Novogovor >

Prekarijat

milan milošević

U Srbiji 700.000 ljudi radi na crno, 100.000 ne prima platu, mnogi rade za minimalac, ili čak i bez plate, bez zdravstvenog i penzionog osiguranja – što ih marginalizuje i čini socijalno nesigurnim – pod objedinjujućim nazivom prekarijat, piše u ovogodišnjem izveštaju Helsinškog odbora u Srbiji.

Engleski profesor sa Univerziteta Bath, Gaj Stending, autor knjige Precariat – New Dangerous Class (2011) piše kako su neoliberalne politike dovele do toga da rastući broj ljudi širom sveta radi prekarno (precariously), privremeno, u seriji kratkoročnih poslova, bez resursa za stabilan profesionalni identitet, bez stabilne socijalne zaštite i regulacije. Na različitim jezicima zovu ih precariedad, précarité, precarietà...

Zahvaljujući tome što su neoliberalne reforme posle 1970-ih ojačale pregovaračku poziciju poslodavaca, veliki deo populacije (radnici u uslugama, mladi, žene i imigranti) podvrgnut je i fleskibilnoj eksploataciji, fleksploataciji (flexploitation).

Po drugoj školi mišljenja, u postfordističko doba dominira nestandardna zaposlenost (prekarijat), za razliku od perioda posle industrijske revolucije kada je kontingent zaposlene radne snage (proleterijata) bio konstantan.

U Zapadnoj Evropi, između četvrtine i trećine radne snage radi po privremenim ili part-time ugovorima, a najviše u Velikoj Britaniji, Holandiji, Španiji i Italiji.

Prekaritima se inače označavaju dve udaljene i potencijalno sukobljene kategorije radnika u postindustrijskim privredama: "insajderi" ("ružičaste kragne" u maloprodaji i uslugama, čistači, domari itd.), ali i "autsajderi" u menadžerskoj literaturi, naročito promovisana malobrojnija kreativna klasa mladih individualističkih talenata, angažovanih u informacionoj ekonomiji velikih gradova širom sveta.

Profesor Stending smatra da je prekarijat povišeno frustriran i opasan – zato što u društvu, za razliku od stalno zaposlenih i sindikalno organizovanih, "nema glas", a i osetljiv je na sirenski zov ekstremnih partija.

Da li prekariti dižu glas? Zasad, karnevalski.

U 2001. u italijanskim antiglobalističkim mrežama za Prvi maj je upućivan međunarodni poziv za spasavanje nesigurne generacije (generazione precaria), a 2004. aktivisti u Barseloni su nosili ikone sveca koga zovu San Precario.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST