Velika Britanija >
Račun bez parlamenta
Premijer Dejvid Kameron najavio je bombardovanje Sirije. Donji dom Parlamenta uskratio mu je podršku. Takav politički fijasko po pitanju rata i mira nije doživela nijedna britanska vlada u modernom dobu. Verodostojnost Kamerona kod kuće i u inostranstvu ozbiljno je poljuljana. Očigledno mu je promaklo da se nešto ipak promenilo po pitanju tehnologije ulaska u rat zapadnih vojnih sila mimo Saveta bezbednosti UN-a. Što rekoše laburisti: lekcija iz Iraka mora da se nauči
Za "Vreme" iz Londona
Nakon žučne rasprave o predlogu kabineta premijera Kamerona o vazdušnom napadu na Siriju, britanski poslanici su u četvrtak 29. avgusta izglasali "ne" ratu. Sa trinaest glasova razlike (285 je bilo protiv, a 272 za), Britanija je prvi put od invazije na Panamu "okrenula leđa" Sjedinjenim Američkim Državama, a sudeći po pisanju britanskih medija Dejvid Kameron je sebi popločao put do duboke političke krize.
Komešanja u Londonu počela su još početkom prošle nedelje, nakon što su svetski mediji objavili da je moguće da je režim Bašara al Asada koristio hemijsko oružje protiv pobunjenika: od najava Kamerona da tako nešto iziskuje "snažan humanitaran odgovor", preko pisanja britanskih medija da su i američki predsednik Barak Obama i Kameron spremni da "munjevito deluju", do protesta antiratnih organizacija ispred Dauning strita broj 10 i Kameronove odluke sredinom nedelje da se za mišljenje o intervenciji konsultuje s Parlamentom.
NOKAUT: Poraz Kameronove koalicije u Parlamentu izazvao je pravi tornado u britanskoj javnosti, koja je ocenila da je premijer stavio na kocku svoj kredibilitet – i izgubio. "Britanski premijer jednostavno ne može da izgubi kada je reč o nečemu tako važnom kao što je pitanje rata ili mira", napisao je Frejzer Nelson, urednik magazina "Spektejtor", dodavši da se radi ne samo o pogubnom porazu Kamerona već i o "katastrofalno pogrešnoj proceni". Dok je desna štampa bila preplavljena bombastičnim naslovima o tome kako je premijer popio "nokaut", levičarski mediji su isticali pobedu Parlamenta. Međutim, svi su bili složni da je rezultat glasanja "ponižavajući".
Politički urednici BBC-ija postavljaju pitanje britanskog identiteta, kako kod kuće tako i u inostranstvu: "Sada će se ljudi prosto pitati ko je zapravo šef u Velikoj Britaniji." Isto pitanje postavio je i ministar finansija Džordž Ozborn, rekavši da Britaniju očekuje "traženje sopstvene duše".
(NE)POMIRLJIVE RAZLIKE: Nakon Kameronovog fijaska u Parlamentu, prvi se na udaru Torijevaca našao vođa Laburističke opozicije Ed Miliband, koga je lider suvladajućih liberal-demokrata Nik Kleg optužio za "postizanje lakih političkih poena" glasanjem protiv predloga vlade o vojnoj intervenciji u Siriji. "Miliband ne shvata težinu ovog pitanja", izjavio je Kleg.
Sa druge strane, Miliband insistira da lekcija iz Iraka mora dobro da se nauči i da je od najveće važnosti dozvoliti Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija da radi svoj posao. Miliband je izjavu Nika Klega okarakterisao kao "uvredljivu", naravno uz komentar da on u vidu ima dobrobit sirijskog naroda.
Međutim, Kameronov najmanji problem je kako je glasala opozicija. Koalicija Kameronove Konzervativne partije i liberal-demokrata ima većinu od 77 mesta u Donjem domu Parlamenta, njegov predlog odbili su i neki odbornici njegove partije čime mu je znatno okrnjen autoritet.
Nakon čitave ove blamaže Kameron je besan. "Dejli telegraf" piše da će nekoliko ministara izbaciti iz svog kabineta, zato što je njegov predlog zapravo odbačen zbog traljave organizacije i očiglednog manjka partijske discipline. Jer, protiv predloga vlade glasalo je 30 konzervativnih Kameronovih poslanika, 31 uopšte nije glasao. Dva poslanika su glasanje propustila, jer "nisu čuli gong koji označava početak glasanja", jedan poslanik je izostao "zbog logističkih i porodičnih razloga". Tri poslanika jednostavno se nisu pojavila na vanrednoj sednici, piše "Telegraf". Razlika "za" i "protiv" vojne intervencije bila je samo 13 glasova, a po mišljenju konzervativnih komentatora, boljim planiranjem Kameron je predlog lako mogao da progura kroz Parlament. Piše se o "rasulu" u redovima Torijevaca.
O političkom haosu koji je pitanje Sirije izazvalo u Londonu govori i to da mnogi komentatori smatraju da se u Parlamentu izneseni stavovi pobornika i protivnika vojne intervencije suštinski zapravo ne razlikuju. Politički komentator "Gardijana" naveo je u svom blogu "listu razlika" između konzervativaca i laburista. Dok su prvima postojeći dokazi o upotrebi sarina koji su bili dostupni na dan glasanja u Parlamentu bili dovoljni za intervenciju u Siriji, drugi su insistirali na "čvršćim dokazima" i finalnom izveštaju Ujedinjenih nacija. Takođe, dok su laburisti insistirali da bi moguća operacija u Siriji morala biti "ograničena u trajanju", vlast je pitanje trajanja ostavila otvorenim.
SPECIJALNA VEZA: Krajem prošle nedelje situacija u Britaniji se činila jasnom: Parlament je rekao "ne" vazdušnim udarima na Siriju, i to je to. Ministar odbrane Filip Hemond izjavio je da će SAD biti razočarane britanskom odlukom, ali da očekuje da će ostale zemlje nastaviti da traže "odgovor na situaciju u Siriji". Međutim, nakon što je predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama saopštio da će odložiti napad na Siriju dok se o tome ne izjasni Kongres (najranije 9. septembra, posle letnje pauze), strasti su se u Britaniji ponovo uzburkale: neki traže da Kameron ponovi glasanje u svom Donjem domu nakon što se o intervenciji izjasni američki Kongres.
Među njima je i gradonačelnik Londona Boris Džonson, partijski drug Dejvida Kamerona, ali i veliki kritičar premijerovih odluka, koji je u svojoj kolumni u londonskom "Dejli telegrafu" odluku predsednika Obame da odloži intervenciju opisao kao izraz "velikog poštovanja" prema Kameronu. Džonson piše da je lako moguće da će Kongres podržati Obamu, a onda bi i britanski parlament ponovo trebalo da glasa i eventualno se pridruži akciji.
Dok ovaj broj "Vremena" odlazi u štampu, stav premijera, ministra spoljnih poslova Vilijama Hejga, ministra finansija Ozborna i šefa liberalnih demokrata Klega je da ponovnog glasanja o intervenciji u Siriji neće biti i da će britanska vlada poštovati volju svoga naroda. "Nećemo postavljati jedno isto pitanje iznova i iznova. Živimo u demokratskoj državi i izvršna vlast definitivno neće raditi ono čemu se protive Parlament i narod", rekao je Kleg.
Prema rezultatima anketa sprovedenih tokom vikenda skoro dve trećine Britanaca podržalo je odluku Parlamenta. Istovremeno, većina Britanaca smatra da će ta odluka naneti štetu britanskoj reputaciji na međunarodnoj sceni. Većina ispitanika je rekla da ne smatra da će "specijalna veza" SAD i Velike Britanije ovim biti narušena, a i da je tako, ne mare, jer tu "specijalnu vezu" ne smatraju važnom u trenutnim okolnostima.
Vlast se pozivala na aktuelna istraživanja javnog mnjenja i zbog činjenice da je više Britanaca podržalo ponašanje Dejvida Kamerona, nego vođe opozicije Eda Milibanda. Piter Kelner, predsednik Ju Gav Pola, organizacije koja je sprovela neka od istraživanja javnog mnjenja, upozorava da se mišljenje javnosti o pitanjima vojnih intervencija menja iz dana u dan i da ne treba donositi preuranjene zaključke. On je podsetio da je pre deset godina, neposredno pred invaziju na Irak, samo jedna trećina Britanaca podržala vojnu akciju bez odobrenja Ujedinjenih nacija, ali da je u narednim nedeljama podrška brzo porasla do 50 odsto, da bi u trenutku invazije na Bagdad iznosila 66 procenata. "Britanci su trenutno protiv invazije na Siriju, ali ne možemo reći kakvo će njihovo mišljenje biti za dva ili tri dana", rekao je Kelner.
KOCKANJE: Dok britanski mediji spekulišu o mogućem oružju koje bi Amerika mogla da upotrebi u Siriji, Obaminu odluku da traži podršku Kongresa za oružani napad opisuju kao "najveće kockanje u njegovoj dosadašnjoj vladavini". Prošlog petka šest britanskih borbenih aviona poslato je u vojnu bazu na Kipru. Dauning strit još uvek nije otpisao mogućnost da Britanija asistira SAD u mogućem napadu. Bela kuća još uvek zvanično nije tražila da koristi britanske baze. Neki britanski mediji smatraju da Kameron na samit G20, koji se održava u četvrtak i petak u Sankt Peterburgu, odlazi bez ičega u rukavu, izgubivši kredibilitet porazom u Parlamentu. Međutim, sam Kameron je izjavio da će Britanija na samitu učiniti "sve što može" da pronađe smisleno rešenje za situaciju u Siriji.
Nijedna britanska vlada nije poražena u Parlamentu na pitanjima odbrane ili vojne intervencije još od sredine XIX veka. Iako je britanski parlament glasao i o intervencijama u Libiji 2011. i Iraku 2003. godine, Dejvid Kameron konačnu odluku drži u svojim rukama zahvaljujući kraljevskoj prerogativi.
POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI | ODŠTAMPAJ TEKST | ||||
|
IZ ISTOG BROJA
-
Tehnologija modernih intervencija >
Nosači mira na Bliskom istoku
Momir Turudić
Greška u koracima
Početkom prošle nedelje činilo se da je samo pitanje dana kada će predsednik SAD Barak Obama, premijer Velike Britanije Dejvid Kameron i predsednik Francuske Fransoa Oland izdati naređenje za vojne udare protiv režima Bašara el Asada u Siriji. Sva trojica zgražala su se nad "upotrebom hemijskog oružja" koja "u ime čovečnosti" mora da bude "odlučno kažnjena". Nazirala se nova "koalicija voljnih", sa sve Turskom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskom Arabijom i Katarom. Zvaničnici Bele kuće, Dauning strita broj 10 i Jelisejske palate nisu izražavali ni najmanju sumnju da je Asadova vojska odgovorna za "najstrašniju upotrebu hemijskog oružja u poslednjih sto godina". Nosači aviona, krstarice i podmornice sa tomahavcima i drugim raketama počeli su da zauzimaju borbene položaje. Medijsko spinovanje uzelo je maha.
A onda je premijer Kameron bio ponižen u Donjem domu britanskog parlamenta, u kome njegova koalicija inače ima ubedljivu većinu. Kao da su se poslanici setili "sramnog" dosijea o Iraku bivšeg premijera Tonija Blera koji je poslužio kao dokaz da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje i poslužio kao opravdanje za invaziju na Irak, a koji se kasnije ispostavio kao potpuno pogrešan, naduvan i potkrepljen glasinama, a ne materijalnim dokazima. Zaglavljeni u pesku Iraka i gudurama Avganistana, mnogi zapadni političari postali su oprezniji sa vojnim intervencijama u dalekim despotijama, a čini se da ni medijsko spinovanje nema više takav efekat na birače.
Kada je glavni partner SAD-a u bombardovanju u poslednjih više od dve decenije ispao iz igre zbog protivljenja Parlamenta, i Obama je povukao ručnu: zatražio je podršku Kongresa. Ma koliko predsednik govorio o normalnom potezu u demokratiji kakva je američka, o potrebi za "nacionalnim jedinstvom" kod tako važnih pitanja, "svetski policajac" sa šerifom Obamom na čelu deluje neodlučno, kolebljivo, pokazuje slabost, ispada da je loše procenio situaciju. Deluje kao da Obama ne želi da sam preuzme odgovornost za rizik, kakav je uplitanje u nepregledni sirijski haos, i hoće da je podeli sa Kongresom.
Iako je po američkom ustavu Kongres taj koji objavljuje rat, nije praksa američkih predsednika da ga konsultuju po pitanju rata i mira. Kongres je poslednji put objavio rat 5. juna 1942. Hitlerovim saveznicima Mađarskoj, Bugarskoj i Rumuniji. Usledili su Koreja i Vijetnam za koje Kongres nije bio upitan. Iako je 1973. dve trećine kongresmena, da bi ograničili moć tadašnjeg predsednika Ričarda Niksona, donelo takozvanu War Powers Resolution koja je i dalje na snazi, mnogi američki predsednici taj zakon dovode u pitanje kao neustavan, jer ograničava njihov položaj kao vrhovnog komandanta. Ronald Regan je zaobišao Kongres 1989. godine prilikom invazije na Panamu, Bil Klinton u slučaju bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999, a sam Obama kada su SAD učestvovale u vazdušnim napadima na Libiju 2011. I to mu se sada nabija na nos, dok u slučaju Sirije traži podršku Kongresa.
"Niko nije umorniji od rata od mene", izjavio je dobitnik Nobelove nagrade za mir, "ali SAD kao svetska sila mora da se stara o tome da se sprovode međunarodne norme." Američka administracija govori o 1429 ljudi ubijenih hemijskim oružjem u napadu 21. avgusta, među kojima je i 426 dece. Prema ispitivanjima javnog mnjenja, protivljenje Amerikanaca intervenciji u Siriji u trenutku kada ovaj broj "Vremena" odlazi u štampu, opalo je sa 60 na 53 odsto.
Nije problem u tome što se Obama poziva na checks and balances, delikatan balans između Bele kuće i Kongresa zacrtan u američkom ustavu, koji ni egzekutivi ni legislativi ne daje monopol moći, već što je prvo najavio "odlučnu i brzu akciju", a onda kao da se prepao, i što je ministar spoljnih poslova Džon Keri očigledno pogrešno procenio kako će se stvari odvijati u Londonu.
Stiče se utisak da se Obama preračunao, baš kao i Dejvid Kameron. Čini se kao da Obama hoće da se sakrije iza Kongresa u nadi da će legislativa da kaže "ne" vojnoj intervenciji, i da se tako izvuče iz krajnje neprijatne situacije, jer upao je u sopstvenu zamku koju je postavio kada je avgusta prošle godine upotrebu hemijskog oružja naveo kao "crvenu liniju" u sirijskom konfliktu koju SAD neće tolerisati. Ako sada ništa ne preduzme izgubiće verodostojnost, što je pogubno i za njega i za spoljnu politiku SAD. Ako izda naređenje za napad, rizikuje nezgodan scenario, da ga Asad ismeva posle nekoliko dana bombardovanja koje ne može ozbiljno da mu naudi i da onda poraste pritisak da se vojna intervencija intenzivira. A izlazna strategija iz sirijskog ludila ne postoji ako se zapadne sile u njega zalete.
Kiks Kamerona u Londonu i oklevanje Obame doveli su u nezgodnu situaciju dovele su i Olanda. Tek što je rešio da i on bude odlučan ratni predsednik, saveznici su rešili da u ratne igre uključe svoje skupštine. "Spreman sam da kažnjavam", izjavio je Oland, u nadi da bi mogao da prekine pad svoje popularnosti. On po ustavu Pete republike kao predsednik i glavnokomandujući ima pravo da sam odlučuje o ratnim dejstvima Francuske. Ako to učini, njegove pristalice će mu zameriti da je manji demokrata od Obame i Kamerona, da hoće da se izdigne iznad predstavnika naroda, a ako i on konsultuje parlament – da je slab predsednik. A i ishod bi bio neizvestan. Komunistički "Imanite" Olandov položaj karakteriše kao "neodrživ", a katolički "Kroa" kaže da je "upao u zamku". Odavno vojne sile Zapada nisu delovale toliko zbunjeno. Kameron se izblamirao, Obama ispao neodlučan, a Oland, neki bi rekli, glup u društvu.
Za to vreme pokolj u Siriji se nastavlja.