Arheologija – Srbija, jedna od kolevki metalurgije >

Tragom prastarog nasleđa

Najstariji evropski rudnici bakra, sedam hiljada godina stari, jesu Rudna Glava kod Majdanpeka i Ai Bunar u Bugarskoj. Početkom septembra, na vinčanskom lokalitetu Pločnik u blizini Prokuplja, izvršen je zanimljiv eksperiment. Dvadesetak učesnika iz više zemalja pokušalo je da topi rudu i napravi predmete od bakra, na način kako se to činilo u praistoriji

Uprkos našoj operetskoj želji da se busamo i da u nečemu, makar čemu, budemo prvi i znameniti, na Balkanu a po mogućstvu i mnogo šire, činjenica je da je čak i onaj deo našeg nasleđa koji zaista jeste jedinstven i značajan, nekako zanemaren najpre od nas samih. Ni stanovnici niti gosti Beograda (o drugim mestima da i ne govorimo) nemaju šanse da posete muzej ili vide nekakvu reprezentativnu postavku koji bi svedočili da je na ovim prostorima postojala tako sjajna civilizacija kao što je vinčanska. U svetu je danas, recimo, široko prihvaćeno da su najstariji evropski rudnici bakra, sedam hiljada godina stari, Rudna Glava kod Majdanpeka i Ai Bunar u Bugarskoj (s obzirom da su varijante možda istih praistorijskih kultura u različitim zemljama dobijale imena prema lokalnim nalazištima, kulturu koju mi zovemo Vinča – a koja je otkrivena prilično rano, krajem XIX i početkom XX veka – u Bugarskoj nazivaju Karanovo). Na lokalitetima koji su dosta udaljeni, kao što su Belovode kraj Petrovca na Mlavi, pretpostavlja se da je vršena prerada rude u bakar. Osim toga, na lokalitetu Pločnik kod Prokuplja otkriveni su najraniji nalazi bakarnih alatki, a Istočna Srbija je i tokom bakarnog i bronzanog doba bila važan centar rane metalurgije. O svemu tome u nas uglavnom diskutuju stručnjaci, međutim, to je polje u kojem dolazi do novih otkrića gotovo svake sezone, tako da je moguće da ova zanimljiva tema, na nekoj tački, dospe u žižu interesovanja čak i najšire publike. Pritom, treba imati na umu da danas preovlađuje mišljenje da je metalurgija nastala nezavisno na različitim mestima u svetu, i uz primenu različitih tehnika, tako da naši prostori učestvuju u tom čudu nezavisno ali ravnopravno sa drugim lokalitetima u svetu.

EKSPERIMENTALNA ARHEOLOGIJA

Sasvim nedavno, početkom septembra, na vinčanskom lokalitetu Pločnik u blizini Prokuplja, izvršen je zanimljiv eksperiment. Dvadesetak učesnika iz više zemalja (Srbija, Kanada, Velika Britanija, Nemačka, Bugarska, Kina, Tajland...) pokušalo je da topi rudu i izradi predmete od bakra, na način kako se to činilo u praistoriji. Iako su slični eksperimenti vršeni u svetu, bilo je to prvi put da se tako nešto izvede u našoj zemlji, pod vođstvom dr Miljane Radivojević (Institut za arheologiju Univerzitetskog koledža u Londonu), u saradnji sa Narodnim muzejom iz Beograda i Muzejom Toplice iz Prokuplja. Vreme od jutra do predvečerja bilo je dovoljno da se obavi ceo proces – u malim rupama u zemlji, vatra se raspirivala pomoću duvaljki od drveta, zatim – ruda malahita je sitnjena, topljena, zrna bakra su odvajana od šljake, i nakon ponovnog topljenja bakra proizvedena je alatka. Prema tvrdnji Miljane Radivojević, "eksperiment na Pločniku je pokazao da su neke od naših pretpostavki tačne, a neke je opovrgao. Naš tim će u budućnosti nastaviti da testira modele topljenja bakra kako bi se što vernije rekonstruisao u svim svojim sekvencama. U nekom širem smislu, drago nam je što smo pored stručnjaka uspeli da privučemo i lokalno stanovništvo da učestvuje u ovom događaju." Na pitanje o vezama lokaliteta kao što je Pločnik sa bugarskim Ai Bunarom, Radivojevićeva odgovara: "Analize porekla metala od kojeg su izrađene pločničke sekire je pokazala da je jedan broj alatki verovatno napravljen od metala koji je dobijen iz aibunarske rude. Mi za sada malo znamo o mreži trgovine metalima od pre 7000 godina, ali najbolje ‘oružje’ koje trenutno imamo su detaljne hemijske analize kojima se mogu pratiti putevi razmene bakarnih proizvoda u ovom delu sveta."

Jedna od činjenica koje bi mogle da nas nateraju da se zamislimo jeste i to da se bakar u početku koristio za kreiranje sitnijih predmeta i nakita, kao i da su bakarne sekire bile gotovo neupotrebljive kopije ranijih, kamenih oruđa. Po svemu sudeći, one nisu imale praktičnu već simboličnu vrednost, ili su možda predstavljale statusni simbol. Kulture koje su ovladale ovom novom tehnologijom su verovatno smatrane prestižnim, a napredak praistorijske tehnologije, koji je doneo izradu sekire i drugih oruđa od bronze, doveo je i do izvanrednog napretka u upotrebnom smislu. Inače, začetak metalurgije u Istočnoj Srbiji može da se poveže sa posebnom specifičnošću ove oblasti – velikim količinama samorodnog bakra, koji se (naročito u praistorijsko vreme) mogao pronaći na površini. Upravo je prikupljanje bakarne rude sa površine moglo da doprinese razvoju traganja za kvalitetnijim uzorcima koji su se nalazili dublje u zemlji.

RUDARENJE U RUDNOJ GLAVI

Još tokom istraživanja 1969–1979. godine, ispitan je lokalitet Rudna Glava u blizini Majdanpeka, koji je bio eksploatisan u vinčanskom periodu. Tako su otkrivene rudarske jame koje su išle desetak metara u dubinu, i u kojima je bilo ostataka alatki za kopanje načinjenih od jelenskih rogova, kamenih batova kojima je razbijana stena, velikih posuda, pa čak i zoomorfni predmet fine izrade, za koji nije sigurno da li predstavlja keramički žrtvenik ili rudarsku lampicu, ali je postao nešto kao simbol te prastare istorije rudarenja u nas. Bio je to prapočetak eksploatacije rude bakra, koji se nastavljao i tokom kasnijih perioda. Bakar je bio na ceni i zbog mogućnosti da se bezbroj puta pretapa i tako kreiraju stalno novi predmeti od starih i odbačenih, premda je to, razume se, znatno otežalo posao arheolozima, s obzirom da je ogromna količina ranijih artefakata zauvek izgubljena. (Akademik Borisav Jovanović, koji je započeo istraživanja na Rudnoj Glavi, naveo je primer da bismo u današnjim tranzistorima možda mogli da nađemo pretopljeni bakar koji je prvobitno proizveden još u vinčansko doba.)

Elem, pretpostavlja se da je rudarenje u Rudnoj Glavi nastavljeno tokom bakarnog i bronzanog doba, ali su tragovi uništeni širokom eksploatacijom u antičkom i srednjovekovnom periodu. Da je rudarstvo obeležilo čitavu ovu oblast moguće je vrlo plastično sagledati samo nešto dalje, kada ugledate provaliju nastalu nedaleko od najstrožeg, urbanog centra grada Bora. U pitanju je džinovska rupa, na nekadašnjem mestu brda Tilva Roš, formirana širenjem rudokopa nastalog u dvadesetom veku. Na tom mestu je pre početka savremene eksploatacije rude bakra, 1903. godine, zapravo bilo brdo, na vrhu kojeg su bili ostaci rimskog utvrđenja, koje je služilo odbrani rudnika u antičko vreme. Tvrđava je srušena da bi se izgradio moderan rudnik, nastavljajući milenijumima dugu tradiciju, koja je, apsurdno, donosila i uništenje tragova prošlih eksploatacija, što je samo još jedna prepreka pri izučavanju prošlosti ovog kraja.

Međutim, tokom ovog leta otkriven je lokalitet koji predstavlja novi trag u detektivskom poslu izučavanja rane metalurgije u Istočnoj Srbiji. Naime, nakon kopanja temelja za garažu, stanari kuće porodice Vasić u naselju Ružana, u Banjskom Polju kraj Bora, otkrili su fragmente keramike, i pozvali arheologe. Tokom jula i avgusta trajalo je iskopavanje, koje su predvodili Igor Jovanović, kustos i arheolog Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, i Aleksandar Kapuran, naučni saradnik Arheološkog instituta u Beogradu.

"Ubrzo se pokazalo da je u pitanju nalazište iz bronzanog i gvozdenog doba", kaže Aleksandar Kapuran, i nastavlja: " U slojevima iz bronzanog doba smo naišli na neobično velike količine metalične šljake, koja se izdvaja pri obradi bakra iz rude. Ružana je prvi lokalitet kod nas, na kojem je moguće izučavanje metalurških aktivnosti iz bronzanog doba. Inače, oblast između Bora i Majdanpeka je bakrom najbogatije područje u Istočnoj Evropi. Registrovano je da su se u petom milenijumu p.n.e. promenili vremenski uslovi u toj regiji, temperatura je porasla, tako da je nastala klima koja je bila polupustinjska, što je uticalo da se dobar broj stanovništva iseli iz Istočne Srbije i Zapadne Bugarske. Usledio je period u trajanju od osamsto do hiljadu godina kada je naseljenost bila veoma mala. Moguće je da se stanovništvo iselilo u Centralnu Evropu ili dalje na sever, gde su klimatske prilike bile povoljnije. Tako je bilo sve do sredine drugog milenijuma p.n.e., kada dolazi do stabilizacije klimatskih uslova, ali i do ekspanzije poljoprivrede i eksploatacije bakra. Zato u području Bora tokom srednjeg i poznog bronzanog doba imamo porast populacije, koja se pretežno bavi rudarstvom, dok se u okolini obližnjeg Zaječara, gde nije bilo resursa rude bakra, ljudi bave poljoprivredom. Ove dve grupe su živele u interakciji, trampeći poljoprivredne proizvode za bakar, koji je tada izvesno imao vrednost novca. U alpskim rudonosnim regijama u otprilike isto vreme uspostavljen je sličan način preživljavanja – postojala su metaloprerađivačka naselja i naselja poljoprivrednika u dolinama reka, i među njima se odvijala trgovina. Bavljenje poljoprivredom je nešto bazično, ali onaj ko je poznavao metalurgiju, bio je veliki igrač. Metalurzi su trgovali svojim proizvodima i ostvarivali višak vrednosti. Verovatno je to doprinelo menjanju društvenih odnosa i stvaranju jedne nove elite koja je zatim uticala na promene u kulturi."

Inventivnost i stvaranje novih društvenih dinamika nisu dakle odlike isključivo naše, savremene civilizacije. Ne treba sumnjati da je preostalo još dosta lekcija koje možemo da naučimo, čak i iz najdublje prošlosti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---