---

47. BITEF >

Teško je razumeti

Mnoge pozorišne predstave viđene na ovogodišnjem BITEF-u pomerale su granice pozorišta ka stranputicama, koje su bile ne samo nemušte nego i neinteligentne

Ako se ovogodišnji, 47. BITEF održao, po rečima autora selekcije, "najvećim delom zahvaljujući milosrđu stranih kulturnih centara ili pomoću ličnih kontakata i privatnih boravaka selektora u inostranstvu", to se jasno i videlo. Teško da je bilo i jedne pozorišne predstave u ovogodišnjoj selekciji, koja bi nama, koji tolike godine živimo za naš septembarski festival, bila istinski "bitefovska".

Kakve su bile pozvane predstave?

Dve su hipoteke stavljene na račun poslednjeg Sterijinog pozorja, i obe su apostrofirane u postojećoj BITEF-ovoj selekciji: rečeno je da dve predstave o ubistvu Zorana Đinđića nepravedno nisu bile odabrane za najveći domaći festival i da Galeb Tomija Janežiča nije tamo dostojno vrednovan. Obe ove opaske su, u obrazloženju BITEF-ove selekcije, jasno je, neukusne. Spadaju u red malograđanskih nadmudrivanja selektora, žirija, festivalskih administracija, teatarskih znalaca i njihovih fanova.

BUDŽET, BUDŽET, BUDŽET: Što se dve značajne, politički obojene predstave o ubistvu Đinđića tiče, one su sada dobile svoju punu satisfakciju davanjem Gran prija "Mira Trailović" jednoj od njih, od strane BITEF-ovog kompetentnog i stručnog žirija. No, šta je sa Janežičevim i, u izvesnoj meri, Čehovljevim Galebom? Kako to da ga ni ovaj žiri nije uočio kao favorita za glavnu nagradu, ni za jednu nagradu, bolje reći, nego ga je publika, onoliko koliko ih je ostalo do kraja šestočasovne predstave i glasalo, proglasila za najbolju po svom sudu?!

Budžet, budžet, budžet... Reči, reči, reči, rekao bi Šekspir. A šta je sa kvalitetom predstava, bez obzira na njihovu cenu? "Bitefovska", u žargonu fanova našeg festivala, označava neobičnu, provokativnu, subverzivnu pozorišnu predstavu, koja se otima klasičnom teatru i njegovom emotivnom tumačenju. Takvom predstavom nazivali smo nekad Brisanje Kristijana Lupe igrano na BITEF-u, koje je trajalo mnogo sati i bilo svima zanimljivo, imalo se o čemu razgovarati. Ne samo zbog trajanja novosadskog Galeba, Lupa se, sa nostalgijom, pominjao i kao model festivalske predstave koja pomera granice estetike i recepcije pozorišta, a da to pomeranje ima smisla. Mnoge pozorišne predstave, ovogodišnje pogotovo, pomerale su granice pozorišta ka stranputicama, koje su bile ne samo nemušte, nego i u krajnjoj meri neinteligentne.

To se ponajviše odnosi na francusku predstavu Beograd, koju je publika imala priliku da vidi u Erport sitiju, u prostoru Starog hangara. Mnogi od nas su lutali kroz mračnu novobeogradsku noć, i na kraju nabasali na pomenuti hangar, u kome se odvijala lažno antička, lažno politička, lažno beogradska, i najpre lažno pozorišna predstava Kompanije Espas komin. Neki mladi ljudi, zamišljajući, valjda, da su akteri Sartrovih Prljavih ruku, izgovarali su kobasičaste traktate o odnosu oca Nobelovca i sina novinara istraživača, na fonu, šatro, Miloševićeve sahrane, zatočeništva u Beogradu i svakakvih koještarija. Svi podaci izmišljeni, svi tragovi lažni. Oni pozorišni. A oni stvarni, životni, o njima i da ne govorimo.

Još jedna "spopletena" predstava se pojavila u UK "Vuku", pristigla iz Subotice, po motivima Aristofanove komedije Žene u Narodnoj skupštini, u režiji Nikole Zavišića. Zaista, bilo bi smešno, da nije tužno! Galimatijas stilova, jevtinih štosova, izrugivanja glumcima i publici, sve na štetu mučenog Aristofana, koji je u svom V veku pre nove ere bio stvarno subverzivan, političan i radikalan u svojim iskošenim, komediografskim stavovima.

Pozvane su bile i dve donekle smislene predstave, obe "nedopečene" za ozbiljne festivale kakav je BITEF.

Festival je otvoren predstavom Before Your Very Eyes, Umetničkog centra KAMPO, nemačkog pozorišnog kolektiva Gob Skvod. Sedmoro flamanske dece odrastaju i "počinju da liče na nas" pred našim očima, u dijalogu sa samima sobom, snimljenima na video pre nekoliko godina. Interesantno, muzički odlično, atraktivno za omladinske festivale, prejednostavno za pozorišne sladokusce.

Europeana češkog Pozorišta na balustradi, autora Jana Mikulašeka, po istoimenom romanu Patrika Ouržednika, ostavila je, najpre, utisak da će biti inspirativna farsa na kolektivnu glupost evropske civilizacije, ali se, ka kraju pretvorila u samodovoljnu repeticiju mnogo puta viđenih motiva i rešenja iz korpusa, na primer, Martalerovih predstava. Od Čeha se mnooogo više očekivalo.

FAVORITI: Dva favorita 47. BITEF-a su, svakako, bile predstave Oluja, po malo poznatom tekstu Ostrovskog, u režiji slovenačkog reditelja Jerneja Lorencija i Teško je biti Bog Kornela Mundrucua. Ansambl Mladinskog gledališča iz Ljubljane, maestralno je, moglo bi se reći, u Oluji odigrao vatromet izukrštanih malograđanskih društvenih dijagnoza onog i ovog vremena. Između Katarine i Borisa se rasplamsa zabranjena ljubav, i to rezultira sofisticiranom pozorišnom igrom iskrenosti i podlosti, u raznim varijacijama. Gospodski razvučena, bahato lična i prilično patriotski, mada ironično, intonirana predstava. Bravo za odluku "Politikinog" žirija, da ovoj predstavi da svoju nagradu!

Drugi favorit je bio mađarski filmski i pozorišni reditelj Kornel Mundrucu, sa svojom predstavom Teško je biti Bog, koja je pozajmila slogan 47. BITEF-u, i pomalo zaličila, žanrovski, na naš film Mi nismo anđeli. Najavljena kao hard kor nasilja, poniženja i devastiranja (ženskog) bića, bila je, tamo daleko na Savskom nasipu, u noći kad se nebo prolomilo od kiše, igrana u Kargo logističkom centru, na sceni postavljenoj na dva šlepera, u kojima se šiju "Guči" farmerke danju, a trguje ljubavlju, pornografijom i životom noću. Žanrovski pomerena ka crnom dens makabru, sa songovima, duhovnim božjim bićem na videu, vrlo zanimljivo režirana u mešanju izraza filma, videa i pozorišta, ova predstava je publiku i žiri ostavila hladnim, jer nije imala ničega izrazitog, osim želje da bude drugačija.

Dve predstave o ubistvu Đinđića, Galeb, Post skriptum Crnogorskog narodnog pozorišta, autorke Varje Đukić, 55+ Boruta Šeparovića i "Montažstroja" iz Zagreba, Mandićstroj Bojana Jablaneca i Marka Mandića, u izvođenju "Via negativa" iz Ljubljane, uz pomenutu slovenačku Oluju su branili i odbranili boje bivše domovine.

Predstava 55+, u kojoj Borut Šeparović dovodi preko trideset naturščika tog uzrasta iz Zagreba, da, najpre, ispripovedaju, ukratko, svoj "naj-doživljaj", a posle da "mitinguju" na temu nevidljivosti starih, dobitnik je Specijalne nagrade 47. BITEF-a, bez velikog pokrića. Sve je to lepo i krasno i sažalili smo se, i nad njima i, boga mi, nad nama, ali je previše lako postignuto, previše ilustrativno i premalo stoji na čvrstim pozorišnim nogama, makar i u dokumentarnom teatru.

I opet. Ako je Zoran Đinđić Olivera Frljića (jedno stvarno dragoceno scensko istorijsko delo u našem vremenu) najbolja predstava ovog BITEF-a, šta to, onda, nije bilo u redu sa ostalim predstavama, za koje je toliko truda uloženo da se finansiraju milosrđem, ili privatnim selektorskim snalaženjem?

Nije, izgleda, sve u lovi. A u čemu je, daleko smo od odgovora.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---