Zašto direktor diktira

zoran stanojević

Od ove godine zvanično više od polovine stanovnika Srbije koristi internet ili ga je makar jednom koristilo u prethodna tri meseca. To je znatno iznad svetskog proseka gde je broj korisnika oko trećine ili dve i po milijarde ljudi. Prognoze su da će se u narednih deset godina broj korisnika u svetu udvostručiti na pet milijardi, dok će se u Srbiji popeti blizu devedeset odsto. Jedan deo tog broja su mladi koji prirodno prihvataju internet i računare praktično od rođenja. Ali gotovo isto toliko je i onih koji će se na internet priključiti naknadno, pošto su dobar deo svog života proveli oflajn.

Reč je o ljudima koji su većinom, mada ne i nužno, slabijih prihoda ili siromašni te doskora nisu posedovali računar, samim tim nisu koristili internet. Ili oni kojima priroda posla nije zahtevala korišćenje računara i interneta, pa se nisu oko toga trudili. Recimo, građevinski radnici, domaćice, ali i rukovodioci! Nisu retki dugogodišnji direktori i šefovi kojima su isprva sve na kompjuteru radile sekretarice, a kasnije ih je već bio blam da priznaju da su informatički nepismeni pa su izmišljali razloge zašto "ne vole računare". Da bude jasno, ovo nije samo srpska već i svetska pojava. Internet analitičari u Americi takođe primećuju da među ljudima koji su osamdesetih i devedesetih bili na rukovodećim mestima nije malo onih kojima je korišćenje računara pomalo strano.

Zbog toga se sve više govori o novom talasu digitalnog opismenjavanja, usmerenom ka sredovečnim ljudima koji su izašli iz školske klupe pre nego što su se u škole uselili računari.

Njihova potreba da se naviknu na internet je nužna. Sve više komunikacije se prenosi u elektronski format, pre svega komunikacija koja se odvija mobilnim telefonima (koristi ih gotovo 90 odsto građana). Za koju godinu biće nemoguće kupiti nepametni mobilni telefon (valjda je to ispravan izraz), što znači da će svi koji koriste telefone koristiti i aplikacije povezane internetom. I da će pomoću njih rešavati barem neke administrativne poslove sa državom, kao što već sada plaćamo parkiranje za koje više nema alternative.

To opismenjavanje trebalo bi da zahvati i one koji su se opismenjavali sami i stihijski te sve što rade na računaru, rade napamet. Poput roditelja, deda, baba koji skajpom komuniciraju sa decom po svetu i to tako što na računaru znaju tek toliko koliko je potrebno da kliknu na neophodnu ikonicu. Kao oni koji su pre pola veka umeli da se potpišu, ali ne i da čitaju ili nešto smisleno napišu.

Uz sve to, zbog invazije tablet računara svet će se suočiti sa funkcionalnom digitalnom nepismenošću. To će se odnositi na one koji umeju da koriste krajnje uprošćene aplikacije, ali nemaju nikakvu predstavu o tome kako sistem funkcioniše (o hardveru da ne govorimo). Oni će ostajati zamrznuti pri svakom, pa i najmanjem izlasku iz rutine. Kao kada ne znate tablicu množenja, kalkulator vam nije pri ruci, a treba pomnožiti sedam i osam.

Bude li se ovaj problem ignorisao, majstora ćemo zvati i kada treba da zamenimo sijalicu. Ovo nije samo metafora. U nedalekoj budućnosti, u stanu koji kontroliše centralni računar, zamena sijalice mogla bi da resetuje ceo sistem. Baš kao što vam ne savetuju da na modernijim automobilima sami išta čačkate.

Tako da je pitanje koliko smo spremni da sedimo u mraku?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST