Suštinsko neslaganje

bogdan ivanišević

"Amerika i Hag"; "Vreme" br. 536

U ovom odgovoru Stojanu Ceroviću ostaviću po strani delove njegovog pisma u kojima mi pripisuje stav da su oni koji žive u Srbiji dužni da uredno izvršavaju što Zapad od njih traži; neću komentarisati ni njegovu sklonost da neistomišljenicima pripisuje slepo verovanje u Zapad i Hag. Ono što mene ovde interesuje jeste rasprava o Tribunalu i, koliko je to moguće, podsticanje čitaoca da pristupi ovoj temi bez predrasuda. Od argumenata poput gorenavedenih Cerovićevih čitalac zainteresovan za temu Haškog tribunala teško da nešto dobija.

Kad je, pak, o Tribunalu reč, Cerović mi pripisuje tvrdnju da su zapadni protivnici Haga samo levi i desni ekstremisti, i onda to osporava ukazujući na primer Amnesty Internationala (AI). U stvari, ja sam napisao da su protivnici tribunala najčešće (a ne "samo") levi ekstremisti i nacionalisti. Što se tiče AI-a, to što je ova organizacija zaključila da je NATO bombardovanje zgrade RTS-a bilo ratni zločin, a tužilaštvo Tribunala nije našlo da ima osnova za podizanje optužnice, ne čini AI protivnikom Tribunala. Izvođenje različitog pravnog zaključka o određenom događaju nije pokazatelj suštinske nesaglasnosti o ciljevima i delovanju institucije kao takve. Da AI snažno podržava delovanje Tribunala jasno je već iz naslova tri poslednja saopštenja AI-a o saradnji Jugoslavije i Tribunala: "Poslati Miloševića u Hag!" (2. april 2001), "Milošević mora biti predat Hagu" (2. mart 2001), i "Osumnjičeni za ratne zločine u Vukovaru moraju biti predati Hagu" (18. novembar 2000).

Cerović piše da je argument kojim osporavam njegove tvrdnje o antisrpskoj pristrasnosti Tužilaštva protivrečan. U njegovoj interpretaciji, moj argument ide ovako: "Prvo, taj sud već godinu dana skuplja dokaze i možda je nekog od Albanaca već tajno optužio; drugo, niko od njih nije mogao biti optužen pošto je mandat suda takav (obuhvata samo rat, tj. NATO intervenciju, a tada je jedino srpska strana počinila zločine); treće, kriva je srpska strana pošto nije sarađivala i nije ponudila dokaze."

Ovo naravno nije moj argument. To da "niko od Albanaca nije mogao biti optužen pošto mandat suda... obuhvata samo rat, tj. NATO intervenciju, a tada je jedino srpska strana počinila zločine" nisam ja napisao: to Cerović meni pripisuje nešto čega u mom pismu nema. Ja sam govorio o "stanju oružanog sukoba" koje obuhvata period širi od perioda NATO rata – i ja nisam napisao da je jedino srpska strana počinila zločine na Kosovu u toku NATO rata.

Izvesno je da je stanje oružanog sukoba – onako kako taj pojam definiše međunarodno humanitarno pravo – postojalo na Kosovu od februara 1998. do perioda oko juna 1999. godine. Tribunal je – na osnovu odranije postojećih pravila – imao nadležnost nad svim zločinima počinjenim u uslovima postojanja oružanog sukoba, bez obzira na to koja ih je strana učinila. Međutim, većina zločina protiv nealbanaca počinjena je posle ovog perioda, kada pitanje nadležnosti postaje krajnje diskutabilno. Uprkos tome, Tužilaštvo je nastavilo da istražuje zločine protiv nealbanaca na Kosovu, i u novembru 2000. godine podnelo zahtev Savetu bezbednosti da unese u Statut izmene koje bi stvorile jasan pravni osnov za istrage. Tužilaštvo je, dakle, praktično išlo dalje od onoga što bi postojeće odredbe Statuta nedvosmisleno zahtevale. Cerović odbacuje moju ocenu da je izrada optužnica protiv Albanaca bila bitno otežana odsustvom tužiočevog pristupa nealbanskim svedocima. Po njemu, ako je Tužilaštvo moglo da podigne optužnice protiv petoro jugoslovenskih zvaničnika već u maju 1999, onda ni za optužnice protiv Albanaca ne bi trebalo ovoliko mnogo vremena.

Što se tiče optužnice protiv Miloševića, Šainovića, Ojdanića, Milutinovića i Stojiljkovića, pre njenog podizanja 24. maja 1999. godine timovi Tužilaštva su u Makedoniji i Albaniji prikupili informacije intervjuišući stotine izbeglica – svedoka. Iz samog teksta optužnice je jasno da je Tužilašvo imalo brojna saznanja o konkretnim zločinima na Kosovu. Istovremeno, Tužilaštvu je bila poznata i struktura vojno-policijsko-političkog vrha u Beogradu, te veza između tog vrha i snaga na terenu. Dakle, Tužilaštvo je u maju 1999. imalo obe vrste informacija bitnih za stvaranje kredibilne optužnice po osnovu odgovornosti nadređenih lica: imalo je detalje o zločinima i saznanja o potencijalno odgovornima. Sudija sudskog veća kom je optužnica podneta potvrdio ju je, tj. našao je da Tužilaštvo ima slučaj koji je dovoljno uverljiv da bi podizanje optužnice učinio opravdanim. Cerović se u svom pismu najlepše izražava o nepristranosti procedure pred Tribunalom, pa pretpostavljam da će prihvatiti i sudijsku ocenu o zasnovanosti optužnice – dakle o korektno obavljenom poslu Tužilaštva.

Što se optužnica protiv Albanaca tiče, mi pre svega ne znamo da li tih optužnica (zapečaćenih) ima. U svakom slučaju, intervjuisanje većeg broja svedoka, koje bi olakšalo saznavanje detalja o zločinima i time olakšalo izradu optužnica nešto je što tek treba da se desi (ovo kašnjenje je zasluga Beograda, a ne Haga). Takođe, blisko je pameti da poluanarhično ustrojstvo i teritorijalna fragmentiranost (ondašnje) UČK čine vezu između počinilaca i nadređenih tezom za utvrđivanje nego što je to slučaj kod etabliranog državnog aparata, kao što je onaj u Srbiji i Jugoslaviji. Ovi standardi – naime zahtev da se dokaže kontrola nad određenom teritorijom i komandna odgovornost – odranije su ustanovljeni u međunarodnom humanitarnom pravu, a nisu prepreka koju je stvorio Tribunal ili bilo ko drugi.

Posao Tužilaštva je, dakle, ovde bio teži kako u pogledu prikupljanja informacija o zločinima tako i na planu identifikovanja počinilaca i njima nadređenih. O tome kako se Tužilaštvo nosilo sa navedenim organičenjima i dokle je stiglo u istrazi ne mogu da presuđujem. Detalje o istrazi ne zna, međutim, ni Cerović – štaviše, izgleda da on nije znao ni da se istraga uopšte vodi – te je njegovo kuđenje Tužilaštva ovim povodom u najboljem slučaju proizvoljno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST