Nelegalna gradnja >

Legalizacija po Velimiru, drugi put

Nije rasprava u Parlamentu o predlogu najnovijeg zakona o legalizaciji objekata ni okončana, a ministar građevina Velimir Ilić je javno konstatovao da će legalizacija biti skupa, ali i nepotrebna, da svima koji takve objekte poseduju ne preporučuje da se uopšte u taj proces upuštaju, ali da ih ipak upišu u Katastar, što je po njemu "sasvim dovoljno"

Kad ovaj zakon bude usvojen u Parlamentu, biće stavljena tačka na bezmalo tridesetogodišnju epopeju radnog naziva "Legalizujte svoju ‘divlju’ gradnju, kad vas lepo molimo" i sve je vraćeno na početak: upis u Katastar regulisan je posebnim zakonom i njime – upisom, samo se konstatuje da nepokretnost postoji, što je osnov za naplatu poreza i što jeste razlog što se na legalizaciji i do sada insistiralo: da se naplati porez, kad već ne mogu takse i doprinosi za ovo ili ono, što inače mora da se plati da bi građevinska dozvola bila izdata.

Nema, dakle, više nikakvih pogodnosti za one koji su gradili bez blagoslova vlasti, nema ništa ni od popusta od 99 odsto, koji je prošle godine u ovo doba, uprkos negodovanju lokalnih samouprava, glatko prošao, nema više ni skraćenih procedura, sve će morati da se uradi onako kako je trebalo da se uradi pre početka gradnje: da se priloži regularan projekat sa pečatom ovlašćenog projektanta, da se pribavi hrpa dokumenata-mišljenja ove ili one službe, dozvola ovog ili onog organa, da se plati ova ili ona taksa, doprinos, prirez i razrez, da se skapava po šalterima, da se eventualno podmaže tamo gde škripi i, uopšte uzev, tako to.

Sve je, u stvari, vraćeno tamo gde je i bilo, da l’ krajem sedamdesetih, da l’ početkom devedesetih, pamćenje je malo izbledelo, kad se prvi put o nelegalnoj gradnji progovorilo, tada je obnarodovan i takoreći frapantan podatak – u Srbiji ima 80.000 kuća izgrađenih "bez papira". Nelegalnim graditeljima je oproštena gradnja bez dozvole koja je tada, kao i sad, bila krivično delo. U nekoliko navrata, veliki broj tako sazidanih kuća upisano je u katastar, a poneka je i legalizovana. Cilj je postignut: na nelegalne objekte naplaćivan je porez, usput je i zvanično dozvoljeno da se takvi objekti "prikače" na infrastrukturu – vodovod i kanalizaciju tamo gde je postojala, na elektro-mrežu takođe, odnosno priključivanje lokalnog vodovoda, kanalizacije i elektromreže na javnu, s tim da su oni koji su je/ih izgradili morali da se odreknu vlasništva i sve poklone lokalnim javnim preduzećima.

Pravi bum gradnje "bez papira" dogodio se početkom devedesetih, kad je započeta privatizacija društvenih stanova tokom koje se pokazalo da većina društvenih objekata nema urednu dokumentaciju – građevinsku dozvolu i tehnički prijem, o upotrebnoj dozvoli izlišno je i da se govori, da izvedeno nije u saglasnosti sa projektom... "Zašto bi meni trebala dozvola kad državi nije", zapitao se svaki potencijalni graditelj doma svog, i od "papirologije" odustao bez obzira na to što je imao nameru da sve radi "lege artis". Uzgred: gradnja bez papira izbrisana je iz Krivičnog zakona, a neki od "divlje-graditelja", Bogoljub Karić na primer, hvalisao se time uz obrazloženje da nema vremena da se bakće sa birokratijom, jer dok oni blagoizvole da izdaju samo jedan "papir", cela Vila "Jelena" može da se izgradi. I izgrađena je.

DIVLJE I POLUDIVLJE: U isto vreme procvetala je i "poludivlja" gradnja – nadziđivanje već postojećih zgrada uz prilaganje dokumenata krajnje sumnjivog kvaliteta i verodostojnosti uz "donaciju" od 100 maraka po kvadratu onome ko stavlja potpis.

Dve godine od kako je proglašena ova takozvana demokratija, broj nelegalno izgrađenih objekata procenjen je na oko/preko 300.000, što je uzimano kao dokaz nesposobne same sebi okrenute ("miloševićevske") vlasti i shodno tome doneseni su odgovarajući propisi/zakoni kojim su definisane skraćene procedure da se nelegalno izgrađeno "upapiri" i time definitivno "podvuče crta", a "divlja gradnja" se ponovo našla u Krivičnom zakoniku. "Ni ašov više neće moći da se pobode u zemlju bez dozvole", pretili su nadležni. Naravno, ništa od toga: istina, bilo je onih koji su svoje građevine "ozakonili", ali ne baš mnogo njih – zanemarljiv broj, reklo bi se, a gradnja "na crno" se dodatno razgranala. U proseku svake druge godine donošen je novi plan za rešavanje ovog dubokog, širokog i eksponencijalno narastajućeg problema, sa sve većim i većim popustima/povlasticama onima koji su propise flagrantno kršili. Odziv po pravilu nije bio bogzna kakav, a broj nelegalnih objekata je rastao: od 700.000 što stambenih, što privrednih objekata do septembra 2009. godine, kad je rečeno da više "ne može", do 1.300.000 svakoraznih građevina prošle godine u ovo doba, kad je bio usvojen zakon po kome "ko je šta uradio, neka mu je Bogom prosto", inače prvi zakon u ovom turnusu Ilićevog ministrovanja.

NERAVNOPRAVNOST ZA SVE: Svaki zakon koji je predviđao dodatne olakšice za prekršioce, nailazio je na otpor publike: kad su osamdesetih abolirani "divlje-graditelji", čulo se gunđanje tipa "zašto se meni ne oprosti saobraćajni prekršaj", kad su nuđena skraćivanja procedure, bilo je "a zašto sam ja sve to morao da prođem", kad su tim olakšicama dodate i finansijske olakšice, glas su podigli oni koji su svoje kuće legalizovali "po starom" – "zašto sam ja morao da platim onoliko, a moj komšija samo ovoliko"... Kad je onim prošlogodišnjim zakonom manje-više oprošteno sve, samo da objekti budu upisani u knjige, glas su podigli svi: i oni koju su gradili "kako je Bog zapovedao", ali i svi oni koji su se ranije "ozakonili", svi sa istim argumentom: "zašto sam ja morao onako, a ovi sada ovako".

Na kraju se umešao Ustavni sud i poništio zakon uz obrazloženje da se time građani dovode u neravnopravan položaj, te je na brzinu donesen Zakon o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, e da bi bilo osnova da se razreže i porez, a sad će, nema sumnje, da se usvoji i ovaj o "legalizaciji" u kome nema više nikakvih popusta i olakšica, već samo pretnji. Ostavljeno je, istina, lokalnim samoupravama da same odrežu koliko šta treba da se plati, kao i mogućnost da se doprinosi za uređenje građevinskog zemljišta (na)plate na rate, sa rokom do čak 20 godina.

"Legalizacija će biti obavezna za objekte namenjene tržištu i za javne objekte", objašnjava ministar građevina Velimir Ilić. Moraće, veli, i oni vlasnici porodičnih kuća koji planiraju da prodaju svoj objekat, ali za one koji žele da i dalje žive u svojim domovima, dovoljno je samo da se upišu u katastar. "Do kraja 2014. svi će morati da budu upisani u katastar", opominje, inače će "biti rušenja". Istina, to da će sve što ne bude upisano u katastar do kraja iduće godine biti srušeno nigde (još) ne piše, što ne znači i da neće biti napisano. "Kad ovaj zakon stupi na snagu, moraće da se sruši svaki objekat koji je bespravno sagrađen", kategoričan je. Zasad, nelegalni objekti izgrađeni do 11. septembra 2009. godine moći će da se "legalizuju" po istom postupku kao da je dozvola "vađena" kad je i trebalo – pre početka gradnje.

Šta će da bude sa svim onim izgrađenim bez dozvole posle 11. septembra 2009. godine, ostaje otvoreno: "Svako ko je (bez dozvole) napravio objekat u tom periodu, trebalo je da dobije krivičnu prijavu", rezonuje Velimir Ilić, ministar građevina.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---