Milanski edikt i Prvi vaseljenski sabor >
Restitucija imanja i Simvol vere
Milanski edikt, koji su pre tačno sedamnaest vekova potpisali carevi Konstantin i Licinije, današnjim rečnikom mogao bi da se nazove zakonom o restituciji hrišćanske imovine. Događaj značajan, ali ne i presudan. Jer, progon hrišćana prestao je dve godine ranije, 30. juna 311, takozvanim Galerijevim ediktom, a 325, dvanaest godina posle Milanskog edikta, dogovorena su pravila i usklađene norme na kojima i danas počivaju hrišćanska vera i hrišćanske crkve. Tada je održan Prvi vaseljenski sabor, kojem je predsedavao i koji je finansirao car Konstantin
Svi mediji javljaju a zvaničnici Srbije ponosno ističu da su se po prvi put u istoriji patrijarsi svih pravoslavnih crkava okupili na istom mestu u Beogradu i Nišu. Oni su obeležili 1700 godina od dana kada su se rimski sucarevi, Konstantin i Licinije, zbog svadbe Licinija sa Konstantinovom polusestrom Konstancijom, sastali u Milanu. Kada su već bili zajedno oni su potpisali akt koji je u istoriju ušao kao Edikt o toleranciji ili Milanski edikt.
Međutim, nije tačno sve što je proteklih dana rečeno i napisano u mnogim medijima, da je tek Konstantin tada "odobrio slobodu hrišćanske vere" ("Politika" od 6. oktobra), da je tada "prestao progon hrišćanske vere", nije tačno da je tek to uputstvo o finansijskim poslovima "širom otvorilo vrata hrišćanstvu" i da se njime "promenilo lice sveta". U tom pogledu opreznije se izrazio vaseljenski patrijarh Vartolomej svojom izjavom da Milanski edikt "predstavlja izvor iz koga su proistekle i sve savremene tekovine koje imaju u načelu verske slobode". Može se, zaista, reći da je taj čin bio "izvor" docnijim, po hrišćanstvo presudnim događajima, mada su mu prethodile važne, od samog Milanskog edikta po svoj prilici značajnije odluke unutar Rimske imperije.
ZLOKOBNI GALERIJE I NJEGOV EDIKT: Ukidanje svake vrste progona hrišćana prethodilo je dve godine pre Milanskog edikta. Hrišćanstvo je "Dozvoljenom verom" – religio licita – 30. juna 311. svojim ediktom proglasio car Galerije. On je takođe i te kako vezan za naše prostore, veliki deo svoje vladavine proveo je u Sirmiumu, u Sremskoj Mitrovici, a podigao je raskošnu rezidenciju Felix romuliana u čast svoje majke. To je današnje značajno arheološko nalazište Gamzigrad blizu Zaječara. Galerije je, pre nego što se pred smrt predomislio, bio najkrući, najbezobzirniji i najkrvoločniji progonitelj hrišćana. Zbog toga je shvatljivo da je u istoriji, pogotovu u okviru svega što su pisali hrišćanski naučnici, prikazan kao zlotvor, danas bi se reklo da je bio bad boy.
Takav, naravno, nije zaslužio da ga slave u hrišćanskom svetu. On je tek kada se teško razboleo, kada je rak od koga je patio metastazirao, tražio pomirenje sa hrišćanstvom i bogom koga su oni priznavali. Verovatno se uplašio smrti i zbog toga neočekivano proglasio takav edikt. U to vreme nije bilo neobično da se čovek obrati svakom bogu za koga misli da bi mogao da mu pomogne.
Činjenica je, međutim, bez obzira koji su bili Galerijevi motivi, da je on prvi priznao pravo slobodnog ispovedanja hrišćanske vere, da je hrišćane oslobodio obaveze da podnose žrtve rimskim bogovima i samome caru, a valjda se samo po sebi podrazumevalo što je to uslovio naređenjem da hrišćani ne smeju "da remete javni red i mir". Hrišćane već od toga časa niko nije proganjao: u najmanju ruku, car je zabranio zlostavljanje hrišćana.
Galerijev edikt je, doduše, napisan na brzinu i neke njegove odredbe nisu bile sasvim jasne. Lako je moguće, iako za to nemam dokaza, da su sa raznih strana stizali upiti nižih dostojanstvenika carstva kako treba da se ponašaju, šta sad stvarno treba da urade, a šta je zabranjeno.
Čini mi se da Milanski edikt, pored ostalog, predstavlja i odgovor na takva pitanja, pojašnjava nejasnoće Galerijevog edikta. Sporazum – ne sasvim pravilno docnije nazvan ediktom, jer ga nisu potpisala sva tri tada vladajuća cara – Maksimin Daja nije – tačno je odredio da sva imovina koja je, kao što bismo danas rekli, "konfiskovana" hrišćanima, mora momentalno, bezuslovno i bez pogovora da se vrati kako pojedincima, tako i njihovim zajednicima. Modernim rečima mogli bismo da kažemo da je to što su Konstantin i Licinije potpisali u Milanu pre sedamnaest vekova zapravo bio zakon o restituciji. Taj akt je svakako imao veliki značaj za razvoj formalno već oslobođenih hrišćanskih zajednica, jer im je garantovao zdraviju materijalnu podlogu na kojoj je bilo mnogo lakše izgraditi i ono duhovno – veru u jednog boga i njegovog sina koji je radi ljudi i njihovog spasenja sišao s nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek.
VERA CARU NAJMILIJA: Pomalo me čudi što Srpska pravoslavna crkva, koja se žali da njena imovina još nije u celosti vraćena, ne naglašava više tu stranu Milanskog edikta, kog su se ovih dana vernici zahvalno sećali. Verovatno je to izostavljeno iz pijeteta prema nesumnjivom verskom značaju proslave godišnjice.
Rimokatolička crkva je učestvovala u sećanju na Milanski edikt u Nišu. Posebnu misu proslave služio je papin izaslanik, kardinal Anđelo Skola 21. septembra, a na centralnoj proslavi katoličku delegaciju predvodio je kardinal Jozef Tomko. Papa Franja je u dve svoje poslanice pomenuo donošenje Milanskog edikta kao "doprinos nastanku evropske kulture" i kao povod za razmišljanje o odnosima države i društva s jedne, i crkve i religije s druge strane.
Pravoslavne crkve su za mesto centralne proslave izabrale Niš zbog toga što je na tom mestu bio Nais u kome je rođen Konstantin. Iako Srbi tada još nisu stupili na tle istorije ovog područja, logično je što se taj grad posebno seća najveće ličnosti koja se na tom prostoru ikada rodila.
Mi ne znamo koje je planove Konstantin u odnosu na hrišćanstvo imao 313. godine. Vrlo je verovatno da mu je politički cilj već tada bio da sam zavlada celom Rimskom imperijom i da je u tom kontekstu sagledavao ulogu hrišćanstva. Tek kada je raspolagao svim mogućnostima, ali i potrebnim finansijskim sredstvima, dvanaest godina posle sastanka sa Licinijem i donošenja Milanskog edikta, učinio je sledeći veliki, konačni, za gotovo sve njegove savremenike neočekivani korak: sazvao je skup svih vodećih hrišćanskih sveštenika da bi oni sami, doduše pod njegovim predsedavanjem, utvrdili i precizirali šta je njihova vera, kako mora da se upražnjava na celome svetu, ali je takođe obećao i da će država odluke sabora ne samo da poštuje, nego dobrim delom i da finansira, pre svega kroz privilegije sveštenstva.
Sedam pravoslavnih patrijarha, koji su ovih dana istovremeno bili u Srbiji, kao učeni ljudi dobro znaju koliko će za hrišćanstvo, a time i za celokupno čovečanstvo, kroz dvanaest godina važna biti proslava 1700. godišnjice Prvog vaseljenskog sabora, jer su tek tada u Nikeji postavljeni temelji vere koji su obavezivali sve hrišćane i važe do dana današnjeg.
Skup velikog broja hrišćanskih episkopa Rimske imperije, a to je značilo celog tadašnjeg sveta, sastao se 20. maja 325. godine u Nikeji (današnjoj Bitiniji u Turskoj) i to, iako se radilo o problemima vere, ne u nekoj crkvi, nego u jednoj od sala carske palate. Skup je trajao više od dva meseca, sve do 25. jula. Putne troškove episkopa snosila je carska blagajna, svaki prvosveštenik mogao je sa sobom da povede i po dva prezbitera i tri đakona, ukupno je prema tome doputovalo preko 1500 predstavnika hrišćanstva. Takav skup sa toliko učesnika nikada se pre toga nije sastao.
Ogromna razlika u odnosu na donošenje edikta o toleranciji u Milanu je pre svega što se dvanaest godina ranije radilo o državnom činu koji je pogodovao hrišćanima, ali nije pokretao pitanja o njima samima. Sada je to, međutim, bio sabor najviših predstavnika samog hrišćanstva koji su uz prisustvo i delimično pod predsedavanjem cara Konstantina uređivali osnove svoje vere. Time što je Konstantin kao pontifex maximus – kao vrhovni sveštenik svih religija u carstvu – formalno sebe stavio na čelo skupa, znači da je sebe video i kao vrhovnog hrišćanskog episkopa, iako još nije ni bio kršten. Time je svakako promenio tok istorije.
Valja takođe naglasiti značaj činjenice da ni Konstantin, niti bilo koji rimski car pre njega, nije predsedavao nikakvim velikim verskim skupom bilo koje religije. Tek odlukom da sazove sabor, koji će u istoriji dobiti ime "Prvi vaseljenski", Konstantin je pozitivno izdvojio hrišćanstvo među veoma brojnim veroispovestima, koje su i dalje postojale širom carstva. Sad hrišćanstvo više nije bilo "dozvoljeno" i "tolerisano" među svim ostalim religijama, nego je izdvojeno kao najbliže svetovnoj vlasti oličenoj u caru.
KONSTANTIN I NJEGOVI EPISKOPI: Epi¬sko¬pi su smešteni u raskoši o kojoj dotle nisu mogli ni da sanjaju. Oni su se, naravno, me¬đu¬sob¬no vi¬đa¬li još i pre zva¬nič¬nog po¬čet¬ka, a posle, kako bismo danas rekli, "u kuloarima", razgovarali i do¬gova¬ra¬li. Bilo bi zanimljivo znati o čemu, ali o tome možemo samo da nagađamo. Mno¬gi su svakako s ponosom po¬ka¬zi¬va¬li ožilj¬ke od mu¬čenja iz vremena progona u doba Dioklecijana i još neko vreme posle njegove ostavke, pa docnije i pod Galerijem, sve do pre četrnaest godina. Ako je neko iz¬dr¬žao te tor¬tu¬re mogao je da se podiči da je bio spreman da za Hrista umre kao mučenik. Ali sa¬da su svi bi¬li u le¬poj, sku¬poc¬e¬noj ode¬ći, mno¬gi od njih do¬bro uhranje¬ni, a pre svega i samoza¬do¬voljni.
Cr¬kva sa za¬pa¬da bi¬la je ipak u Nikeji mno¬go sla¬bi¬je za¬stu¬plje¬na od is¬toč¬ne, na neki način to je nagoveštavalo podele između Rima i Vizantije, katoličanstva i pravoslavlja u budućnosti. Rimski biskup Silvestar I, koji je polagao pravo da sebe smatra neposrednim naslednikom Svetog Petra i kao takav bude priznat kao namesnik Hristov na zemlji, nije lično došao, izvinio se da je bolestan i poslao svoje izaslanike i blagoslov.
Nekoliko savremenika, pre svega Evstatije iz Antiohije, Evsevije iz Cezareje i Atanasije iz Aleksandrije su u svojim spisima kasnije izveštavali o saboru. Uzbudljiv je bio čas kad je car¬ski ce¬re¬mo¬ni¬jal-maj¬sto¬r pozvao episkope da sed¬nu na sto¬li¬ce sa vi¬so¬kim na¬slo¬ni¬ma ko¬je su bi¬le po¬re¬đa¬ne s obe stra¬ne dugač¬ke sa¬le, ta¬ko da su se gle¬da¬li li¬cem u li¬ce. Iza njih, na ni¬skim tronošci¬ma se¬de¬li su nji¬ho¬vi sa¬vet¬ni¬ci. Ca¬ra je če¬ka¬la zlat¬na sto¬li¬ca. Komentarisalo se da se, do¬du¬še, za ovu pri¬li¬ku od¬re¬kao uz¬vi¬še¬nog pre¬sto¬la, ali, naravno, da je ipak rasporedom sedišta na¬glasio da je iz¬nad episkopa. Konstantin je kao vladar veoma dobro procenjivao značaj svih protokolarnih finesa, iako je privatno bio skroman čovek.
Car je u konferencijsku salu ušao sa ne¬ko¬li¬ko mi¬nu¬ta zakašnjenja ob¬u¬čen u pur¬pur op¬to¬čen zla¬tom i ne¬vi¬đe¬no ve¬li¬kim dra¬gim ka¬menjem. Ne po¬zdrav¬lja¬ju¬ći ni¬koga po¬seb¬no, ozbiljna li¬ca i la¬ga¬nim ko¬ra¬kom pro¬šao je iz¬me¬đu epi¬sko¬pa ko¬ji su usta¬li ukazujući mu dužno po¬što¬vanje. Sti¬gav¬ši do svo¬je sto¬li¬ce okre¬nuo se ka nji¬ma i ne¬ko¬li¬ko tre¬nu¬ta¬ka stajao bez re¬či. Svi epi¬sko¬pi, mnogi od njih star¬ci, sta¬ja¬li su ta¬ko¬đe u ti¬ši¬ni punoj iščekivanja. Naj¬zad je, sva¬ka¬ko na osno¬vu ranijeg dogovora, nikomedijski epi¬skop Evsevije re¬kao: "Ve¬li¬čan¬stvo, mi te mo¬li¬mo da iz¬vo¬liš da sedneš sa na¬ma."
Tek posle te uvodne rečenice Konstantin je pri¬sut¬ne po¬zvao da sed¬nu i počnu sa radom. Epi¬sko¬pe je na¬zvao svo¬jom sa¬bra¬ćom i sa¬op¬štio da ih se okupilo tri sto¬ti¬ne osam¬naest, na¬gla¬sio je da ih mo¬li da s njim raz¬go¬va¬ra¬ju otvore¬no i rav¬no¬prav¬no.
Sabor je u početku obeležila žustra teološka diskusija između grupe koju će istorija docnije obeležiti kao "arijance", i druge, koja će pobediti, a koju po njenom predvodniku nazivamo "atanasijevcima". Atanasijevci su odneli prevagu ogromnom većinom, na kraju su svega dvojica episkopa bila protiv njihovog tumačenja vere.
OD ZABRANE SAMOKASTRACIJE DO PROSLAVE USKRSA: Ovde nije moguće pobliže osvetliti suštinu tadašnjeg teološkog diskursa, koji će i posle još dugo obeležavati rasprave, pa čak i raspor unutar hrišćanske crkve. Pokušaću svojim nesigurnim jezikom za svetovne čitaoce da objasnim da se u suštini radilo o shvatanju Svetog trojstva, naime, da li je Bog Otac stvorio Hrista, svoga sina, tek kad je počelo da teče vreme, čime bi on njemu bio podređen, ili je Sin jednak sa Ocem, oduvek postojao, oduvek je i on Bog izražen u trojstvu Oca, Sina i Svetoga duha. Na grčkom jeziku radilo se o razlici u jednom jedinom slovu, da li je homoousios ili homoiusios. U političkom pogledu to je nesumnjivo bilo i dinastičko pitanje i Konstantin ga je sigurno shvatao i sa tog stanovišta i pri kraju energično podržao liniju Atanasija.
Sabor episkopa koji nazivamo Prvim vaseljenskim saborom, neobično je važan i zbog toga što je odredio "Simvol vere" (vidi okvir), kratko, veoma sažeto ispovedanje hrišćanstva. Dopunjen docnije na Drugom vaseljenskom saboru u Carigradu 381. godine, on je i danas obavezan deo kako pravoslavne tako i katoličke liturgije.
Sabor je utvrdio i kako i u koje dane slaviti Uskrs, naime, svake godine prve nedelje koja pada posle prvog prolećnog punog meseca. Osim toga je sabor episkopa proglasio još dvadeset različitih kanona – crkvenih zakona – koji su važili za celokupno hrišćanstvo. Među njima se, na primer, izdvajaju odredbe da mlada ženska osoba ne sme da stanuje u istoj kući sa klerikom; da je zabranjeno samokastriranje (bilo je osoba koje su mislile da će time da pokažu svoju revnost u savlađivanju nagona); da se prizna vanredna vlast rimskog i aleksandrijskog biskupa na njihovoj teritoriji, a ukaže posebna čast jerusalimskom biskupu; da je klericima zabranjeno da se bave lihvarstvom (izrečena zabrana znači da je takvih pojava bilo) itd. Nijedna druga religija u to vreme nije imala tako čvrstu podlogu, kakvu je hrišćanstvo dobilo zahvaljujući saboru svih episkopa, koji su bili voljni ili u mogućnosti da se sakupe na poziv cara Konstantina.
Tek je održavanjem Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji momak iz Niša, vanbračni sin ugostiteljke – tabularije – Jelene i visokog rimskog činovnika i oficira Konstancija – definitivno u svetovnom, ovozemaljskom pogledu, uzdigao hrišćanstvo na nivo koji sve do danas zauzima u svetu. Tek od tog trenutka počinje nova epoha istorije i zbog toga će jubilej kroz dvanaest godina biti još mnogo značajniji povod da čovečanstvo zahvali Konstantinu, koji je za pravoslavne vernike svetitelj, i njegovoj majci Jeleni, svetiteljki i za istočnu i za zapadnu crkvu.
Pravoslavni patrijarsi koji su se pre neki dan okupili kod nas u Srbiji, vremešni su ljudi. Nijedan od njih nije siguran da li će doživeti 2025. godinu. Zbog toga je razumljivo njihovo časno nestrpljenje da i okrugloj godišnjici Milanskog edikta poklone zasluženu pažnju, pri čemu nema sumnje da će u još većoj meri kroz dvanaest godina da se zabeleži da je Prvi vaseljenski sabor održan sedamnaest stoleća ranije, jer su na njemu postavljeni temelji današnjeg hrišćanstva.
POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI
|  |
ODŠTAMPAJ TEKST
|
|||
| |||||
|
| |||||
POVEZANI ČLANCI
Feljton – Odlomak iz romana Konstantin Ivanja Ivanjija (II) >
Strašno delo
Ivan Ivanji
Milanski edikt
Kada se mi, Konstantin Avgust, kao i Licinije Avgust, srećom sretosmo blizu Mediolanuma i posmatrasmo sve što se tiče opšteg dobra i bezbednosti, pomislismo pored drugih stvari, koje smatrasmo kao dobre za javnost, da pre svega treba da se reguliše odnos prema poštovanju božanstva, a da bismo time hrišćanima i drugima dali dozvolu da poštuju onu veru kojoj daju prednost, kakva god ona bila, da bi sa svoga nebeskoga prestola nama i onima koji stoje pod našom vlašću bilo milostivo i prijateljski naklonjeno. Na osnovu ovakvog zdravog savetovanja i svakog poštovanja dostojne brižljivosti pomislismo da nikome, ni bilo kome, ne treba da se spreči mogućnost da svoje srce poveže sa kultom hrišćanstva, niti bilo koje druge veroispovesti za koju bi pomislio da je najbolja za njega. Tako da bi najviše božanstvo, čijem obožavanju mi težimo svim srcem svojim, svima nama u svemu podarilo milost i dobru volju. Nadalje, uz poštovanje neka je rečeno da nam se dopalo da ukinemo sve propise ranijih edikta u odnosu na hrišćane, a da bi svako, ko to želi, slobodno, javno i bez smetnje mogao da sledi hrišćansku veroispovest. Pomislismo da je prikladno da te stvari preporučimo vašoj obzirnosti, a da biste znali da mi hrišćanima dajemo slobodnu i ničim ograničenu mogućnosti iskazivanja poštovanja na osnovu svoje veroispovesti. Videvši da to dozvoljavamo hrišćanima, takođe znajte da mi isto tako mira radi priznajemo i svim drugim veroispovestima da javno i slobodno ispovedaju svoj kult, a da bi svako, kakogod mu je volja, imao mogućnost slobodnog obožavanja; to od nas doneto uređenje ne treba da ima privid omalovažavanja bilokakvog dostojanstva ili veroispovesti. Dodatno, što se tiče hrišćana, koje cenimo naročito visoko, propisujemo da svako mesto, koje je prisvojeno u ime državnog poseda ili od bilo koga drugoga, a gde su se ranije hrišćani obično okupljali, hrišćanima treba da se vrati bez plaćanja ili bilo kakvog zahteva za obeštećenjem i to bez bilo kakve obmane ili prevare. To se takođe odnosi na mesta koja su pribavljena u vidu poklona, i ona takođe treba da se vrate hrišćanima. I jedni i drugi, i oni koji su nešto kupovinom stekli ili kao poklon primili, neka se obrate predstavnicima vlasti, koji će se na osnovu naše milosti pobrinuti, ako požele odštetu na osnovu naše velikodušnosti. Sva ta imovina neka se uz vašu pripomoć istovremeno i bez zastoja preda zajednici hrišćana. Od kada se pojaviše, međutim, hrišćani posedovaše ne samo mesta koja su im pripadala kao pojedincima, nego i mesta nazvana crkvama, koja pripadaše njima kao zajednici. I ta mesta, na kojima su se obično okupljali, nazvana crkvama, a koja su im pripadala kao zajednici, obuhvaćena su gorenavedenim zakonom i neka vam je zapoveđeno da ih smesta i bez svađe vratite hrišćanima. Ovo neka je rečeno zajednici i njenim delovima: samo po sebi neka je razumljivo da se podrže gorepomenute mere, a da bi se pomenute stvari vratile bez plaćanja i zahteva obeštećenja na osnovu naše velikodušnosti, i na svaki način da se najveća moguća podrška pruži hrišćanima, a da bi naša zapovest što je moguće brže pokazala dejstvo, a i preko toga našom blagošću neka bude obezbeđen javni poredak. Sve da se sprovede kako gore objavismo, a da bi nas božja milost, kako smo je već doživljavali pod važnim okolnostima, i nadalje sačuvala i blagoslovila naš zajednički uspeh u odnosu na državu.
Osim toga, a da bi uputstva našeg dekreta i naše dobre volje bili zapaženi od svakoga, neka ova najviša zapovest vašim uredbama svuda javno bude objavljena i svakome stavljena na znanje, tako da ovaj dekret i naša dobra volja ne ostanu skriveni.
Simvol vere
Verujem u jednoga Boga, Oca, Svedržitelja. Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, rođenog od Oca pre svih vekova, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo;
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek;
I Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben;
I Koji je vaskrsao u treći dan kao što je pisano;
I Koji se uzneo na nebesa i sedi s desne strane Oca;
I Koji će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima, i Njegovom Carstvu neće biti kraja.
I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se zajedno sa Ocem i Sinom obožava i slavi, Koji je govorio kroz proroke.
U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno krštenje za otpuštanje grehova.
Čekam vaskrsenje mrtvih.
I život budućega veka. Amin.
