---

Što se gasovoda Južni tok tiče, Srbija treba da vodi računa pre svega o sopstvenim interesima, a njen interes je da osigura ekonomsku i energetsku bezbednost za svoje građane i privredu, kao i veći uticaj na političke procese i odluke koji se tiču njene sudbine

Bivša američka državna sekretarka Hilari Klinton zatražila je pre tačno godinu dana od Srbije da "pronađe alternativu ruskom gasu" predlažući novi projekat, "Južni koridor", kojim bi se prirodni gas transportovao od Kaspijskog mora i centralne Azije do Evrope. Polemiku koja se danas u Srbiji vodi oko gasovoda Južni tok treba posmatrati u tom svetlu, odnosno kao nastavak pokušaja da Srbija napusti Južni tok i postane deo nekog drugog, nepostojećeg projekta. Ipak, bez obzira na motive iz kojih je ova polemika pokrenuta, kao čovek demokratske orijentacije, smatram da je svaka javna rasprava o najvažnijim društvenim i ekonomskim pitanjima dobrodošla. Ali takve rasprave treba da budu ozbiljne, zasnovane na relevantnim činjenicama i argumentima, a ne da ih karakteriše bilo koja vrsta političke ili ideološke ostrašćenosti. Ovaj dijalog posebno ne sme da se vodi na osnovu predrasuda određenih društvenih grupacija da je sve što dolazi iz Rusije loše, a sve što dolazi sa Zapada dobro. Da drugi tako razmišljaju, Rusija nikada ne bi bila najveći ekonomski partner Zapada, pre svega Nemačke, sa kojom je prošle godine ostvarila rekordan obim robne razmene od preko 80 milijardi evra, niti bi ove dve zemlje zajednički učestvovale u izgradnji strateškog gasovoda Severni tok. Ako je partnerstvo sa Rusijom dobro za jednu Nemačku, ne vidim razlog zašto ono ne bi bilo dobro i za Srbiju?

Polemika koja se danas u Srbiji vodi oko Južnog toka samo je nastavak ranije polemike koja se vodila oko kupovine Naftne industrije Srbije (NIS) od strane ruskog državnog naftnog giganta Gasproma. Ali kao što kaže jedna izreka, "od svih kritičara najveći je, najgenijalniji i najnepogrešiviji – vreme". Za pet godina koliko Gasprom upravlja NIS-om ova kompanija je od gubitaša kojeg su plaćali građani Srbije postala jedna od najvećih i najuspešnijih kompanija u jugoistočnoj Evropi koja je samo prošle godine na ime poreza u budžet Srbije uplatila skoro milijardu evra. To je gotovo 15 odsto celokupnog budžeta Srbije za 2013. godinu. Udeo ove kompanije u našem BDP je čak 8,3 odsto, kao cele srpske poljoprivrede. Pored toga NIS je isplatio 12,4 milijarde dinara na ime dividendi, što je najviše u istoriji Srbije, pri čemu je republički budžet prihodovao oko 4,6 milijardi dinara. U sledeće tri godine NIS će u Srbiju uložiti dodatnih 1,5 milijardi evra što će biti snažan razvojni impuls za celokupnu privredu Srbije imajući u vidu da stotine malih i srednjih preduzeća rade kao dobavljači za NIS.

Korist koju naši građani i privreda sada osećaju od prodaje NIS-a Gaspromu biće još veća posle izgradnje Južnog toka na teritoriji Srbije. U vremenu kada energenti, a posebno gas, postaju najvrednija roba na globalnom tržištu, učešćem u ovom projektu Srbija obezbeđuje stabilno snabdevanje gasom od Ruske Federacije koja u ovom trenutku poseduje najveće rezerve prirodnog gasa na svetu. Ukupne svetske rezerve gasa iznose 193 triliona kubnih metara, od čega Gasprom poseduje 35 triliona kubnih metara. Koliko je važno imati Rusiju za strateškog partnera u snabdevanju gasom govore i rezultati istraživanja Američkog instituta za istraživanje nafte i gasa da će do 2050. gas iza sebe ostaviti naftu i postati glavni energent na svetu. To je i logično jer gas ima sve preduslove da bude gorivo budućnosti: savremene tehnologije za eksploataciju i na zemlji i u moru, visoku efikasnost, relativno nisku cenu i značajne ekološke prednosti. Devetnaesti vek je bio vek uglja, 20. vek je bio vek nafte, a 21. vek je vek prirodnog gasa.

Gasovod Južni tok je zajedno sa gasovodom Severni tok, koji zajednički grade Rusija i Nemačka na Severnom moru, najveći gasovod na svetu, koji treba da obezbedi dugoročnu stabilnost u snabdevanju gasom čitave Evrope. Srbija je deo ovog projekta zahvaljujući energetskom sporazumu koje su vlade Srbije i Rusije potpisale u Moskvi u januaru 2008, a koji je u srpskom parlamentu usvojen u septembru iste godine ubedljivom većinom od 214 glasova narodnih poslanika. Strateška odluka da gasovod Južni tok prolazi kroz Srbiju nije doneta na lak način, budući da su sve procene – političke, bezbednosne i ekonomske – ukazivale na to da trasa gasovoda treba da prolazi kroz Rumuniju. Akcionari Južnog toka vršili su ogroman pritisak na Rusiju da trasa gasovoda prolazi kroz Rumuniju iz dva razloga: prvi razlog je ekonomski, budući da je trasa gasovoda kroz Srbiju duža i skuplja; dok je drugi razlog bio politički i bezbednosni, a to je da se ne dopusti da gasovod prolazi kroz jedinu zemlju učesnicu ovog projekta koja nije članica Evropske unije i koja je i ranije bila poprište političkih nestabilnosti. Međutim, zahvaljujući tadašnjem političkom vrhu Srbije, kao i predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, koji je uvideo značaj izgradnje gasovoda za dalji razvoj prijateljskih odnosa dve zemlje, postignut je dogovor da Srbija učestvuje u ovom važnom geostrateškom projektu. Drugi akcionari nisu gledali blagonaklono na ovu odluku, ali nisu mogli da utiču da se on promeni.

U Srbiji je stvoren pogrešan utisak da je preduzeće Južni tok isključivo u ruskom vlasništvu. Najveći akcionar preduzeća Južnog toka je ruski Gasprom koji ima polovinu vlasništva u zajedničkom preduzeću, ali drugu polovinu poseduju italijanski ENI (20 odsto), francuski EDF (15 odsto) i nemački BASF (15 odsto). Sedište Južnog toka, čiji su vlasnici iz Rusije, Nemačke, Francuske i Italije nalazi se u toliko pominjanom švajcarskom gradu Cugu. U istom gradu gde je osnovano i zajedničko preduzeće Gasproma i Srbijagasa.

Južni tok će se od kompresorske stanice Ruskaja, na obali Crnog mora, prostirati morskim dnom dužinom od 925 kilometara, na dubini većoj od dve hiljade metara, do bugarske obale, a potom kopnenim putem u ukupnoj dužini od 1453 kilometra. Gasovod će imati četiri linije, kapaciteta od po 15,57 milijardi kubnih metara godišnje. Izgradnja gasovoda započeta je u decembru prošle godine na Crnom moru, a završetak izgradnje i dostizanje punog kapaciteta od 63 milijardi kubnih metara godišnje očekuje se u 2018. godini. Alternativa gasovodima Južni i Severni tok ne postoji budući da je projekat gasovoda Nabuko na kojem su insistirale određene zapadne zemlje obustavljen zbog nedostatka finansijskih sredstava.

Prema akcionom planu početak izgradnje gasovoda Južni tok u Srbiji planiran je za januar 2014. godine, a završetak radova i početak isporuke gasa očekuje se do kraja 2016. Dužina trase gasovoda kroz Srbiju iznosiće 411 kilometar, dok je očekivani kapacitet 40,5 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje. Posmatrano sa ekonomskog aspekta, izgradnja gasovoda Južni tok u Srbiji doprineće povećanju zaposlenosti i ukupne privredne aktivnosti u zemlji. U trenutku kada se u Srbiji vode polemike o nedostatku podsticajnih sredstava za pokretanje privredne aktivnosti i otvaranje novih radnih mesta, izgradnja gasovoda može da obezbedi investicije od preko dve milijarde evra i da uposli direktno dve hiljade ljudi. Indirektno može da zaposli i nekoliko puta više budući da će samu izgradnju gasovoda pratiti mnoštvo drugih delatnosti koje će takođe izvoditi srpske kompanije. S druge strane, postojanje gasovoda na duži rok omogućiće stabilan i održiv razvoj privrede, a posebno proizvodne industrije koja koristi gas kao energent ili sirovinu u proizvodnji. To znači da će Južni tok posredno dovesti do većeg investiranja u Srbiju i srpsku proizvodnju, i to ne samo ruskih kompanija. Pored toga, kao učesnica Južnog toka, Srbija ima mogućnost skladištenja gasa u Banatskom dvoru i drugim potencijalnim skladištima gasa, što s jedne strane osigurava energetsku bezbednost građana i privrede, dok s druge strane pruža mogućnost da se gas skladišti onda kada se najmanje koristi, u letnjim mesecima, a prodaje na tržištu onda kada je njegova cena najviša, u zimskim mesecima. Učešćem u projektu Južni tok Srbija će samo od godišnjih taksi na promet gasa zarađivati 200 miliona evra godišnje.

U političkom smislu, sa ovim gasovodom Srbija postaje važno evropsko geostrateško čvorište iz kojeg može da crpi i ekonomski i politički uticaj s obzirom na sve veće potrebe za energentima u EU. Kao jedina zemlja učesnica ovog sporazuma koja nije članica EU Srbija će od strane Brisela biti tretirana sa više pažnje, a njeni interesi sa više uvažavanja. Južni tok će ojačati međuzavisnost aktera koji učestvuju u tom projektu i doprineti povećanju stepena nacionalne bezbednosti – tako da nikome neće biti u interesu da se na ovom prostoru stvaraju sukobi i nestabilnosti koje bi mogle da rezultiraju prekidom snabdevanja gasa. Drugim rečima, NATO nikada ne bi bombardovao Srbiju da je ona 1999. godine imala Južni tok.

Srbija treba da vodi računa pre svega o sopstvenim interesima, a njen interes je da osigura ekonomsku i energetsku bezbednost za svoje građane i privredu, kao i veći uticaj na političke procese i odluke koje se tiču njene sudbine. Ispunjenje tog interesa joj garantuje učešće u projektu gasovoda Južni tok. Istim motivima se vodila i Nemačka kada je donela odluku o izgradnji gasovoda Severni tok sa Rusijom. Nisam siguran da li je Hilari Klinton zahtevala od Angele Merkel da Nemačka "pronađe alternative ruskom gasu", ali sam itekako siguran kakav bi bio odgovor Nemačke na taj zahtev. Nemačka se u međunarodnim odnosima vodi isključivo sopstvenim političkim i ekonomskim interesima, što je i pokazala izgradnjom Severnog toka i razvojem najboljih ekonomskih odnosa sa Rusijom. Isto tako treba da se ponaša i Srbija, koja ima istorijsku šansu da kroz učešće u Južnom toku osigura ekonomsku, političku i energetsku budućnost za svoje građane. Tu šansu ne smemo da odbacimo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---