Ognjen Glavonić, autor filma Živan pravi pank festival >

Između Alana Forda i Don Kihota

"Junak mog filma Živan donekle liči na junake 'Alana Forda', ali pošto je on ipak stvaran lik, sve što radi njemu dodaje neke mračne nijanse, u kojima ima težine, bola i tuge"

Ukoliko nekog od radnika na našoj kulturnoj sceni priupitate za situaciju, sva je prilika da će vam on ili ona ispričati tužnu priču o sve manjem broju publike koja se pojavljuje na projekcijama, izložbama, koncertima, i slično. Publiku razmaženu mogućnošću da svoje kulturne potrebe konzumira ne pomerajući se iz fotelje, nije lako pokrenuti. Stoga iznenađuje da je jedan (niskobudžetni) dugometražni dokumentarni film uspeo da dupke napuni najpre beogradski Dom omladine, zatim veliku salu Kulturnog centra Pančeva, a nedavno i Centar za kulturnu dekontaminaciju, gde se razvila živahna diskusija. Što je još čudnije, film ne obrađuje nijednu od trenutno aktuelnih tema. Ne bavi se ni estradom, ni vrelim političkim pitanjima, ništa od toga. Tema je entuzijasta iz jednog banatskog sela, koji – iako hronično švorc, organizuje pank festival! Film "Živan pravi pank festival", bio je povod za razgovor sa mladim rediteljem Ognjenom Glavonićem.

"VREME": Živan Pujić Džimi, junak tvog filma, podseća na likove iz "Alana Forda", simpatične baš zato što su tako siromašni i neuspešni, ali i na romantike donkihotovskog tipa. On u svom mikrosvetu, selu Tomaševcu, pokušava da, pomoću štapa i kanapa, i uprkos opštoj nezainteresovanosti, organizuje pank festival. Ima nečeg utešnog ako je tačno da ovdašnja publika, verovatno i sama do guše u vlastitim problemima, nekako saoseća sa ovom čarličaplinovskom figurom "malog čoveka"?

OGNJEN GLAVONIĆ : Nakon snimanja filma, prošlo je skoro devet meseci pre nego što je počela montaža. Kada smo Sara Santini (montažerka filma) i ja pregledali usnimljeni materijal, shvatio sam da se tu nalazi dosta toga što prvobitno nisam video ni čuo, pre svega zato što se najveći deo filma snimao za vreme samog pank festivala. Nakon što smo odgledali sve, pričali smo o čemu bi uopšte mogao da bude film koji pravimo. Vremenom smo našli neke bitne tačke, neku vrstu strukture, ali smo do kraja delove koji ulaze u film više birali intuicijom nego razlogom pripadanja određenoj ideji ili temi. I iskreno, nekako do same premijere filma nisam znao o čemu je film i da li će to funkcionisati. Ispostavilo se da se najveći deo publike identifikovao sa pričom o autsajderu koji, uprkos udarima realnosti sa svih strana, ulaže sve snage da bi živeo u skladu sa svojim snom. Živanova priča je zaista veoma čudna i posebna, i plašio sam se da li će uspeti da komunicira sa ljudima kojima nije blizak čitav taj kontekst (siromašni sin iz paorske porodice sam samcijat u svom selu organizuje pank festival!). Na sreću, ljudi su se, više nego za samu priču, vezali za borbu, žar glavnog junaka da ostvari svoj san, koliko god to bilo nedostižno. Verujem da su gledaoci tu njegovu borbu prepoznali kao svoju vlastitu. Mislim da Živan donekle liči na junake "Alana Forda", ali pošto je on ipak stvaran lik, sve što radi njemu dodaje neke mračne nijanse, u kojima ima težine, bola i tuge. Takođe, on me podseća na crtanofilmovske junake koji, nakon udaraca, uvek ponovo ustaju. Mi živimo u zemlji u kojoj se kulturom i umetnošću bave entuzijasti, uglavnom prepušteni sami sebi, skrajnuti i odbačeni od bilo kakve institucionalne podrške. S druge strane je tiha većina, koja – zatrpana nemaštinom, nema vremena, volje ni novca da istražuje, razmišlja i upoznaje nešto novo i drugačije.

Sa koliko ste materijala raspolagali kada ste završili snimanje?

Film je snimljen za četiri dana, tokom avgusta 2011. godine. Snimljeno je 24 sata materijala, od čega je 63 minuta ušlo u film. Inače, dokumentarni materijal koji smo za ta četiri dana snimili je bio zamišljen kao početak jednog, na kraju nikad snimljenog, igrano-dokumentarnog dugometražnog filma, po Živanovom scenariju, gde bi se on pojavljivao i kao glumac. Ideja je bila da, nakon što počne kao klasičan dokumentarac, film preraste u nešto što je postavljeno, igrano. Nažalost, nakon što smo snimili dokumentarni deo budućeg filma, Živan je zbog bolesti bio onemogućen da, na duže vreme, u istom učestvuje. Tako je taj zamišljeni i planirani film propao, a ovaj nezamišljeni i neplanirani, "Živan pravi pank festival", počeo da se rađa. Inače, film je kreiran za vrlo malo novca, sredstva su dobijena na konkursu iz oblasti kulture grada Pančeva. Recimo da toliko jedan poslanik dobije za mesec dana, a mi smo novac potrošili samo za elementarne troškove. Dakle, svi mi zajedno smo uložili ogroman trud i vreme, iako honorara nije bilo... .

Jedan prijatelj, inače rok kritičar, rekao mi je da je film ubedljiv zato što ostavlja gledaoca u uverenju da nije režiran. Koliko je zaista režiran?

Dokumentarni filmovi su uvek režirani; samim usmeravanjem kamere i biranjem objektiva, okvira, plana, isečka stvarnosti koji želimo da zabeležimo – mi iz realnosti i okruženja biramo i uzimamo ono što nas zanima, ono što može da bude delić koji se uklapa u kontekst budućeg filma. Kada je u pitanju igranje po unapred napisanom tekstu, toga u ovom filmu nije bilo. Mada, to ne znači da nije bilo raznih vrsta manipulacije. Na samom snimanju se desilo da par puta ponovimo neke scene, kadrove, uglavnom da bi vizuelno stvar bila što čistija, ali je to, kao i gotovo sve scene u kojima Živan priča direktno u kameru, uglavnom ostavljeno van filma.

Kako si uopšte sreo Živana, s obzirom na to da je on junak i kratkometražnog dokumentarnog filma koji si kreirao, a koji je bio proglašen za najbolji domaći dokumentarni film na Beogradskom festivalu kratkometražnog filma 2009. godine?

Živana Pujića sam upoznao 2001. godine na nekom koncertu u Pančevu, i nastavili smo da se viđamo tokom godina. Sećam se da smo, nakon svirki, s društvom uglavnom odlazili do jedne pekare koja je bila otvorena tokom noći, i tu bi Živan iz svezaka čitao svoje pesme, koje su odražavale njegovo iskustvo, ljubavne i životne boli. Tokom godina upoznavao sam ga i kao organizatora koncerata i festivala, radio-voditelja, frontmena pank benda, menadžera, poslastičara, uličnog prodavca novina, trgovca. On za sebe kaže da je tomaševački đilkoš, pank skitara, autsajder, ruralna legenda, ali sve te titule ne mogu obgrliti i objasniti ono što ga čini zanimljivim. Pre nekoliko godina na fakultetu sam imao zadatak da iz predmeta Dokumentarni film zabeležim portret osobe po sopstvenom izboru. Snimio sam kratki dokumentarni portret o njemu, film Živan Pujić Jimmy, i sa tim filmom smo zajedno obišli razne festivale i osvojili neke nagrade. U svakom slučaju, dugometražni film koji je kasnije usledio nije nastavak, već sasvim nova Živanova životna avantura.

Kako vidiš vlastiti rad, u okviru današnje scene u ovoj zemlji, u ovom vremenu?

Mislim da je ipak moguće kreirati filmove koji ne zahtevaju ogromna sredstva. Trebalo bi iznaći ili stvoriti neki prostor koji će, ljudima koje zanima neka drugačija vrsta filma, izraza, stila – drugačija od onoga što je preovlađujuće u ovoj sredini – omogućiti da se izraze na najbolji, najkreativniji mogući način. Smatram da su ti ljudi bogatstvo ove kulture i da se, bez podrške, lako mogu razvejati po nekim plodnijim, bogatijim baštama.

Verujem da postoje autori koji bi u okviru nekog "drugačijeg od postojećeg" sistema bili sposobni da kreiraju odlične, drugačije, bitne filmove, i voleo bih da mislim da ću i ja biti deo te grupe.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---