Intervju – Franc Vajler, predsednik IO UNIQA osiguranja u Srbiji >

Da građani sami brinu o svojoj budućnosti

"Još nema dovoljno poverenja stanovništva u finansijske institucije, a takođe ne postoji nešto što OECD zove ‘finansijska pismenost’ – ona predstavlja sposobnost građana da razumeju finansijske usluge na tržištu i naprave ispravne odluke za sopstvene finansijske potrebe"

U utorak 26. novembra, u beogradskom hotelu Hajat, kompanija UNIQA Srbija predstavila je poslovne rezultate u prvih devet meseci 2013. godine. Trenutno, premija UNIQA osiguranja u Srbiji raste 7,41 odsto, što je najveći rast među osiguravajućim kompanijama u Srbiji, i daleko iznad prosečnog rasta domaćeg tržišta (2,89 odsto). Veliki rast UNIQA beleži i u oblasti životnog osiguranja, gde je rast premije 18,46 odsto. Predstavljanje ovih rezultata bio je povod da "Vreme" o stanju na srpskom tržištu osiguranja razgovara sa Francom Vajlerom, predsednikom Izvršnog odbora UNIQA osiguranja u Srbiji.

"VREME": Cilj UNIQA 2.0 strategije je udvostručenje klijenata. Možete li da kažete nešto više o ovoj strategiji i načinu na koji mislite da postignete ovaj cilj?

FRANC VAJLER: Da, to je cilj UNIQA grupe do 2020. godine – da udvostručimo broj klijenata i da u regionu Južne i Istočne Evrope dospemo na treće mesto, a na austrijskom tržištu na prvo mesto. Strategija je objavljena i započeta 2011. godine, kada je Andreas Brandšteter postao CEO za celu UNIQA grupu suočio se sa dosta izazova – direktiva EU Solvency II, finansijska kriza, zahtevi za kapitalizacijom, povećana očekivanja klijenata. Zbog svih ovih zahteva, UNIQA je usmerila fokus na tržište i klijente – ideja je bila da grupa ima kompanije koje rastu brže od tržišta, u svim zemljama gde je prisutna, a vrlo jednostavan način da se to izmeri jesu broj klijenata i pozicija na tržištu. Stoga je jasno postavljen ambiciozan cilj do 2020. godine – razviti kompaniju tako da dupliramo broj klijenata. U Srbiji to znači sa 400.000 na 800.000 klijenata, a verujemo da ćemo i premašiti taj broj, što je prilično ambiciozno.

Na predstavljanju rezultata UNIQA Srbije pomenuli ste "snažan rast životnog osiguranja". Kako objašnjavate ovaj rast u Srbiji, u ovakvom vremenu i krizi?

Na prvi pogled to zaista izgleda kao neobičan razvoj situacije. Ali, na drugi pogled je slika jasnija, ako uzmete u obzir brige naših korisnika koji uzimaju takvo osiguranje. Jasno je da se nalazimo usred "olujnih vremena", klijenti sve manje veruju u dugoročnost penzionih fondova, budućnost naše dece je pod znakom pitanja, tako da ljudi hoće da se brinu o sebi, o svojoj budućnosti, i to sopstvenim sredstvima. Što je nesigurnija budućnost sa kojom se suočavaju, to ljudi više žele da preduzmu akciju. To je jedan razlog, a drugi je da je osiguranje jedini način da uložite novac a da je vaš kapital osiguran i bezbedan na veoma dug period. Nećete naći nijedan drugi način investiranja koji vam daje ovoliku sigurnost. Pritom, nije veliki rast investicija ono što privlači klijente, već garancija da ne možete ništa da izgubite i da imate stalan i stabilan rast. Veliki rast i velike kamatne stope uvek idu uz veliki rizik, i ljudi to prepoznaju. Oni žele da imaju stabilnost i sigurnost.

UNIQA u Srbiji ima 7,41 odsto rasta premije osiguranja. Ali, kada oduzmete inflaciju od oko 5 odsto, dolazi se do manje od 2,5 odsto rasta premije. Na nivou celog tržišta, stopa rasta premije je ispod 3 odsto, tako da se premija osiguranja u Srbiji zapravo smanjila. Kako to komentarišete?

Definitivno je tačno da su cela industrija i celo tržište potpuno nerazvijeni. Dobar način da se to vidi je premija osiguranja per capita. Kolika se prosečna premija plaća u Srbiji, od novorođenčadi do najstarijih sugrađana? Kada pogledate, videćete da je to daleko manji iznos nego kod naših suseda, i daleko ispod nivoa koji bi nalagala ekonomska situacija.

Zbog čega?

Srbija je imala nemirnu, veoma tešku istoriju – isto važi i za osiguranje. Ljudi su umnogome izgubili poverenje u banke i osiguranja u prethodnom periodu. Poverenje još uvek nije dovoljno razvijeno, a takođe ne postoji nešto što OECD (Organisation for Economic Cooperation and Development) zove "finansijska pismenost". Finansijska pismenost predstavlja sposobnost stanovništva da razume finansijske usluge na tržištu i napravi ispravne odluke za sopstvene finansijske potrebe. To znači da ja mogu da predvidim koliku ću penziju imati i da će mi mesečno biti potrebna dodatna suma novca – treba da znam i šta je potrebno da bih do nje došao. Ili, želeo bih da kupim stan, hoću da podignem kredit – trebalo bi da znam kako da uporedim ponude i izaberem najbolju. Ovakvo znanje bi ljudi morali da imaju. Ono nije dobro razvijeno ni širom Evrope – postoji studija OECD-a koja kaže da prosečan stanovnik neke evropske zemlje ne zna dovoljno o tome. U Srbiji je situacija ista. Ovo je svakako tema na kojoj je osiguravajuća industrija, kao informativni servis za klijente i potrošače, obavezna da uradi više.

Govorite o obrazovanju ljudi. Kako mislite to da uradite?

Iz iskustava koje imamo u drugim zemljama, važno je da se zna da ovo treba da bude deo formalnog obrazovanja u školi. Mora da bude. Postoji udruženje banaka, udruženje osiguravajućih društva, i trebalo bi da svi mi dajemo ispravne, korektne i fer informacije koje omogućavaju našim budućim potencijalnim klijentima u Srbiji da naprave pravu odluku za njihovu vlastitu situaciju.

A da li je sada takva situacija? Kada odete u banku po kredit, imate ona sitna, jedva vidljiva slova u ugovoru, kojima su uglavnom napisani detalji nepovoljni po klijenta. Kako takve stvari utiču na ovo što govorite?

Ono što često vidim je da potencijalni potrošači ovakvih usluga često gledaju samo na svoj mesečni trošak, a ne na ukupne uslove. Isto je i u industriji osiguranja. Moraju da znaju, na primer, za šta im životno osiguranje može poslužiti, kako ga mogu iskoristiti na najbolji način. Ili, penzijski fond – kakva su smanjenja poreza moguća, isto je sa zdravstvenim osiguranjem, zapravo, sa kompletnim upravljanjem rizikom. Život je ponekad rizičan, i ljudi bi morali da znaju šta bi finansijska industrija mogla da uradi u cilju osiguranja od tog rizika.

Vi i drugi ljudi iz osiguravajućih društava govorite da bi takvo umanjenja poreza trebalo da se omogući ljudima koji imaju životno osiguranje. Kako se razvija ova priča?

To je tema koja je otvorena već nekoliko godina, i za sada je reč o usponima i padovima. U ovom trenutku nemamo jasan odgovor. Jasno je, naravno, da je teško da vlada govori o kriznim merama, a sa druge strane da priča o poreskim olakšicama. Uprkos ovom problemu, mislim da srednjoročno i te kako ima smisla za vladu da podrži i razvije ovaj način ponašanja kod stanovništva, da preuzmu brigu o sopstvenoj budućnosti. Ako omogućite ljudima da sami brinu o svojoj budućnosti, onda država neće imati obavezu da o tome brine. Postoje i pozitivni sporedni efekti, osiguravajuće industrije u skoro svim zemljama obezbeđuju finansijske fondove za različite državne institucije, što nije slučaj u Srbiji.

Ništa se nije promenilo ni sa novom vladom?

Još uvek ne. Osiguravajuća industrija je obično "bazen" gde se skupljaju fondovi kojima upravljaju osiguravajuća društva. Ovi fondovi se koriste da finansiraju potrebe države. To je slučaj u velikom broju zemalja – osiguravajuća društva su među najvećim kupcima državnih obveznica. To nije dovoljno razvijeno u Srbiji jednostavno zbog veličine industrije, koja nema ni 600 miliona evra na godišnjem nivou, a taj iznos se deli na 28 kompanija. Trebalo bi da imamo šest milijardi evra.

Možete li da uporedite te brojke sa veličinom tržišta u okolnim zemljama?

Možda je najbolje da uporedimo sa Hrvatskom. Hrvatska ima nešto više od polovine stanovništva Srbije, a tržište im vredi oko dve milijarde evra. Ali, da bismo došli do tog nivoa, jedna od osnovnih stvari je da pravno okruženje mora da obezbedi transparentnost za korisnike. Morali bismo imati standardizovanu regulaciju za osiguravajuće ugovore, a to nemamo. Nemamo ni konsolidovanu verziju zakona o osiguravajućim ugovorima – deo se nalazi u Zakonu o obligacionim odnosima, a deo u Zakonu o osiguranju. Dakle, postoji potreba za regulisanjem da bi se tržište načinilo transparentnijim i pouzdanijim za klijente. Na primer, kada govorimo o auto-osiguranju, reč je o veoma netransparentnom poslovanju.

Zašto?

Postoji mnogo faktora, ali glavni je da je tržište u izvesnoj meri liberalizovano, a kada se dođe do ključnih faktora – tu je standardizovano i državno regulisano. Konkurencija na tržištu je gotovo nemoguća kada je reč o uslugama koje osiguravajuće kuće pružaju korisnicima. Jer, ovaj deo je potpuno standardizovan, što znači da se konkurencija odvija tamo gde niko za nju nije zainteresovan.

Da li zaista očekujete od države da se povuče, kada ima Dunav osiguranje i oko 30 odsto tržišta?

Potpuno ste u pravu, postoji više mišljenja o Dunav osiguranju, ali mogu da vidim samo ono što čitam u novinama. Po tome izgleda da Dunav osiguranje ne radi na komercijalnim osnovama. Postoje drugi motivi iza svega. Siguran sam da nije zadatak vlade ili države da se stara o privatnom osiguranju. Takođe, veliki znak pitanja za mene je zašto se osiguranje u vlasništvu države stara o auto-odgovornosti i raznim drugim vrstama osiguranja. Ovo na kraju vodi ka uništavanju vrednosti. Gde god se država upustila u komercijalne aktivnosti, ne govorim sada o Srbiji, već o opštem iskustvu, nije uspela. Bila je manje efikasna od privatnih kompanija i sklona je netransparentnim aktivnostima.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---