Italija – Razgovor sa Čečile Kjenge, ministarkom za integracije >
I papa je dete migranata
Većina Italijana promenila je odnos prema više od pet miliona migranata, koji su postali sastavni deo italijanskog društva, dok bi glasna manjina i dalje da ih protera iz zemlje, kaže za "Vreme" Čečile Kjenge. Zakone treba prilagoditi stvarnosti, migranti su evropski problem, koji neće nestati sam od sebe
Za "Vreme" iz Rima
Nakon izbora Čečile Kjenge za ministarku za integracije u Italiji aprila 2013, političari iz stranke Severna liga napali su je zbog njenog kongoanskog porekla. Napad je bio otvoreno rasistički. Jedan od najglasnijih vokala ove stranke, Roberto Kalderoni, senator i bivši ministar u poslednjoj Berluskonijevoj vladi, nazvao ju je "orangutanom" i time pokrenuo talase protesta koji su se proširili do Evropskog parlamenta. Odjek tog ataka čuo se i u glavnoj zgradi italijanske vlade, Palaco Čigi, smeštenoj u centru Rima. U svojoj kancelariji na drugom spratu te palate Čečile Kjenge, rođena 1964. godine u mestu Kambove u regionu Katanga u Demokratskoj Republici Kongo, spokojno se nasmejala. Iznenadila se kada joj je ponuđeno ministarsko mesto posle više od dvadeset godina aktivizma u društvenim pokretima koji se bore za ljudska prava. Postala je prva "obojena" ministarka u Italiji, svesna uloge koja joj je dodeljena: ona nije samo ministarka u vladi Enrika Lete, ona je i simbol budućnosti za oko pet miliona italijanskih migranata.
Ono što "pleni" kod Čečile Kjenge je njena sposobnost da govori ohrabrujuće o novom i pomalo revolucionarnom pristupu politici prema migrantima, pristupu koji prožima njeno petnaestogodišnje iskustvo. "Trebalo bi da razmišljamo na drugi način o ilegalnim migrantima", kaže kroz smeh. "Osobe koje stupe na italijansku teritoriju najpre su ličnosti, i prvo treba saslušati njihove priče i primeniti zakon prema tome."
PROMENA POLITIKE: Timu nove ministarke trebaće neko vreme da se uigra. Ministarka Kjenge za sada govori o tome šta je do sada urađeno i šta se planira u bliskoj budućnosti, ako ova vlada potraje. "Do kraja godine planiramo da uvedemo sve mere EU o azilantima i izbeglicama. Već primenjujemo u praksi direktive Evropske unije kojima se otvara mogućnost zapošljavanja stranih državljana u javnom sektoru sa stalnim mestom boravka u Italiji i direktive koje se odnose na dobijanje grantova za studente koji žele da nastave univerzitetsku karijeru." Dok uzima vazduh, ministarka kaže: "Osim toga, već radimo na pojednostavljivanju procedure za dobijanje italijanskog državljanstva, kao i za stalnu boravišnu dozvolu za stranu decu koja pohađaju osnovnu školu – oni sada imaju dozvolu koja pokriva sve godine školovanja i ne moraju da je obnavljaju svake godine."
Pre nego što je postala ministarka, Kjenge je bila portparol mreže za prava migranata March Ist. "Iz iskustva znam da se italijansko javnom mnjenje prema migrantima već promenilo. Ali, glasna manjina u poslednjih nekoliko godina ima monopol nad javnim debatama i oblikuje javnu politiku tako da se fokusira samo na jedan aspekt kompleksnog i mnogostrukog problema." Taj aspekt su očigledno ilegalni migranti, i posebno, neprekidno stanje pripravnosti uzrokovano dolascima brodova iz Severne Afrike na najjužnije sicilijansko ostrvce Lampeduza, udaljeno jedva 200 nautičkih milja od Tunisa. "Ako pogledamo godišnje podatke i statistiku, jasno se vidi da manjina migranata stiže u Italiju na taj način, oko 50.000 osoba na pet miliona stranih rezidenata u Italiji. To znači da smo zapostavili sve ostale aspekte ovog fenomena i da se italijanska politika prema migrantima bazira samo na pitanjima bezbednosti. Migracije su se promenile. Pre dvadeset godina na migracije se posmatralo kao na privremeno pitanje, kao na pitanje javne bezbednosti, a danas vidimo da migracije uopšte nisu privremene, one su permanentan element našeg društva, i stoga zahtevaju politiku koja prevazilazi bezbednosna pitanja."
Da li je pravo vreme za kreiranje nove politike? Ekonomska i finansijska kriza teško je pogodila italijansko društvo u poslednje četiri godine, što je uticalo na povećanje tenzije u društvu po pitanju broja stranih rezidenata. Kjenge kaže da su ključne socijalna i kulturna politika, ne bi li se prenebregnuli mogući sukobi među siromašnima. "Naravno, vlada se bavi ekonomskom reformom kojom pokušava da pogura zemlju iz recesije, ali su nam takođe potrebne i kulturne promene koje bi osnažile italijansko društvo."
BITI ITALIJAN: U pauzi za čaj razgovaramo sa ministarkom o perspektivi Italije za deset ili više godina u kojoj svi imaju jednaka prava bez obzira na poreklo, baš kako piše u Ustavu. "Trebalo bi da promenimo vizuru šta to znači biti Italijan. Kad pogledamo popkulturu ili marketinške i televizijske fikcije, čini se da je percepcija Italijana o sebi kao naciji drugačija od svakodnevnog života."
Reklame na italijanskoj televiziji prikazuju "tipičnu" italijansku porodicu, kakva ona po pravilu više nije: uvek beloputu, sa latino korenima, bračnim statusom itd. Mogu se videti policajci ili karabinjeri neitalijanskog porekla kako patroliraju ulicama, i u vojsci ima vojnika čiji je makar jedan od roditelja došao "odnekuda".
Međutim, u TV fikciji, u udarnim terminima na italijanskim televizijskim kanalima koje prati milionski auditorijum, ne mogu se videti takvi "mešoviti" likovi. Izuzetak koji potvrđuje pravilo je Mario Baloteli, prvi "obojeni" Italijan koji je dogurao do fudbalske reprezentacije Italije, simbola nacionalnog identiteta i ponosa.
"Ovakvi primeri su korisni za kampanju o preispitivanju percepcije italijanskog društva", objašnjava Kjenge. Ministarka voli da priča priču o policajcu mešovitog porekla, priču koju joj je ispričao jedan od njih. Policajac je patrolirao ulicama grada srednje veličine negde na severu Ialije. Bio je u uobičajenoj uniformi, zaustavio je jednu gospođu i zamolio je da mu pokaže lična dokumenta i vozačku dozvolu. Ženi ni na pamet nije palo da bi tamnoputi čovek mogao da bude policajac, te mu je bezazleno odgovorila: "Žao mi je, ne znam gde možete da nabavite ta dokumenta, idite i pitajte policiju."
ISELJENIČKA NACIJA: "Italija je zaboravila svoju prošlost, kada su milioni migranata napustili zemlju i otišli u SAD, Kanadu, Nemačku, Australiju, Francusku, Argentinu ili Brazil", kaže Kjenge. "Kampanja i zakonske promene mogle bi da budu polazna tačka za promenu percepcije o tome šta znači kad neko napustiti svoju zemlju u potrazi za boljim životom u nekoj drugoj zemlji. Zaboravili smo kako su se prema italijanskim migrantima ponašali u SAD, kako su naporno radili i koja su poniženja trpeli. Ipak, danas je za gradonačelnika Njujorka izabran čovek čiji su preci došli iz malog mesta u blizini Napulja, da ne spominjemo papu, čiji je otac napustio Pijemont da bi se nastanio u Argentini."
Politička atmosfera se promenila u poređenju sa onim što je prethodna vlada činila i kako se postavljala prema migracionoj politici. Tragedije poput više od 300 mrtvih na obalama Lampeduze početkom oktobra na tragičan način menjaju diskurs. U svakom slučaju, mnogo toga mora da se uradi, a glavni cilj je promena zakona o državljanstvu. Po sadašnjem zakonu, državljanstvo se nasleđuje: da bi neko dobio državljanstvo, najmanje jedan roditelj mora biti državljanin Italije. To znači da Italijani rođeni u inostranstvu, potekli iz porodica koje su pre mnogo godina i generacija izbegle, imaju italijansko državljanstvo i mogu da glasaju u inostranstvu, dok deca iz migrantskih porodica koja su rođena, školovana i odrasla u Italiji, ali koja govore italijanski jezik sa akcentom, moraju da zatraže dozvolu da ostanu u Italiji kada napune osamnaest godina. Ne uzima se u obzir da li su ta deca ikada bila u zemlji porekla roditelja i da li uopšte govore maternji jezik, zakon ih tretira kao strance. "Predložićemo parlamentu promenu zakona o državljanstvu i uvođenje prava ius soli, po kojem je za dobijanje državljanstva važnije mesto rođenja i prebivališta od porekla roditelja. O tome smo već govorili na nivou EU. U Italiji takvu reformu treba sprovesti po hitnom postupku, ne možemo da dopustimo da izgubimo te ljude."
Ona se nada da će ostati prva i poslednja ministarka u Italiji čiji je izbor privukao toliko pažnje ne zbog sposobnosti i profesionalnih veština, nego zbog boje kože. "To ne bi trebalo uopšte da bude važno. Nadam se da ću doprineti tom cilju", kaže Čečile Kjenge na kraju razgovora.
POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI | ODŠTAMPAJ TEKST | ||||
|
IZ ISTOG BROJA
-
Nelson Mandela, 1918–2013 >
Život posvećen slobodi
Momir Turudić