Zdravstveno osiguranje >

Mnogo buke oko prazne kase

Izjavu ministra Saše Radulovića da naplatu doprinosa ne treba voditi preko leđa zaposlenih, mnogi su protumačili kao poziv na ukidanje doprinosa za zdravstvo. Ukoliko bi se to dogodilo, bili bismo pošteđeni birokratskih zavrzlama u koje spada i overavanje knjižice na svakih šest meseci, ali to ne znači da bismo imali i lakši (i besplatan) pristup specijalističkim pregledima

U protekle dve nedelje iz Ministarstva privrede čule su se dve ideje, u javnosti interpretirane kao predlozi, koje su dodatno uzburkale strasti probuđene tokom višenedeljne polemike o budućem Zakonu o radu. Vest da će u budućnosti penzije iznositi 200 evra mesečno trajala je jedan dan, izazvavši ozbiljnu tahikardiju kod budućih penzionera, a sve se završilo demantijem i javnim izvinjenjem resornog ministra, te pojašnjenjem da je konfuziju izazvalo proizvoljno tumačenje izjave njegovog "neopreznog" savetnika Aleksandra Stevanovića. Ministar je na svom Fejsbuk profilu, između ostalog, napisao i da je "naučena lekcija" da "sa mesta u izvršnoj vlasti, pa bilo to i savetničko mesto, sa novinarima nažalost ne možete voditi akademske razgovore i ne možete odgovarati na sva pitanja koja postavljaju". U ovoj priči krivi su ispali novinari, ali to nije prvi put da se ovog meseca iz Ministarstva plasiraju netaktične izjave.

PREDLOZI I TUMAČENJA: Nekoliko dana pre nego što nas je polio hladan "penzioni tuš", obradovala nas je – opet od strane Ministarstva privrede – vest da nam u budućnosti overa zdravstvenih knjižica ne bi morala zavisiti od toga da li nam je poslodavac uplatio doprinos. Izjavu ministra Radulovića da je stav Ministarstva da bi svi građani Srbije trebalo da imaju zdravstveno osiguranje, bez obzira na status (zaposlen/nezaposlen), mnogi su protumačili kao poziv na ukidanje doprinosa za zdravstvo i besplatno zdravstvo za sve. Naredna dva dana prošla su u nagađanjima na koji način bi se napunila kasa Fonda za zdravstveno osiguranje, ukoliko bi se uplata doprinosa zaista ukinula, a jasnu predstavu o tome nisu imali ni ministar ekonomije, ni direktor RFZO, ni ministarka zdravlja, kojih se ovo pitanje svakako tiče. Direktor RFZO Momčilo Babić rekao je Tanjugu da Republički fond za zdravstveno osiguranje o tome nije dobio nikakvo zvanično obaveštenje, a ministar finansija Lazar Krstić da na osnovu onoga što je pročitao u medijima ne vidi način na koji bi se taj novac u budžetu nadomestio u trenutnoj finansijskoj situaciji.

Objašnjenje je, u izjavi za "Danas", dao savetnik ministra privrede Aleksandar Stevanović. Prema navodima tog lista, Stevanović je napomenuo da bi paralelno sa ukidanjem zdravstvenog doprinosa država poreskom reformom podigla porez na zarade i promenila način njegovog plaćanja. U tekstu se nigde ne navodi ni za koliko procenata bi bio podignut porez na zarade, niti se precizira na koji način bi se izvršila promena njegovog plaćanja.

Na pitanje kako bi se obezbedila sredstva u budžetu i koliko je realno da svi građani Srbije imaju kvalitetnu zdravstvenu uslugu, ukoliko bi troškovi prešli na teret državnog budžeta, Ministarstvo privrede je "Vremenu" odgovorilo pisanim putem. U odgovoru, između ostalog, stoji: "U okviru predloga Ministarstva privrede o smanjenju nameta na rad, koji je podnet Vladi Srbije u oktobru prošle godine, bilo je i ukidanje doprinosa na zdravstveno osiguranje, što podrazumeva da se zdravstvo finansira iz budžeta i da svi građani Srbije imaju zdravstveno osiguranje. Ovaj predlog sadrži plan kako da se ta sredstva nadoknade u budžetu. Međutim, za sada Ministarstvo privrede ne može da iznosi detalje, jer o tome treba da se razgovara unutar Vlade Srbije." U odgovoru, između ostalog, stoji i da "predlog o ukidanju doprinosa na zdravstveno osiguranje ne treba mešati sa izjavom ministra Radulovića da svi radnici, sve dok su zaposleni u nekom preduzeću, moraju da imaju overene zdravstvene knjižice. Stav ministra Radulovića i Ministarstva privrede je da naplatu doprinosa ne treba voditi preko leđa zaposlenih. To je posao Poreske uprave koja treba da naplaćuje te doprinose od preduzeća, a ako ona nisu u stanju da to obave, onda njihov status treba rešavati preko stečajnog postupka. Dakle, posao je Poreske uprave da nađe način da naplati doprinose, a ne da se radnici ostave sa neoverenim knjižicama, pa onda da oni prave pritisak kako bi došlo nekako do plaćanja tih doprinosa. To ne znači da firme ne treba da plaćaju doprinose. Upravo obratno, moramo da budemo vrlo strogi prema svima koji ne plaćaju doprinose."

Predloga o ukidanju doprinosa za zdravstvo je, dakle, bilo. Plan kako da se ta sredstva nadoknade u budžetu postoji, ali konsenzus očigledno nije postignut. Stvari ostaju iste. Za sada. Ko poštuje zakon – plaća, ko ne želi ili nema čime da ga poštuje – gubi pravo na zdravstvene usluge o trošku Fonda, koji je zbog hronične finansijske nediscipline ionako u debelom minusu. Dug za doprinose trenutno iznosi desetine milijardi dinara, od čega više od polovine otpada na neizmirene obaveze preduzeća, a ostatak se vodi kao dug zanatlija i poljoprivrednika. Više od polovine duga zdravstvo nikad neće dobiti, jer je zbog stečaja, privatizacije ili likvidacije preduzeća – nenaplativ.

Da bi se zdravstvena zaštita održala na sadašnjem, ne baš zavidnom nivou, potrebno je 200 milijardi dinara. Toliko se godišnje, najviše od doprinosa, slije u kasu Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja za zdravstvenu zaštitu 6,9 miliona osiguranika. Tek trećina od tog broja (2.354.853 čoveka) svojim zaradama obezbeđuju zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona stanovnika, računajući članove njihovih porodica. Za 1,3 miliona građana koji spadaju u socijalno ugroženu kategoriju stanovništva brine država koja bi u to ime trebalo da izdvoji godišnje oko 12 milijardi dinara. Međutim, država godišnje plati tek oko 500 dinara po osobi, tako da opet sve pada na teret onih koji plaćaju doprinose.

ŠTA BI BILO KAD BI BILO: Ne treba biti mnogo mudar pa izvući zaključak da bi prebacivanje tereta lečenja na prilično ispražnjen državni budžet moglo da dovede do kolapsa zdravstva. Istina, ukoliko bi se to dogodilo, bili bismo pošteđeni birokratskih zavrzlama u koje spada i overavanje knjižice na svakih šest meseci, ali to ne znači da bismo imali i lakši (i besplatan) pristup specijalističkim pregledima. Neko je proteklih dana primetio da je izneo ministar Radulović predlog o promenama u sistemu zdravstvenog osiguranja motivisan time što je deo svog radnog veka proveo u Kanadi gde se zdravstvo ne finansira iz plata, već iz budžeta, dakle iz svih poreskih primanja zajedno, i dostupno je svim građanima. Istina je da kanadska vlada plaća posete porodičnom lekaru i specijalistima, kao i najosnovnije i usluge hitne zdravstvene nege, uključujući operacije i boravak u bolnici, ali zato lekove na recept, zubarske usluge i većinu očnih pregleda, na primer, građani plaćaju iz svog džepa. Kod nas se većina tih usluga i dalje ostvaruje bez nadoknade. Budžet koji imamo na raspolaganju nije za pohvalu, ali je svakako ogledalo naše poslovne politike i kolektivne svesti i savesti. Sistem koji imamo počiva na solidarnosti, podrazumeva da novac koji se naplati od doprinosa za zdravstvo ide direktno u Fond i da se troši isključivo za tu namenu. Ukoliko bi novac prvo išao u budžet, logično je da bi se o izdvajanju za zdravstvo polemisalo na vladinim sednicama i odlučivalo po prioritetima. U Danskoj, Finskoj i Švedskoj, na primer, dodeli subvencija lokalnim samoupravama ili lokalnim zdravstvenim vlastima prethode političke debate. Tek kada se odrede goruća pitanja, sledi donošenje odluka o dodeli sredstava siromašnijim regionima za obezbeđivanje jednakog pristupa zdravstvenoj zaštiti. U situaciji kada budžetska kesa ne pati od hronične besparice, ovaj sistem funkcioniše, ali kako bi se i koliko kvalitetno pokrile potrebe svih kada je budžet tanak?

KAKO TO RADE DRUGI: Naš problem u ovom trenutku, očigledno, nije u tome što doprinosi za zdravstvo egzistiraju kao kategorija, već u tome što je njihova naplata loša, odnosno neefikasna. U Srbiji je za naplatu, prikupljanje i kontrolu poreza i doprinosa zadužena Poreska uprava, kojoj je proritet da naplati porez. Praksa, nažalost, pokazuje da doprinosi ne spadaju u taj prioritet. Efikasna u svemu, Nemačka je, na primer, 2011. svoj nacionalni Fond za zdravstveno osiguranje ovlastila odgovornim za blagovremenu naplatu doprinosa. Ova zemlja ima jedan od najboljih zdravstvenih sistema, posebno posle reforme iz 2007. godine, kada je odlučeno da svaki nemački državljanin mora biti osiguran za usluge u bolnicama i domovima zdravlja. Naravno, nemački zdravstveni sistem ne počiva samo na naplati doprinosa. Građanima je na raspolaganju više državnih i privatnih fondova zdravstvenog osiguranja koje Nemci zovu zdravstvene kase. U državnim kasama su svi osigurani, dok privatno osiguranje imaju imućniji građani i oni koji vode privatna preduzeća.

U Švajcarskoj država pokriva samo troškove ustanova u njenom vlasništvu, a to su četiri kantonalna univerzitetska centra, u kojima se leče najteži bolesnici i gde se lekari usavršavaju i rade istraživanja. Sve ostalo pokrivaju osiguravajuće kuće koje građani mogu da odaberu po volji. Svi moraju da uplaćuju osnovni paket zdravstvenih usluga, koji na godišnjem nivou košta 1500 franaka, i sve preko toga (ukoliko nema dopunsko osiguranje) građanin plaća iz svog džepa. Na tržištu Švajcarske posluje oko 100 osiguravajućih kuća i sve su u obavezi da obezbede osnovni paket zdravstvenih usluga, koji je država definisala zakonom, a pored toga, svako od osiguranika dobije publikaciju "Zdravstveni vodič", sa preciznim cenama. Zgodno, zar ne?

I u Holandiji se sistem dobrano oslanja na privatan sektor. Za sve redovne (kratkoročne) medicinske tretmane postoji sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja preko privatnih kompanija za zdravstveno osiguranje i one pokrivaju 41 odsto ukupnih troškova. Troškove dugoročnog lečenja i ležanja u bolnici snosi država (27 odsto). Ostali izvori plaćanja zdravstvenih usluga su porezi (14 odsto), plaćanje iz džepa građana (9 odsto), dodatni opcioni paketi za osiguranje (4 odsto) i drugi izvori (4 odsto). Ovakav sistem plaćanja obezbedio je Holandiji ubedljivo prvo mesto, u poređenju sa sistemom SAD, Australije, Kanade i Velike Britanije.

Modela i načina, dakle, ima. Naš problem je u tome što za kakvo god rešenje da se opredelimo – para nema.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---