Predaja Darka Šarića >

Šlag na izbornoj torti

Aleksandar Vučić kaže da je Darko Šarić osetio da je lociran i pritešnjen; možda i jeste. Može se takođe pretpostaviti da su njegovi latinoamerički poslovni partneri osetili izvesni svrab zbog njegove slabe bezbednosne kulture, a oni nisu poznati po sentimentalnosti. Ako je tako, onda ne bi bilo čudno da je Darko Šarić zaključio da je bolje biti živ u Ustaničkoj ulici nego mrtav u nekoj Bogoti ili Kaliju. A koliko para je ostalo u štekovima – nećemo saznati nikada, pogotovo ako je nekima bio ostao dužan

Tako je to kad neko ne može da se uzdrži od upotrebe mobilnog (ili običnog) telefona. Džaba mu sve pare, poslovne veze i prijateljstva; završio je u Ustaničkoj ulici. Kako smo u utorak ujutro, u nedoba, saznali, Darko Šarić, ozbiljan narko-baron evropskog, ako ne i planetarnog, značaja predao se u izvesnoj "trećoj zemlji" agentima BIA i crnogorske ANB (Agencije za nacionalnu bezbednost). Avionom tipa gulfstream 550 SP, dakle dugolinijskim, registarskih oznaka HB-JKC, kompanije Jet Aviation iz Bazela doveden je iz te "treće zemlje" na aerodrom Golubovci kod Podgorice u utorak rano izjutra, proveo tamo pola sata sa porodicom i pola sata sa advokatom i zatim avionom Vlade Srbije doveden je u Beograd, pa u Policijsku upravu beogradsku i na kraju u Specijalni sud u Ustaničkoj. Tu mu je određen pritvor od dva meseca – za početak. Već 24. marta nastavlja se suđenje celoj Šarićevoj organizaciji zbog šverca kokaina i pranja tako stečenog novca, ali ostaje pitanje hoće li se Darko Šarić pojaviti na tom nastavku glavnog pretresa ili će tražiti odlaganje dok se ne upozna sa predmetom. To se može očekivati, jer Šarić treba da se upozna sa celih deset optužnica koje su mu uručene.

MINISTARSKO HAPŠENJE: Bila je to prilika da se vlada u ostavci sastane (nadamo se po poslednji put) u utorak u jedan po podne, posle slavodobitne konferencije za štampu u podne, na kojoj su se pojavili Nikola Selaković, ministar pravde, i Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal, dok su iza njih skromno i ćutke stajali Aleksandar Đorđević, direktor BIA, i Milorad Veljović, direktor policije MUP-a Srbije. Pravi provod nastaje tek na sednici vlade u ostavci: Aleksandar Vučić uzeo je reč da objasni sve ono što je trebalo objasniti na pres-konferenciji radoznaloj sedmoj sili. Dakle: u koordiniranoj akciji 15 raznih službi bezbednosti, tokom 270 dana primenjivane su sve moguće i zamislive "mere"; od Latinske Amerike, Južne Afrike do Belgije itd. Posebno je istaknuta uloga CIA, ali niko nije pomenuo NSA (Agenciju za nacionalnu bezbednost SAD) koja je odigrala ključnu ulogu u presretanju komunikacija, što joj je inače ekskluzivni posao; DEA, agencija za borbu protiv narkotika SAD, jedva da je pomenuta, iako bez njenih resursa u Latinskoj Americi ne može da se svrši ništa – kao što smo videli u jesen 2009. kada je uhvaćena Šarićeva pošiljka od preko dve tone kokaina u Urugvaju. Vučić je više puta istakao aktivno učešće operativaca BIA i ANB CG na terenu u "trećim zemljama", što je inače (njihovo učešće, to jest) za svaku pohvalu. Te se stvari tako rade.

Pažljivim posmatračima tih događaja od utorka, međutim, nije promakao jedan detalj: MUP Srbije jedva da je bio – i to preko volje – pomenut u pohvalama Aleksandra Vučića. Ministar unutrašnjih poslova i premijer u ostavci (na obe funkcije) Ivica Dačić na toj sednici vlade u ostavci bio je tek konferansije. Ispalo je, kako se sa određenom dozom ironije izrazio kriminolog Dobrivoje Radovanović tog popodneva, da su Šarića "uhapsili ministri pravde", a ne policajci. Onda se na TV B92 pojavio Aleksandar Đorđević, prvi direktor BIA koji je izašao u javnost ikad: on je precizno, artikulisano i prisebno ispričao šta je smeo i mogao, naravno, ali je ostavio odličan utisak; nadamo se da će tako i nastaviti. Milorad Veljović, direktor policije, nije se pojavio toga dana u medijima.

Ima jedno moguće tumačenje činjenice da je MUP iz ove priče bio istisnut na marginu – pa makar i nepravedno. Pažljivom slušaocu nije promaklo to da su i Vučić i direktor Đorđević poseban naglasak stavili na okolnost da je unutar BIA ceo posao oko Darka Šarića radila mala grupa od desetak operativaca, uz strogu operativnu bezbednost, ne deleći saznanja ni sa kim ko nije trebalo da zna. Vi sad sami nagađajte ko to nije trebalo da zna. Činjenica je, međutim, da od 24. februara, kada je stigao prvi glas od Darka Šarića da bi se predao, ti pregovori nisu iscurili u javnost; čak – o čuda! – ni u sveznajuće tabloide. Operativna bezbednost te akcije oko Šarića ostala je zaptivena sve do utorka (a možda će i duže). Jeste Aleksandar Vučić nagoveštavao i slutio da će Šarić pasti, ali to je bilo jače od njega i otpisivano mu je na žar predizborne kampanje.

KADA JE ŠARIĆ POSTAO SUMLJIV: Tu sad dolazimo na delikatniji deo priče: MUP i Ivicu Dačića. Stvar je pukla pre više od godinu dana, kad je otkriveno (a ko je otkrio?) da se šef Dačićevog kabineta Branko Lazarević viđao sa Rodoljubom "Mišom Bananom" Radulovićem i da ga je – kako smo uskoro doznali – obaveštavao o akcijama policije prema njemu. Oko toga je – kako su novine pisale – došlo do sukoba unutar MUP-a (između kabineta i UKP), pa je nađen kompromis tako što je Lazarević otišao u Atinu za otpravnika poslova naše ambasade. Nije pomoglo, jer je kompromis bio truo: takve se stvari ne zamazuju na brzaka. Iz nekog razloga, međutim, afera Banana oživljava posle godinu dana: privode Borisa Garu, šefa Odeljenja za specijalne istražne tehnike (prisluškivanja i to) UKP; on priznaje da je Lazareviću davao podatke o razvoju operacija prema Šariću, a da je ovaj to preko Banane prosleđivao Radovanu Štrpcu i Miletu Jerkoviću, Šarićevim poslovnim prijateljima. Njih dvojica su, navodno, to sve ispričali odmah, ali se čekalo. Miša Banana se, međutim, udaljio u nepoznatom pravcu. Operativna bezbednost u MUP-u bila je – kako sada izgleda – ozbiljno probušena, na najvišem nivou. Nije, dakle, nikakvo čudo što su odnosi postali napeti, pa i konfliktni; što niko više nije znao kome šta da veruje. Šef kabineta ministra unutrašnjih poslova mesto je nadasve važno, nikako protokolarno: kroz njegove ruke prolazi najvažnija komunikacija područnih organizacionih jedinica sa ministrom, a predmet Darka Šarića bio je najvažniji. Pa dobro, upitajmo se retorički, od kada se na Darka Šarića sumnja?

Najkasnije od 2006. godine, ako je verovati jednom izuzetno pouzdanom izvoru "Vremena". Po nekim informacijama ("Politika" od februara 2014), prve sumnje javile su se još 2001. kad je jedan inspektor UKP došao do saznanja da se kokain švercuje u tovarima banana (Miša Banana je tako dobio nadimak; radio je s Kolumbijom). Prve provere Darka Šarića dovele su do operativnih podataka nekih evropskih policija da on još 1997. pere pare po Belgiji i još nekim mestima. Nije bilo dokaza za dalji postupak. Onda je, piše "Politika", 2006. u Cirihu otkrivena eksplozivna naprava pod nečijim autom, podešena na poziv s mobilnog telefona. Broj telefona (064...) bio je doveden u vezu sa Darkom Šarićem. Opet se ništa nije moglo dokazati, ali je Šarić tada već uveliko pažljivo propranim parama kupovao – preko niza posrednika – nekretnine, poljoprivredno zemljište, hotele itd. po Srbiji i Crnoj Gori, kako ćemo saznati tek kasnije, posle debakla sa one dve i nešto tone kokaina u Urugvaju. Uzgred: ta je operacija bila kontraobaveštajno obezbeđena i nije procurilo ništa. Znači da umeju – kad treba i kad ih niko ne smeta. Politička ekonomija kokaina i taktika njegovog transporta stvari su poznate. Profitne stope su ogromne, količine su nužno velike (mora brodom) i utoliko rizične. Veliki – ogromni, do 1000 odsto – profiti omogućavaju podmićivanje pomoraca, carina, policija, obalskih straža i bankara, na kraju, kad operacija uspe. Kokain se na otvorenom moru prekrcava sa manjih na velike brodove, a kasnije opet na manje, kad se dođe do konačnih destinacija (kod nas je to Jadran). Dalju distribuciju preuzimaju "nevladine organizacije" poznate kao mafija s juga Italije, iz Albanije, Crne Gore i Hrvatske, koje robu prepakuju i šalju dalje u zemlje EU. Preostaju – posle uspešnih akcija – ogromne sume gotovog novca. Taj novac treba oprati, zaprati i proprati, pa onda uložiti – preko niza posrednika – u legalne tokove kao investicije u ovo i u ono. E, to je već ozbiljna nauka, to pranje para. Izgleda da je Darko Šarić dosta dobro savladao tu nauku, čim je toliko potrajao. Ima tu jedan detalj koji navodi na razmišljanje: opsesija investiranjem u zemlju i nekretnine koja miriše na balkansko-seljački mentalitet. Neki drugi, da kažemo urbaniji lik, investirao bi u hartije od vrednosti, u berzu, u onaj fluidni svet finansijskih fikcija, sve pomalo i oprezno. Bilo kako bilo, biće teško pokazati na sudu vezu između kokainskih para i Šarićevih investicija; teško, ali ne i nemoguće. Za neprekinuti lanac dokaza za pranje novca biće potrebna veća pomoć velikih međunarodnih bezbednosnih organizacija i njihove finansijske špijunaže nego za lociranje Darka Šarića. Za sada, da podsetimo, njega tuže za nekih pet tona kokaina (u to spada i urugvajska pošiljka) i za 22 miliona evra koristi; to je premalo. Biće tu truda i dugih noćnih sedenja za kompjuterima dok se sve ne pohvata – ako se ikada pohvata, u šta nismo sigurni. Biće takođe teško dokazati Šarićevim ovdašnjim poslovnim partnerima da su znali poreklo tih para.

BOLJE ŽIV U USTANIČKOJ NEGO MRTAV U BOGOTI: Konačno: a zašto se Darko Šarić uopšte predao?

Znamo da je predložio pregovore i da se skoro dva meseca pregovaralo. Predaja teško da je bila tako "bezuslovna" kako tvrde ovi naši; uslov je bio da se sretne s porodicom i to je obavljeno. Da li je bilo i drugih uslova? Pustimo sada "fer suđenje", jer se to podrazumeva. To još nije odgovor na pitanje. Vučić kaže da je Šarić osetio da je lociran i pritešnjen; možda i jeste osetio, ali ko mu je kriv kad se hvatao za telefon? Da nije, bilo bi ono – soli na rep. Vučić je pomenuo i "dvadesetak saradničkih veza" (srpski: doušnika); to je već nešto, ali i s njima je morao da održava neku komunikaciju. Ostaje pitanje para. Šarić je, kao što vidimo, marljivo investirao u zemlju i nekretnine, tako da se može pretpostaviti da je utanjio s gotovinom. Može se takođe pretpostaviti da su njegovi latinoamerički poslovni partneri osetili izvesni svrab zbog njegove slabe bezbednosne kulture, a oni nisu poznati po sentimentalnosti. Ako je tako, onda ne bi bilo čudno da je Darko Šarić zaključio da je bolje biti živ u Ustaničkoj ulici nego mrtav u nekoj Bogoti ili Kaliju. A koliko para je ostalo u štekovima – nećemo saznati nikada, pogotovo ako je nekima bio ostao dužan.

Bilo kako bilo, ostaje činjenica da je retko koji budući premijer imao ovako žestok start kao Aleksandar Vučić. Ni dva dana od završetka izbora, a on već digao Darka Šarića.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---