Fantažija

Lep junski dan početkom ovog veka. Moj "ratni" drugar Mirko i ja tamanimo sladoled na klupi kod Porodice na novosadskom keju, gluvarimo i parimo oči na sremskim pejzažima oko Tvrđave. Zajedno sa ostalim Tračanima i Erlovcima, Mirko je bio i ostao moj jedini ratni antiplen, čisti, nepatvoreni ljudski i duhovni kapital deus ex machina, zbog koga ono bombardovanje većma pamtim po divnim ljudima, inače zasenjenima kulisama svakodnevice.

Mladi gospodin je pred kraj fakulteta, a ja pred još jednom dilemom da li će mi, kao samoizdržavajućoj podstanarki, patike dotrajati još ovu sezonu. Odličan preludijum za diskusiju o tome šta se sve u životu (ne) mora i šta (ne) treba.

Tvrdim da je najvažnije umeti biti i voleti. Mirko replicira da su me pukli šećer i sunce, da bulaznim.

"Daj, ne fantaziraj! Kako to da su ovozemaljske stvari tako nisko na tvojoj lestvici prioriteta? Stalan posao, računi, preživljavanje... Podstanar si, honorarac, jedva pokrivaš svoje troškove, patike ti propuštaju, raduješ se kad imaš za burek i jogurt umesto margarina i hleba, a običan sladoled ti je ravan proviđenju", nastavio je onako mlad, a već ogorčen, sa rozim, ledenim nausnicama.

Dok on gunđa, prema nama pocupkuje jedan pas pun čičaka u svojim umršenim kovrdžama. Veselo mi prilazi mašući repom i merkajući sladoled. Odlomismo mu po parče korneta, a on, ćapivši poslasticu, sede ispred nas uporno nas gledajući. Scena nekako gotovo jadranska, a u glavi mi se zavrti ona Oliverova: To je bilo ka u priči, Roko nije ima ništa, Cicibela još i manje...

"Uostalom, zar ne treba misliti i na buduću porodicu, život?", ne odustaje moj drugar, na šta rundavi pas samo glasno zevnu, mljacnu dva puta i pogleda nas mašući repom, sav srećan. Bio to jedan od onih dana kada baš ništa ne može da ti pokvari raspoloženje, pa se samo nasmejah na ovaj gest razoružavajuće spontanosti koja Mirku nepovratno promiče.

"Šta je sad smešno?", upita sad već pomalo iznerviran. "Slušaš li ti mene uopšte?"

"Kako je zadovoljno zevnuo! Vidi, sad nam se i smeška", rekoh potpuno fascinirana nepoznatim psom koji samo što ne progovori. Pogledah potom u Mirka i slegoh ramenima, da bi i on, na moje iznenađenje, počeo da se smeje odmahujući glavom. Preostali sladoled dao je psu uz opasku koja je, to sam tek znatno kasnije shvatila, jedan od najlepših komplimenata koje neko može dobiti:

"Bože, kako samo umeš tako da se oduševiš malim stvarima!"

Naravno da sam ovu rečenicu, u nebrojeno njenih varijanti, već bila čula i toliko puta pre toga. Jedino što me je bunilo u vezi sa njom bilo je to što sam je toliko često čula u negativnom kontekstu. Gotovo da ispada da su oni koji se raduju malim stvarima oni skromni (čitaj: neambiciozni), "nesnađeni", "mali" ljudi koji ne žude (dovoljno) za nečim, pesnički rečeno, većim od života. Čak sam onomad i sebe par puta uhvatila da sa izvesnim neodobravanjem slušam koleginicu Ivanu. Jedna od najmudrijih, sposobnih i sjajnih žena koje poznajem svako je jutro sa nama nepojmljivom radošću i oduševljenjem uz kafu detaljno pričala o svojoj, nama krajnje prozaičnoj, svakodnevici. Sve dok nam to jednom nije pojasnila:

"Radujem se svemu onda kad jeste jer sutra možda neću biti u prilici."

"Svašta", umeli smo da komentarišemo kada bi izašla. "Ta, imamo tek tridesetak godina i ceo život pred nama."

Onda jednom, desetak godina kasnije, dođe i to besprizorno sutra, ono za koje bismo svi voleli da se nikada nije desilo ili, još bolje, da je već postalo ono davno juče. To dojučerašnje sutra samo se najedared i ničim izazvano pretvori u "danas" – i to ono od najpoganije vrste: danas koje će tak(v)o biti do ko zna kad, a ti protiv toga ne možeš ništa. Možeš, kao i uvek uostalom, sa tim i uprkos tome. Ili onako kako je onomad u receptu za svoj 75 godina dugi brak novinarki lepo otkrila jedna baka iz Slavonije:

"Pa, budeš... Voliš da živiš. Dan po dan."

To "danas" uvek bane kao neočekivani, nemili gost. Zaskoči te i podseti te da jesi ono šta i kako umeš da budeš i voliš – juče, danas i sutra. Ponajviše ipak ovde i sad, one osobe i okolnosti koje su ti tu, nadohvat ruke, ma kako prozaične, naivne, sjajne ili bezvezne izgledale. I još nešto: ne valja se pitati "zašto"? Nekako mi se danas to čini naročito besmislenim jer trči vrime, cvili mašta, traje jubav pusta, siromaška. Šaka suza, vrića smija? Ča je život vengo fantažija?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---