Dnevnik sa rada na predstavi Mali mi je ovaj grob >

Mlada Bosna – Samo će nas ljubav nadživeti

U sredu 12. marta, u beogradskom Bitef teatru premijerno je prikazana drama Biljane Srbljanović Mali mi je ovaj grob u režiji Dina Mustafića, urađena u koprodukciji Hartefakt fonda, Bitef teatra i Testament filma iz Beograda, Kamernog teatra 55 iz Sarajeva i kazališta Ulises sa Briona. Jedan od dramaturga predstave bio je i Božo Koprivica. U ovom broju "Vremena" donosimo njegov dnevnik pisan tokom rada na ovoj predstavi

Okupili smo se, prvi put, u Sarajevu, čitajuće probe. U decembru. (Decembar svečani svoje disanje teče kao da u hotelskoj sobi Miljacka ječi, Miljacka ili Neva.) U prosincu, prosinac se rimuje se prezimenom Princip, i sa mesecom junom... kad plitke reke, polako, silaze s uma.

Probe (i stepenice, stepenice...) u Kamernom teatru i osmehnuti Dragan Jovičić, kao prijatelj i domaćin... i Lejla, Lejla MES.

Mladi oficir (u vreme opsade Sarajeva, pa imao je 20, 21 godinu) veli da svaka slika, fragment nove drame Biljane Srbljanović Mali mi je ovo grob mora početi iz TBC temperature (eros kao bog grudobolje), iz povišenog tlaka, iz poslednje tri sekunde napada. Jer ovo je drama kratkih rezova, hitrog duplog pasa, ritam, ritam i Bob Fos ili svake noći Nova godina.

Drama B. Srbljanović kao hijeroglif, kao crtež(i) na kutiji za cigarete ili crtež kao otkucaj(i) srca. To je Leonid Šejka. Ili Česlav Miloš ili jedan bivši dečak, samo strasni ljudi menjaju istoriju. Mlada Bosna, jugoslovenska omladina, srpsko-hrvatski, hrvatsko-srpski napredak htela je (u huku krvopisa) da, odmah, menja svet, htela je slobodu. U podvig, ne pitajući za cenu.

Mala fusnota o jugoslovenstvu Mlade Bosne i mladobosanac Drago Ljubibratić:

"U oblasti gdje se najviši planinski masivi zapadne Bosne, Uilica i Dinara sa zapada, a Šator sa istoka, spuštaju u dugu kamenitu kotlinu, prostire se Grahovo Polje.

U cijeloj Bosni i Hercegovini teško je naći tako tužan vidik...

Tu je dugo vremena bio samo čardak za turske zaptije i stanica za kiridžije.

Na nekoliko kilometara istočno nalazi se selo Obljaj... Ima Veliki i Mali Obljaj. Veliki Obljaj je rodno mjesto Gavrila Principa.

Principi po tradiciji u njihovoj porodici potiču od Jovićevića iz crnogorskog Grahova, odakle odlaze u dalmatinsko selo Polaču pod Dinarom, a odatle u selo Obljaj u bosanskom Grahovu... Pošto se njihova dužnost sastojala naročito u tome da čekaju neprijatelja u zasjedi, dobili su nadimak Čeko koji je postao njihovo prezime."

Iz crnogorskog Grahova su Nikola i Sava Kovačević.

Prezime Princip, prema drugom izvoru, dolazi od toga što je jedan Gavrilov predak bio u Mlecima, pa su ga po povratku prozvali Prinčipe – Princip ili Žudnja Principa prema Mediteranu. Nešto od žudnje za Mediteranom nalazimo u drugom činu drame Biljane Srbljanović.

I pravo je što smo probe počeli tamo gde i sve počinje u komadu Mali mi je ovaj grob. U sobi majke Danila Ilića, ulica – sokak Oprkanj 3. Bili smo u Principovom muzeju, videli delove njegovog kostima i rekonstruisane stope i stajali smo na Latinskoj ćupriji (kakav spoj reči) i na Carevoj ćupriji i na Apelovom keju... I stajali smo a da nismo znali, svako sâm na mestu A, B, C, D, F – tamo gde su stajali sarajevski atentatori. I verovao sam u njihove krilate namere.

I stajao sam, a da nisam znao pred izlogom knjižare pred kojom je stajao gimnazijalac Ivo Andrić, i učenik trgovačke škole Gavrilo Princip.

Kaže mi knjižar prodavac da je juče, pre jedan vek, u toj knjižari za jednu sezonu prodato hiljadu primeraka Šopenhauerove rasprave o časti, više od sto pedeset primeraka njegovih ogleda Metafizika polne ljubavi, sedamdeset primeraka Zločina i kazne F. M. Dostojevskog, pedeset primeraka romana Ponor Gončarova, šezdeset primeraka Priče sedmorice obešenih Leonida Andrejeva i pedeset primeraka Saputnika Isidore Sekulić, hiljadu primeraka Pjesama pod opsadom Abdulaha Sidrana, stotine primeraka Knjige oproštaja Izeta Sarajlića, stotine, hiljadu, primeraka Poljske konjice Marka Vešovića i sto primeraka drame Biljane Srbljanović Mali mi je ovo grob...

Bili smo kod Šilerove radnje (i slušali zbor Šilerovih "Razbojnika" kao indikaciju...) i u kavani "Kairo" gde su Mladobosanci igrali bilijar u "Šedrvanu", gde je voleo da sedi Isak Samokovlija, i kavani hotela "Evropa" (gde su glumci "tražili odgovore" od vesele, smehooke Biljane Srbljanović). A ja sam bio u ulici Mirze Delibašića, u ulici Daria Džamonje, u ulici Davorina Popovića, u ulici Ivana Fohta, u ulici Zaima Imamovića, u ulici Sevdalinke:

"Sve bih zemlje za Sarajevo dala,
A Sarajevo za dragoga moga"

(Ovo je za Amilu – Milicu), u ulici Braće Morića:

Je l’ ti žao tvoga brata?
Progovara Morić Ibro:
Jes’ mi žao moga brata!
Još žalije stare majke!

U ulici Asima Ferhatovića, Duša našeg grada, A. Sidran.

Kod Latinskog mosta otisak stopala ima stotinu čuvstava: odvažnosti i nežnosti žudnje i bolesti, ljubavi i smrti, sete i radosti, čvrstine i melanholije, i mogao bih nabrajati stotinu do tisuću čuvstava. Pa ipak, u Sarajevu (bogomhranimo mjesto Sarajevo) otisak stopala, u meni, preovlada čuvstvo stida. Stid je estetska kategorija. I drama Biljane Srbljanović je estetski inat. Jugoslovenski, mediteranski, partizanski inat.

Svaki put kada dođem u Sarajevo stid me što nisam u vreme opsade došao u ovaj grad, u Kavafijev Grad, i što 100.000, 100.001 građanin Beograda nije 1992. 1993. krenuo u marš, maraton na Sarajevo, da počisti, pomete one zločince sa brda, što su bljuvali moriju na grad Sarajevo. Morija: Rat je bio mila majka/ šta nam učiniše/ Ove godine potom/ Iz čista mira/ Po Sarajevu/ Počeše najbolji ljudi da mriju/ Tri godine evo/ Kako stoje svi poslovi/ Sa sahrane/ Na dženazu/ Sa dženaze na sahranu/Tri godine evo/ Kako naše Sarajevo/ Ne suši obraza.

To zlo su na svojoj koži (Kiš) osetili Amila, Ermin i Dino.

Na jednoj od proba, još za stolom, mislim da je bio 18. decembar, Drago Broz, ćutljivi gospar scenografije ispričao je (opšta indikacija za glumce Mlade Bosne) da je njegova mati Mara, rođena Dragelj, kao skojevka bila zatočena u ustaškom zatvoru u Đakovu. Tri puta, u tri tjedna, bila je na spisku za streljanje. Noćne prozivke za jutarnje streljanje. Sva tri puta, ona je kao poslednju želju tražila samo četkicu za zube. Htela je čista da ode u smrt, svetlih zuba, a Danilo Kiš još nije bio napisao priču Grobnica za Borisa Davidoviča. Gvozdeni zubi i četkica za zube B. D. Novskog.

I Dino: kakva galopirajući šizofrena demencija, a ne seća se dramaturg B. da sam rekao da Princip nije alkaida – terorista – bez lica, već atentator (to je bila moda, revolucionarna moda, šik tih godina) s otvorenim gardom, s otvorenim licem.

Dobro, a da li se priseća Dino kada smo Željka i ja hteli nešto da "štrihamo", kako je govorio: Ne, ne... ma ne... to je B. Srbljanović, to je praizvedba na našem jeziku.

Pa, dobro, "štrikao" sam Bernharta, T. Vilijamsa, Adamova, Artoa, Kiša, Valensuelu, Bojčeva, Marinkovića...

– Ma pusti, jedna je Biljana Srbljanović, jedan je Dino.

I ja sam 20. decembra odleteo za Beograd, mrmljajući, kao Brando, stihove Maka Dizdara:

Bosna da prostiš jedna
zemlja imade
I posna i bosa da prostiš
I hladna i gladna
I k tomu još
Da prostiš
Prkosna
Od sna

Od sna probudili smo se u Majdanu, da prostiš, Dečjem centru za umetnost na Senjaku. Probe, Beograd, januar. Amila, Milan, Marko, Dino. Apis nas je redovno obilazio. I bodrio.

Marko, uvek s jednim i hiljadu i jednim pitanjem, i jednim i tisuću i jednim predlogom, kasni hiljadu i jedan sekund i pevuši, zviždi i pevuši pesmu Lenarda Koena, posvećenu francuskim partizanima.

Koen ili Džoni Štulić:

A vetar, vetar sve nosi,
Kroz grobove duva,
Sloboda će uskoro doći
I mi ćemo izaći iz senke...

Dino, u jednom konspirativnom monologu pred probu, u Majdanu, 27. januara, govori scenografsku poemu o krevetu, krevetima. Krevet kao energetski, svetlosni kladenac: krevet kao soba, kao soba s pogledom, krevet kao zimomrazica, pljuvaonica, ispovedaonica; krevet kao grob (mali mi je ovo grob), kao balkon, terasa, kao bilijarski sto, žrtveni astal, kao kasapnica za čelo, kao zatvorska rešetka, kao bajka, kao klupa za optužene, krevet kao zid, kao obala, kao horizont, kao vrteška, krevet kao Had, kao kino, kao holandsko ogledalo, srpska peć, krevet kao dirižabl... I još pita D. sećam li se Apolinerove pesme Raštimovani klavir... – Ne, ne Kišove pesme Raštimovani glasovir koja počinje:

Avenijom crnih šuma
jedna opatica prođe
na biciklu

Pa sećam li se, šta je ovo? Oficirov čas iz povijesti umjetnosti, Rubensove slike Rasporeni vo u mesarnici. Mesarnica na Bajlonijevoj pijaci, a Dino traži urara.

– Rubens, ili Rembrant, ili... Ne sećam se. – Pa, jesam li bio na koncertu Rostropoviča 10. januara 1973, na Kolarcu. Bah, Betoven, Brams, Borodin, Botičeli, Za čelo. Ili Draško Adžić Mali mi je ovo grob i Raštimovano čelo. Kao pank, kao etno, kao neopank, kao neoetno, kao vesela orgija na temu agencijskih vesti, izjava careva i građana, istorijskih dokumenata – kao prebarokna jednostavnost. Čelo kao zvuk oluka, kao zvuk trole, kao krik galeba, kao zvuk grada, kao ironijska – veselo ironijska vizija Sarajevskog atentata. Minijaturna opereta u mesarnici.

Čelo kao Čevo Ravno, i krvavo ljudsko razbojište. Cvele i Amila kao najprilježniji učenici na muzičkim časovima, i Ermin kao Franko Koreli. Pevački i glumački: valjda, valjda, valjda, valjda... Nisam, nisam odao, nisam... Muzička verzija povesti sručena u lik oholosti istorije. I dirigent, strogi, šarmantni dirigent Ana Ćosović. I majstor na čelu Aleksandar Latković.

Nakon ove nebulozne fusnote o čelu, vraćam se u Majdan. Iz tog testa za šizofreničara ukapirao sam da Oficir iz krhotina sklapa predstavu. U zrcalu slutim dolazak u priču Sonje Vukićević, koja stiže iz Dnevnika Nižinskog, tamo gde rukopis poskakuje.

Mali rez. Čekamo Marka, beogradski Belmondo kasni tisuću i jedan sekund i čekamo ga u Majdanu: u kavani kostimograf Darinka Mihajlović, Apis, Amila, Milan, Dino i... konobar donosi tortu, a podne je, tortu "Moderato cantabile" za mladog gospodina M. Marića, poklon od tajnovite devojke. To je Milanova omiljena poslastica, mislim da Apis zna ko je ta devojka, ali neće da kaže. Morao sam se potruditi sam, tajanstvena neznanka je pra-pra-unuka Jelene Milišić, devojke Gavrila Principa. Prema svedočanstvu Ljubice Tute, Princip je sa Jelenom proveo noć 27. juna 1914. godine u parku kojeg samo rijeka dijeli od mjesta atentata...

Rez. Ma bez reza. Gavrilo Princip, ili vazduh koji dišem žedno do bola u rebrima, bolovao je od grudobolje i viška energije. Po svedočanstvu učenika gimnazije i jednog od atentatora, Vase Čubrilovića, Princip je bio velika stuva, a to znači da se nikada ne zna gde je, te da izbije sada ovde, sada onde.

Princip je bio mesečar – ne šali se Biljana Srbljanović, ni Herman Broh ni B. Srbljanović, jer mesečar(i) su najprecizniji strelci.

Znao je Princip, još od detinjstva, da je njemu dato da puca odlučujući penal u finalu Svetskog prvenstva. Znao je to i u onom zapisu Na Bjelašnici:

"Šuteći koračasmo nestalnim koracima zaneseni u onu tajanstvenu duboku tišinu... zagledasmo se kad nas opkoli paklena tama cereći se smijehom nakaznih čudovišta – nečujan i lak drhat i jeza prođe nam poput struje kroz poluumorne udove – koliko puta me je zvrcala kobna misao da ne odletim u vječiti bezdan... Bjelašnica, 25. jun 1911." Opet juni, lipanj, kao refren...

Nije se Princip plašio tog bezdana. Jer on je pucao po sluhu. Pucao je telom, telo kao volej. Telo najbolje pamti. Zato i da je Princip okrenuo glavu – nije mogao da promaši.

Pucao je u zlo, i pucao je zato što mora, pucao je kao samuraj, kao Jugosloven: "Po nacionalnosti Jugosloven."

Pucao je kao princ i kao arhangel, to je Crnjanski, da bi se ostvario san. Mlada Bosna – Republika Južnih Slovena. Jugoslavija je estetika inata, Jugoslavija kao vidik, kao horizont na pučini. Kao sloboda, kao jedan jezik, jedna obala. Zemljo u mom telu, kičmo svetlosti. More moje krvi ima tvoje obale.

Princip nije ulični ubojica, on je heroj. Ili Volt Vitmen (pesnik kojeg su po preporuci Dimitrija Mitrinovića čitali i prevodili Mladobosanci, i mladi Andrić):

Ja sam onaj što bestjelesan
je pobjednički mrtav.

Vitmen kao jugoslovenski partizan(i). Princip je znao da u tom činu ima neki sklad (i lepota). Ili Abdulah Sidran, u dve pesme, dve najbolje pesme o Principu:

Tako sam gladan
i tako sit u istom času...
Bolesna je ovo žudnja,
ali mrtav, znam,
pucaću od zdravlja.
(...)
Cjelivam vrelu cijev
revolvera, i, evo, miran sam sasvim.
Samo mi se plače. Silno mi se plače.

Biljana Srbljanović koristila je, veliku, arhivsku građu (studije, dnevnici, novinski izveštaji, svedočanstva, ljudi govore...), ali se taj dokumentarni tok ne doima kao dominantan jer u ovoj drami reči teku jednostavno kao što niče trava. Opet, Vitmen. Srbljanovićeva koristi, pokatkad, i iskaze (misli) političara, naših političkih zločinaca. U tom spoju arhivske građe i mašte ti su iskazi vešto uklopljeni, tako da su šavovi, gotovo, nevidljivi. Ali se daju prepoznati. Kao lirski skok unapred, Naši dani:

Nabujao šljam i razvrat i poroci.
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
postali su, danas, naši suvereni (...)
Ismejane sve vrline i poštenje,
poniženi svi grobovi i životi, (...)
a poraze proglasismo za pobede (...)
Mesto svetle istorije i grobova,
vaskrsli smo sve pigmeje i repove (...)
Sad svu slavu pronađosmo u partiji. (...)
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Ova je drama sva u refrenima (soba, pismo, ćelija, majka, valjda, majka, e jebalo majke, ljubav, sestrić, Srbija, bolest, smrt, Jugoslavija, pljuckanje, ubio, Gavrica, Ljubica, zima, Danilo, nisam, po srcu zima, duvan, revolver, glas, mečići, igraj, igram i ja, peć, srpska peć, okovi, more, Nedeljko, smeh, Apis, govna, govna su kriva za sve, prozor, kralj... sablja...). U igri, u rimama, ništa nije, i sve je, slučajno. Tako je Konopišće – dvorac Ferdinandov postao Glavni stan Gestapoa, a Terezin – koncentracioni logor. Žunja i ja bili smo, u proleće, 1977, u sobi Gavrila Principa, i čuo sam zvuk kašike po zidu, kao azbuku, bio je april, možda baš dan Gavroševe smrti. I Ivan V. Lalić:

Bio je Vidovdan. I tuđe zastave
A on je skočio iza ugla, brzo
Kao dete kad pretrčava ulicu.
I pucao.

Velike teme, Mlada Bosna, Apis, Crna ruka, Sarajevski atentat, napisane su s lirskim odmorištima, stanica u pustinji. Stalno je na delu, sve do rekvijema, pa i tu prosine humor, humor sa zadrškom, odloženi humor. Humor u sinkopi. Mala fusnota, ima humora kod Apisa ihaha. Humor kao dribling na dlanu.

Gavrilu Principu, čini se, ne čini, nego je tako, da dlanovima može prekriti Jugoslaviju. Ma, Jugoslaviju, kontinent (I naša šifra, naša brzalica Dan atentata. Ajde, izgovori...) I to je izvor, Narcisov izvor nostalgije, u ovoj drami. Otvara se i ruši san jednog Dečaka: Gavroš, Gavroš, Gavrica.

Ili, Gavrilo kao Če Gevara, i kao Jan Palah, jer on je verovao u svetsku revoluciju, i još je verovao da bi njegovo telo-lomača bilo putokaz njegovom narodu na putu za slobodu.

Rimuju se humor i ta spremnost mladih revolucionara da za ono šta žele, za čim žude, žeđaju, u šta veruju da idu do kraja, i, do konca. Mlada tela k’o strela u telu vetra. Ili Milan, Amila, Marko u prologu: skočiti neobuzdano i ostati u vazduhu, igrajući dok srce tri četir’ puta otkuca. Ovo je drama otkucaj, oda prijateljstvu. Na koncu ostanu samo dobrota i poezija. Smrt nije tako strašna kad se sanja u dvadesetoj.

Ovo je drama kapisla, za mlade ljude koji veruju u ono što čine. Veruju i vole. Biti spreman, spreman i prisutan, to je sve, to je Piter Bruk. Moral, jedini moral (je) verovati u svoj dar, svoju priču, misiju, ostalo je pedagogija, vaspitanje, poznavanje prirode i društva, psihologija, ništa. Isterati svoj talenat do poslednjeg daha: nahraniti ostatak života jednim satom punoće i slobode. Jednim, kratkim, satom ludila i veselja. I sat je stoljeće.

Kao Mladobosanci. Svi bi članovi Mlade Bosne (ah te fusnote...), svi bi otišli u partizane. Jer, to je voleo Princip, tirjanstvu stati nogom za vrat... Jer ja sam onaj što od ljubavi boluje. I to je partizan Vitmen Volt.

Srbljanovićeva zna da je povest na ovom tlu, oduvek, pa i danas, pod velikom senkom tajnoKOSovskih organizacija. Apis udruženja. Udruga.

Prinčevi revolta i političko-policijske hulje. Princip i(li) Apis, to je pitanje. Sat tela, slobode i stoleće zla. Evo, kao sad, kako danas, kaže Gavrilo. A danas tkzv. državni vrh vraća točak istorije (ha, ha) u devedesete, al’ pod krinkom.

Himna najbrojnije partije, na dan osnutka, počinje, kao u svakoj pivnici: "Spremte se, spremte... četnici"... Državni vrh želi, hoće da na Trg Dimitrija Tucovića natakari bistu Draže Mihajlovića. I da se Srbija, preore, preimenuje u Ravnu Goru. Sve su straže, sve su straže (plebiscitarno...) ... a da se istraže, da se izbrišu 27. mart i 7. jul i Prva proleterska i Koča Popović, Filip Macura, Jelena Ćetković, Cana Babović, Mirko Tepavac. Da se rehabilituju, vratili su ih već, Nedić, Ljotić, a da se izbrišu Stevan Filipović i profesor gimnazije iz Kragujevca.

Evo sad, kako sad, u prazničnom broju "Politike" (110 godina) na naslovnoj strani piše da piše Tomislav Nikolić, konspirativno ime Konstantin. Rubrika Odjeci i reagovanja, jer sve što piše (ma ne piše on) T. N. su odjeci i reagovanja, Kočićev Jablan... A planinski vrhovi odjekuju...

A nisu na naslovnoj strani, nego u dodatku, to je koncepcija, Ivo Andrić ili Isidora Sekulić, Anica Savić-Rebac ili Branko Ćopić...

Nije moderno Koča Popović, nego Draža Mihajlović. A na Neretvi gde su nastupali pod ruku s Nemcima (u kolu)i poraženi do noktiju nije im pomogao ni Orson Vels. Toma Nikolić na prvoj strani Politike kao suprug prve dame, a kad tu nije prvi predsednik onda je tu prva dama i prvi patrijarh. Kakav triling na priredbama o Konstantinu, triling prvog reda: prvi patrijarh, prva dama, prvi predsednik.

Kako sad u drami Biljane Srbljanović je prvi doglavnik, prvog poglavnika, Aleksandar Vučić, onaj što je, juče stavio preko table Bulevar Zorana Đinđića tablu s imenom ratnog zločinca, Ratka Mladića. Ili da se, možda Novi Beograd (pro)zove Mladićevo, Mladićevo, ili Karadžićevo. Da siđu, konačno, sa planine... Pa da zaguslaju o sebi samima. Ili da zagusla prvi potpredsednik, u ostavci, ili u Dubaiu, da za jednu srpsku glavu ište sto muslimanskih. To jeste 1995, al’ je zapamćeno. Jednu glavu piše, sto pamti.

Ne zanima me državni vrh, nego ovi dobrovoljni mečići iz drame B. Srbljanović, kako sad, što pišu ode seriji Veliki brat Ravne Gore i šene pred prvim predsednikom, ipak više pred prvim potpredsednikom. I bivši predsednik, nobelovac u ostavci, išao je da šeni, ne velike konsultacije, oko proslave stogodišnjice Prvog svetskog rata.

Politika u Srbiji jest’ kreštanje patuljaka, tu najviše terciraju državnom vrhu

samozvani disidenti. Disidenti bez sekunde tamničkog staža. A s debelim doušničkim dosijeom. Proverio sam kod Apisa.

Tužno je što je Srbija puna malih apisa, valjda. I fantastični Ermin Bravo. Tužno. Jer Srbija, po učešću u Prvom i Drugom svetskom ratu, svakoj državi, može u oči pogledati. Ali se, već dvadeset i više godina, državni vrh Srbije, te uloge pobednika odriče. I zato je evo, kako sad. Pa ubica Zorana Đinđića otkriva državnom vrhu ko je ubio novinare. Pa još to državni vrh knjiži kao veliki uspeh. Srbija se pretvara u apisovinu malog apisa. U prćiju (bivših) Šešeljevih ara.

Po odobrenju političkih zločinaca ubili su Zorana Đinđića, zločinci. A Gavrilo Princip je junak, još kad bi bio junak našeg doba.

Biljana Srbljanović zato i piše rekvijem (drugi čin), rekvijem za Mladu Bosnu, za san Mlade Bosne, za Jugoslaviju. U tom činu, rimuje se melanholija (Direr i Fon Trir) i melodrama (Džon Ford i Daglas Sirk), junaštvo i stid, stid i strah, mladost i gospodstvo, zlo i nevinost. I zato je Ljubica, Amila, prva žrtva Sarajevskog atentata, i prva žrtva Sarajeva pod opsadom. Jer lepotom nevinosti, sve je začarano. U tom rekvijemu je more (Nedeljko) stopalo neba.

Februar, mart u Bitef teatru. Letelo je vreme, izmicalo kao revolucionarima Mlade Bosne. Sedeli smo na keju Miljacke u Bitef teatru kao lastavice na telegrafskoj žici i umirali sa Danilom, Markom, Amilom, Gavrilom, veselo umirali, jer najlepše je umirati sa sokolom. I kakva je tišina plavila Bitef teatar u onoj slici na prozoru, poslednja noć pred atentat i Marko, Amila, Milan kad neka slatka patnja ne da u san da utonem. Ta scena i finale, kad u oproštaju, slepoočnice vrisnu. I dva stiha Principa Gavrila: Voleo bih da sam živeo druge živote... Voleo bih da mi se rađa dete...

Činilo mi se da je ova naša Mlada Bosna podmladila i nas španske borce, Sonju V. i mene. Meni se stalno nešto čini, a ko činja biti će najbolji.

I trajala je ta idila sve, sve dok 26. februara nije došao dramaturški puč. Od velikih monologa u drugom činu nastao je dijaloški vatromet. I to bez saradnje sa rediteljem, bez konspiracije sa dramaturzima, pa bar Zagreb, nije daleko.

Priznajem, puč je uspeo, iza puča stajao je Apis, Svetozar. To je nepravilna rima, al’ je rima.

Dva dana posle puča, Milan, Amila, Marko izveli su, na probi promena, balet s krevetima pod dirigentskom rukom Sonje Vukićević. Za tri, četiri godine niko mi, ko će mi verovati da sam bio u ekipi, škvadri sa slavnim glumcima Milanom, Amilom, Markom. Niko. Pa neću ni ja verovati, već ne verujem.

Kako izaći iz ovog rukopisa, koji poskakuje. Milica i ne veruje da pišem tekst, i šta da kaže Andreju, prošli su svi rokovi. Kad sam se brinuo za rokove. Ma stari sam revolucionar, pa da završim revolucionarno.

Kažu da je Vladimir Gaćinović preneo poslednju poruku Bogdana Žerajića:

"Omladina se mora spremiti na žrtve, reci joj." I mora biti kostimirana kao Mladost Mlade Bosne s jezerom svetla u sluhu.

A u post scriptumu rukuju se Lenard Koen i Gavrilo Princip. Ili pevaju krilate sjene i krilati grobovi:

I grobovi naši Bečom će se borit
Po dvorovima šetat i plašit gospodu.
A grobovi naši Evropi će zborit
Jugosloven mora dobiti slobodu.

Reci joj kaže Žerajić jer samo će nas ljubav nadživeti.

I smrt fašizmu, živela Mlada Bosna. Titula je crno-bela.

p. s.

Na čelu naše nove Mlade Bosne, ogranak u Beogradu, je Milan Marić. Osnivačka skupština u ulici Gavrila Principa u kavani Mustafe Hasanagića, centarfora Partizana i jednog od najboljih jugoslovenskih strelaca. Najviše je voleo da primi loptu na grudi i da pogodi iz voleja, kao onaj gol Sparti. Pucao je siguran kao princ, Gavrilo Princip.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---