Anketa >

Pošalji komentar Odštampaj tekst

Problemi u funkcionisanju sistema azila u Srbiji

Nedeljnik "Vreme" uputio je svim relevantnim službama i organizacijama koje se bave problemom azila u Srbiji pitanje koji su, po njihovom mišljenju, najveći problemi azilnog sistema u našoj zemlji sa kojima se susreću u svom radu

Ivan Gerginov, pomoćnik komesara za izbeglice i migracije Republike Srbije, u svom odgovoru kaže da je jedan od najvećih problema sa kojima se suočava Komesarijat za izbeglice i migracije smeštajni kapacitet.

Navodeći da su do početka 2011. godine kapaciteti Centra za azil u Banji Koviljači bili adekvatni za smeštaj svih tražilaca azila, pominje da je potom, zbog značajnog rasta broja tražilaca azila, Komesarijat u junu 2011. godine otvorio Centar za azil u Bogovađi, a iz istog razloga krajem 2013. centre u Obrenovcu, Sjenici i Tutinu. Gerginov dodaje da je time postignuta disperzija centara za azil na više opština i da su ukupni trenutni kapaciteti svih pet centara oko 600 mesta. "Ovi kapaciteti su trenutno dovoljni. Ipak, migracije su živ i nepredvidiv proces. Ako se imaju u vidu dešavanja u Siriji i u ostalim ratom zahvaćenim područjima sveta, imamo razlog da verujemo da će veoma brzo biti potrebni dodatni kapaciteti. Zato i dalje ostaje potreba za bar još jednim stalnim centrom za smeštaj tražilaca azila", smatra Gerginov, dodajući da je Vlada za tu svrhu tokom 2012. godine dala na korišćenje kasarnu "Mala Vrbica", na teritoriji opštine Mladenovac, ali da je zbog protesta lokalne zajednice i onemogućavanja preuzimanja objekta projekat otkazan.

U dopisu Odseka za azil MUP-a Srbije kaže se da po važećoj sistematizaciji Odsek ima jedanaest radnih mesta, od kojih je trenutno popunjeno devet, što ni izbliza nije dovoljno da bi se adekvatno odgovorilo zahtevima posla, i da se broj sistematizovanih radnih mesta nije menjao od nastanka Odseka 2005. godine. "Pored hroničnog manjka zaposlenih, Odsek je konstantno suočen i sa nedostatkom materijalno-tehničkih sredstava, kao i nedostatkom kancelarijskog prostora...

Međutim, najveći problem za posao predstavlja fizička udaljenost centara za azil od sedišta Odseka. Od pet postojećih centara, samo onaj u Obrenovcu je takoreći nadohvat ruke, dok su ostali prilično udaljeni", navodi se u odgovoru Odseka. Dodaje se i da samo u Centru za azil u Banji Koviljači, jedinom koji je stalnog karaktera, postoje uslovi za nesmetan rad službenika Odseka, dok je u ostalim centrima "veoma, veoma teško obavljati posao na zadovoljavajući način i po pravilima struke". Ističe se da je potrebno napustiti praksu više malih, privremenih centara za azil koji su udaljeni od Beograda i osnovati jedan veliki centar za azil koji bi bio u blizini Beograda, lako dostupan službenicima Odseka.

U odgovorima sve tri nevladine organizacija koje se bave problematikom azila u Srbiji kao najčešći problemi se ističu: nepostojanje plana integracije lica kojima je dodeljena međunarodna zaštita, zakonske praznine, pogrešna primena postojećih zakonskih rešenja, neažurnost Odseka za azil… (Detaljnija analiza pravnog aspekta pitanja azila data je u tekstu "Lutanja između zakona i politike".)

Sonja Tošković, pravnica Beogradskog centra za ljudska prava (BGC), kao jedan od najvećih problema navodi to što ni UNHCR ni BGC, kao izvršni partner, nemaju pristup aerodromima, pa je teško utvrditi da li je na tim mestima uopšte omogućen pristup postupku azila. "MUP nam nikada nije odgovorio na zahtev da na aerodromima postavimo postere koji bi tražiocima azila ukazali na to da mogu da traže azil u Srbiji", kaže pravnica BGC-a.

Između ostalog, ona kao problem navodi primenu zakonskog propisa po kome, nakon što lice pripadniku MUP-a kaže da traži azil, ono ne bi trebalo da se tereti za ilegalan ulazak i boravak u Srbiji, već mu je potrebno obezbediti pristup postupku azila, odnosno smeštaj u nekom od centara, pri čemu Odsek za azil može da im ograniči slobodu kretanja samo iz taksativno propisanih razloga. "U praksi, ipak, postoje poteškoće", kaže Toškovićeva. "Kada su pravnici BGC-a u decembru 2013. godine posetili Okružni zatvor u Vranju, sreli su 11 iregularnih migranata koji su osuđeni prekršajno zbog ilegalnog prelaska granice. U razgovoru s njima došli su do saznanja da su oni policiji i prekršajnom sudiji rekli da traže azil, ali njihova namera nije bila prepoznata. Razlog za kršenje zabrane kažnjavanja za ilegalni ulazak i boravak u Srbiji jeste i taj što prekršajne sudije nemaju dovoljno znanja o izbegličkom pravu."

Radoš Đurović, izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, organizacije koja takođe pruža besplatnu pravnu pomoć tražiocima azila u Srbiji, pominje mnogobrojne, u prethodnom delu teksta već navedene probleme u funkcionisanju azilnog sistema u Srbiji. Između ostalog, kaže i da je stručnost aktera u azilu značajan problem, imajući u vidu da većina službenika Odseka za azil, Komisije za azil i drugih državnih organa i sudova gotovo nikada nije imala stručne treninge i profesionalna osposobljavanja iz oblasti azila, što se "jasno i nedvosmisleno ispoljava u konkretnoj praksi". Ipak, Đurović kaže da postoji pomak u rešavanju problema: "Preduzeti su prvi koraci da se donese nov zakon o azilu i drugačije i detaljnije uredi pitanje azila kroz formiranje projektne grupe za izmenu zakona koju vodi MUP Srbije na čelu sa Vladimirom Božovićem."

Miroslava Jelačić, pravna analitičarka Grupe 484, pominje kao problem, između ostalog, "opšti utisak da sistem u značajnoj meri funkcioniše na pretpostavci da je Srbija samo tranzitna zona kroz koju tražioci azila prolaze kako bi stigli u neku od zemalja u zapadnoj Evropi", dodajući i da je "presudno važno uticati na promenu percepcije o migrantima u primajućim sredinama".

Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

POŠALJI KOMENTAR		ODŠTAMPAJ TEKST