CRVENI TEPIH: Nepoznata gošće festivala

Reportaža – U Kanu za vreme festivala >

Kao na filmu

Kan je sjajno mesto da se lansira film, ali i da se ukopa, i zato je nezgodno kad vam u Kanu na film viču "bu" i "ua", što se desilo i ove godine Mišelu Azanavisijusu, čiji je film Glumac 2012. godine osvojio pet oskara. Zvižduke kritičara i novinara izazvao je svojim novim filmom, antiruskim ostvarenjem o krvavom ratu u Čečeniji

"Tokom dve nedelje u malom odmaralištu na Mediteranu okuplja se jedna od najčudnijih mešavina ljudi da kupuje, kritikuje, a možda čak i gleda na stotine filmova. Neki od njih su jako bogati, i žive na privatnim jahtama usidrenim van obale. Neki su veoma siromašni i spavaju na plaži. Veliki broj njih su veoma lepe devojke koje su, na neki čudan način, preplanule usred maja. Ali mnogo je više bledunjavih filmofila koji neće pocrneti sve dok bilo gde u svetu postoji neki filmski matine", napisao je o Kanskom filmskom festivalu 1977. godine, negde na sredini njegovog postojanja, poznati kritičar Rodžer Ebert. Baš jednog od tih bledunjavih filmofila koje pominje Ebert pitala sam svoje prvo jutro u Kanu, ispred "Pale de festival", zašto drži natpis "One invitation for How to train your dragon 2! Thank you!" Hoće da uđe na projekciju tog dana, objasnio mi je, a akreditacija koju ima to mu ne omogućava. Zar ima onih koji hoće da daju svoje pozivnice? Naravno – distributeri, novinari, producenti, ili neko iz organizacije ko nema vremena da gleda film, često nisu lenji da izađu ispred ulaza u "Pale de festival" i nekome od tih što bi film rado pogledali daju svoju ulaznicu. Tako se desi da čak i na prestižne projekcije iz zvanične selekcije, na crvenom tepihu, dospe ne tako glamurozna ekipa.

DRES KOD: Pošto se na večernje projekcije ne može ući ako niste adekvatno, elegantno obučeni, među onima koji drže papiriće sa pozivnicama popodne i uveče stoje devojke u večernjim haljinama i muškarci u smokinzima. Namirisani, počešljani i našminkani, ćoškare mašući papirićima, trudeći se da uhvate pogled prolaznika, šarmantno se smeškajući. U Kanu su svi lepo obučeni – oni koji zaista idu na projekcije, koktele i žureve, gomila onih koji krstare ulicama nadajući se da će na iste upasti, ali i oni koji se voze gradskim prevozom, malim autobusima sa providnim krovom, skupim automobilima, sede u skupim restoranima, na stubićima i klupicama u parku i gradskim plažama, na jahtama, ili se oko njih muvaju. Na tesnom trotoaru ispred Prade možete da se sudarite sa zgodnom curom obučenom u haute couture, mnogo ozbiljniji komad od onog koji se vidi na crvenom tepihu. Ako baš nemate oko za dizajnerske detalje, možete da pomešate vozače skupih automobila sa onima koje voze. Ako baš ne prepoznajete selebritije, biće vam krivo što ne razumete zašto pet fotografa slika golobradog klinca na jahti, ili postarijeg gospodina koji se vozika nekim dvotočkašem. Čemu god se začudite – ceni flaše vina, neviđenoj gužvi na projekciji opskurnog filma iz pratećeg programa u deset sati ujutru, ljubaznim policajcima i obezbeđenju na ulazu u klubove, naizgled poznatom liku oko koga su se sjatili fotografi, količini sadržaja koji se izlaže na filmskom marketu – iskusniji posetioci festivala, navikli na glamurozni vašar, sleći će ramenima i reći vam: "To je Kan."

MARKET: Na Kanski festival se potroši oko 20 miliona evra, a tokom festivala prikaže se preko 1500 ostvarenja, što u zvaničnom, što u pratećim programima, što u okviru filmskog marketa. Najveći deo onoga što se prikaže na festivalu, 90 odsto, ostvarenja su sa marketa. Producenti iz celog sveta okupljaju se u Kanu kako bi zainteresovali distributere i prodali im nešto iz asortimana. Sve sale u gradu rezervisane su za projekcije, a prodavci potencijalne mušterije čekaju i na marketu koji se nalazi u zgradi Pale de festival, iza glavne bioskopske sale. Osim već završenih ostvarenja "izlažu" se i ostvarenja koja su tek u planu ili pretprodukciji. Ako pokažete interesovanje, upoznaće vas sa pričom i junacima filma koji počinje da se snima tek krajem 2015. ili 2016. Za jedan deo posetilaca festivala, film je pre svega proizvod oko čije se cene treba dogovoriti, i koji treba da vrati uloženi novac. Međutim, biznis nikada ne ide bez priče o kvalitetu. "Kupio sam film za 3000 dolara", kaže mi ponosno distributer iz Estonije, "koliko može biti loš?" "Španska kinematografija je najbolja", kaže mi producent iz Španije. "Mi pravimo dobre filmove, zabavne filmove, krvave filmove, drugačije filmove. Amerikanci su loši za posao, njima nije stalo do filma." Profesionalci iz sveta nezavisnog filma ne vole Holivud i ne vole mejdžor studije. "Zašto bi bilo ko radio sa Amerikancima", dodaje španski producent, "oni razmišljaju samo o dolarima." I zaista, druga misao na koju inspiriše market je – koliko zanimljivih filmova nikada ne dospe na redovni bioskopski repertoar.

AMERIKANCI I ZVIŽDUCI: Iako mnogi u Kanu ne vole Amerikance, Amerikanci vole Kan. To je festival sa najviše gostiju sa holivudske A-liste, i festival sa najvećim publicitetom na svetu. Sve što se desi u Kanu odjekne preko 4000 akreditovanih predstavnika medija koji prate festival, od kojih skoro polovinu čine TV ekipe. Kan je zato sjajno mesto da se lansira film, ali i da se ukopa, i zato je nezgodno kad vam u Kanu na film viču "bu" i "ua", što se desilo i ove godine. Mišel Azanavisijus, čiji je film Glumac, nakon premijere u Kanu 2011. godine, osvojio pet oskara, izazvao je zvižduke kritičara i novinara novim filmom The Search, antiruskim ostvarenjem o krvavom ratu u Čečeniji. Slično se desilo i Rajanu Goslingu, miljeniku interneta i jednoj od najvećih zvezda popularne kulture. Premijera njegovog rediteljskog debija Lost River izazivala je salve loših reakcija. "Variety" ga je nazvao kopiletom Dejvida Linča i Terensa Malika koje zlostavlja Nikolas Vinding Refn, dok ga je "London Telegraph" nazvao "crapocalypse". Da li to, s obzirom na jak odjek iz Kana, znači kraj karijere Rajana Goslinga? Mnogi su se setili 1977. godine i kanske premijere rediteljskog debija Džonija Depa, filma Hrabri, koja je bila debakl, ali nije okončala Depovu karijeru. Možda Rajan Gosling nije novi Džoni Dep, niti Bred Pit, ali njegova sklonost čudnim eksperimentima kao što su Lost River i prošlogodišnji Samo bog prašta Vindinga Refna, u kome igra glavnu ulogu, a koji je takođe izviždan u Kanu, ne može da ne izazove simpatije. Možete me staviti na koliko god naslovnih strana i internet mimova, kao da hoće da poruči, ali ja ću se i dalje baviti bizarnim stvarima, lepo je primetio "Flaworvire".

Među lošije ocenjenim filmovima našli su se ove godine i Grejs od Monaka, kojim je festival otvoren, i novi filmovi renomiranih reditelja Atoma Egojana – The Captive, i Dejvida Kronenberga – Maps to the Stars. Zvaničnu konkurenciju za Zlatnu palmu većina kritičara je, zapravo, ocenila kao dosta nezanimljivu. Kako sam na festival došla prvi put, nepripremljena, bez akreditacije, vrebala sam svaku priliku da vidim bar jedan, bilo koji film. I Rajan Gosling bio bi potpuno okej. Razmišljala sam o strategiji bledunjavog filmofila i namirisanih devojaka sa papirićima, kada su mi trećeg dana festivala ujutru javili da imam ulaznicu za projekciju u glavnoj selekciji, u Limijer teatru, tog dana u 15 časova. Šta je to na crvenom tepihu u tri sata po podne? Turski film Nurija Bilge Džejlana, koji traje 3 sata i 16 minuta, i zbog toga teško može biti prikazan u nekom drugom terminu.

POBEDNIČKI FILM: Zimski san je priča o sredovečnom intelektualcu, bivšem glumcu, koji sa mladom ženom i razvedenom sestrom živi na imanju svog oca u unutrašnjosti, gde je očevu kuću pretvorio u hotel. Dane provodi u svojoj radnoj sobi, gde čita, proučava razne teme, i piše kolumnu za lokalne novine. Sa njim u sobi često čita njegova sestra, dok žena živi u drugom delu kuće, i kao da su odavno krenuli različitim pravcima živeći u tom malom zabačenom hotelu, koji nikako ne može da se zagreje. Njihov život isprepletan je sa životima ljudi iz sela – ostarelim usamljenim zemljoposednikom, mladim ambicioznim učiteljem, lokalnim hodžom koji na jedvite jade izdržava porodicu svoga brata alkoholičara. Džejlan, kome nagrade Filmskog festivala u Kanu nisu nepoznate (2003. godine osvojio gran pri za film Hladan, 2006. nagradu FIPRESCI za Podneblja, 2008. godine nagrađen je za režiju Tri majmuna, dok je 2011. godine osvojio gran pri za Bilo jednom u Anadoliji), autor je fokusiran na suptilne detalje u odnosima među ljudima, zainteresovan za otkrivanje mehanizama neprimetnog nasilja. Dok gledate Zimski san, gledate ljude zatvorene u svoje živote, kako se naizmenično smenjuju na pozicijama dramskog trougla žrtva-progonitelj-spasilac. Vremenom gubite na početku naivno formirane simpatije prema likovima jer kako se kroz dugačke dijaloge formiraju njihovi psihološki portreti tako se ispostavlja da im nedostaje snage da istupe iz svojih utvrđenih uloga, ma koliku cenu zbog tog odustajanja od promene morali da plaćaju. Ta cena je nekada novac, nekada sloboda, nekada lični integritet. Dinamiku filma ne diktiraju ni kamera, ni priča, već pre svega psihološka dinamika njegovih junaka. Džejlan je stoga nekome dosadan autor (Ričard Korlis iz magazina "Time" nazvao je film "Anatolian talkathon"), ali Zimski san može mnogo toga da pruži gledaocima koji imaju strpljenja. Makar to bilo samo zadovoljstvo što su izdržali da odgledaju umetnički film od puna tri sata.

Aplauz nakon projekcije je dugo trajao i zvučao iskreno. Reditelj i ostatak ekipe su, ustavši sa sedišta, pozdravili publiku. Na kraju, Zimski san Nurija Bilge Džejlana osvojio Zlatnu palmu festivala. Nagradu su mu dodelili Kventin Tarantino i Uma Turman, predsednica žirija Džejn Kempion izjavila je kako je mogla da sedi još nekoliko sati, a član žirija Nikolas Vinding Refn, da ga je ovaj film rasplakao.

Nikolas Vinding Refn plače na filmove?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---