Budućnost Balkana >

Balkanski priručnik za novu EU komisiju i parlament

 

U Solunu 2003. godine zemljama Balkana je ponuđena jasna perspektiva za članstvo i tom prilikom su šefovi država i vlada EU izneli svoju "otvorenu podršku evropskoj perspektivi zemalja Zapadnog Balkana. Budućnost Balkana je u Evropskoj uniji"

Jedanaest godina kasnije, samo je Hrvatska pristupila EU. U toku su pregovori o pridruživanju sa Srbijom i Crnom Gorom, s tim što ni jedna ni druga neće moći da pristupe EU pre kraja ove decenije. Makedonija, Kosovo i Bosna formalno imaju perspektivu integracije, ali su blokirane na tom putu iz različitih razloga. Države članice EU su velikim delom krive za prepreke sa kojima se Makedonija i Kosovo suočavaju na putu ka punopravnom članstvu. Kosovu nedostaje univerzalno priznanje svih država članica EU i stoga njegova perspektiva za članstvo ostaje daleka. Makedonija je i dalje blokirana, pre svega zbog jedne države članice, a to je Grčka. U Bosni i Hercegovini domaće političke elite nisu u stanju ili nemaju volje da ispune uslove EU koji bi pomogli zemlji da poboljša svoje izglede za članstvo. Albanija se nalazi negde između, sa potencijalom da sustigne Crnu Goru i Srbiju, ali za sada izvan formalnog procesa pridruživanja.

Stoga, slabi su izgledi da će većina balkanskih zemalja biti u poziciji da se pridruži EU čak dvadeset godina posle solunske konferencije, ili trideset godina od raspada Jugoslavije. Proces pridruživanja se poslednjih godina odvija zahvaljujući upornosti Evropske komisije; međutim, sadašnji tempo baca sumnju na obećanje koje je dato u Solunu.

Primer Turske i Ukrajine ističe rizike koje sa sobom nosi neizvesnost. Dok Ukrajina nije nikada imala izglede za punopravno članstvo, kao što ih imaju zemlje Balkana, u slučaju Turske je formalna podrška njenom pristupanju dovedena u pitanje zbog otvorenog protivljenja nekih država članica. Bez jasnih izgleda za pridruživanje EU, prednosti tesnijih veza sa EU mogu mobilisati neke građane dok se drugi okreću alternativama. Spoljne sile mogu da iskoriste ovu neizvesnost i nedostatak čvrste političke i bezbednosne integracije kako bi izazvale nestabilnost i sukobe. Iako zemlje Balkana imaju čvršće uporište u EU nego što to ima Ukrajina, one još nisu članice, tako da i dalje postoji rizik da bi spoljni akteri, poput Rusije, mogli pokušati da izazovu nestabilnost, ako ništa drugo, onda u smislu ometanja EU. Takođe, stagnacija može dovesti do utiska među građanima i političkim elitama na Balkanu da je članstvo u EU predaleko da bi bilo stvarno.

Slučaj Turske ističe autoritarno iskušenje kada pridruživanje EU postane privid. Ako članstvo u EU postane neizgledno, motivisanost za poštovanje demokratskih pravila, vladavine prava i ljudskih prava će se smanjiti. Turska predstavlja snažan podsetnik na ovaj rizik, gde je ista vlada koja je bila energičan reformator tokom prvih godina vlasti u skorije vreme počela da pokazuje jake autoritarne crte. Iako se odugovlačenje procesa pridruživanja ne može smatrati jedinim uzrokom, sigurno je doprinelo skretanju ka autoritarnosti. Slične tendencije su već očigledne na Balkanu, posebno tamo gde je pridruživanje i dalje daleko, kao što je to u Makedoniji i Bosni i Hercegovini. U međuvremenu, u nekim zemljama u regionu, autoritarne elite povremeno koriste proces pridruživanja da bi opravdale zastoj reformi u ključnim sektorima kao što je to vladavina prava.

S obzirom na to da proces pridruživanja EU tapka u mestu, postoji opasnost da dođe do ostvarenja negativnih očekivanja, tzv. samoostvarujuće proročanstvo. Upozorenja skeptika o proširenju da zemlje nisu "spremne" te da je potrebno postaviti dodatne uslove i produžiti proces pridruživanja bi mogla da ohrabre spoljne aktere da steknu uporište u regionu, a lokalne političke elite da se okrenu populističkim i autoritarnim praksama. Ovaj savez iz interesa između skeptika prema proširenju EU i poluautoritarnih elita na Balkanu može da uništi izglede za proširenje EU.

Prekid proširenja EU ne bi samo predstavljao ozbiljnu pretnju za stabilnost i reforme na Balkanu, već i značajan neuspeh za EU. Najveći uspeh EU u poslednjoj deceniji se ogleda u njenoj sposobnosti da se širi i da donosi prosperitet i stabilnost Evropi. Prekid proširenja bi ozbiljno ugrozio ambicije EU kao globalnog igrača.

U vreme ukrajinske krize i povećanih tenzija sa Rusijom, EU mora da bude svesna da je moć Rusije da uzrokuje probleme na Balkanu i dalje snažna. Novi, aktivan pristup, koji bi se zasnivao na ubrzavanju procesa pridruživanja EU, isticanju osnovnih vrednosti otvorenog društva u kriznim vremenima može osnažiti položaj EU u regionu i poslati Rusiji poruku da je Balkan van domašaja za nove sukobe.

Novoizabrane institucije EU treba da obezbede dovršavanje procesa proširenja i ispunjenje solunskog obećanja. Da bi oživela proces proširenja, EU treba da razmotri preporuke.


 

Preporuke za proces proširenja

Komesar za proširenje

Komisiji je potreban Komesar za proširenje visokog profila. Ta osoba mora da bude zagovornik proširenja i da bude uključena u posredovanje u rešavanju sporova, zajedno sa Visokim predstavnikom za spoljnu i bezbednosnu politiku. Zajedno sa Turskom, šest zemalja Balkana čeka na pridruživanje EU i one zaslužuju posvećenost Komisije dovršetku ovog procesa. Uprkos činjenici da tokom mandata nove komisije sigurno neće doći do proširenja, čak i po najboljem scenariju, njena glavna odgovornost će biti da održi zamah ovog procesa.


Održati zamah

Postoji opasnost od podele Balkana na dve grupe: zemlje koje su na putu ka članstvu i "ostatak Balkana", odnosno zemlje koje nemaju izglede da se pridruže EU u skorijoj budućnosti (Bosna i Hercegovina, Kosovo i Makedonija). Ukoliko se onim zemljama koje zaostaju ne pruži pomoć da ostanu na tom putu, jaz će se proširiti i pozitivna dinamika u Crnoj Gori i Srbiji (kao i najverovatnije u Albaniji) neće ohrabriti druge, već će razviti negativnu, destabilizirajuću dinamiku (npr. secesionističke pokrete u zemljama koje zaostaju).


Oživeti proces proširenja.

Proces proširenja iz 2004. godine je bio uspešan jer je uključio veliki broj zemalja koje su se međusobno utrkivale na putu ka članstvu u EU. Sadašnjem postepenom procesu nedostaje ta dinamika i nema direktnog takmičenja između zemalja. Takva dinamika bi se mogla postići otpočinjanjem pregovora o pridruživanju sa svim zemljama u regionu. Osim otvaranja pregovora o pridruživanju sa svim aspirantima na Balkanu, mogli bi se ustanoviti mehanizmi za praćenje napretka u raznim oblastima, što bi podstaklo razvoj takmičarskog duha.


Prekinuti dodatno uslovljavanje u ranoj fazi procesa.

Pored uslova koje nameće sam proces pridruživanja, Komisija je postavila i dodatne, posebne uslove za svaku zemlju. Iako su se takvi uslovi pokazali uspešnim u određenim slučajevima, oni sa sobom nose veliki rizik i takvu praksu treba obustaviti. Na primer, u prošlosti uslov reforme policije i, u skorije vreme, slučaj Sejdić-Finci pri Evropskom sudu za ljudska prava, doveli su do zastoja evropskih integracija u Bosni, gde je ovaj proces odložen na više godina.


Posredovati u rešavanju međunarodnih i bilateralnih sporova.

Uspeh angažmana EU na Kosovu i u Srbiji je primer kada EU nije koristila uslovljavanje, već kombinaciju dobrih prilika i podsticaja da reši bilateralni spor. EU treba da istraje na ovom primeru uspeha i da skrene pažnju na slične političke probleme u regionu koji predstavljaju prepreke za dovršavanje procesa proširenja EU. Glavni prioritet EU treba da bude njeno što brže delovanje kako bi pronašla kreativno i funkcionalno rešenje za ozbiljnu krizu u Bosni i Hercegovini i Makedoniji.

Skinuti pitanje bilateralnih sporova sa dnevnog reda o pridruživanju. Komisija treba da lobira kod država članica da se ne upuštaju u rešavanje bilateralnih sporova sa zemljama kandidatima u toku pregovora o pridruživanju. Takve sporove treba rešavati mehanizmima arbitraže i medijacije ili, u nedostatku delotvornih mehanizama na nivou EU, delovanjem nekoliko država članica EU, uz eventualnu podršku treće strane koja bi posredovala u rešavanju ovih sporova.


Pratiti stanje demokratije.

EU treba da obrati veću pažnju na stanje demokratije. Primetno je ozbiljno nazadovanje demokratije i slobode medija i EU treba energičnije da rešava ovo pitanje. Ukazivanje na nedostatke podseća građane na osnovne razloge za pridruživanje EU, a to su stabilna i napredna demokratija koja se rukovodi vladavinom prava. Na primer, Evropska agencija za osnovna prava mogla bi da proširi svoj delokrug rada na sve zemlje kandidate i potencijalne kandidate.


Udahnuti novi život regionalnoj saradnji.

Postoji potreba za revitalizacijom koncepta regionalne saradnje na Zapadnom Balkanu. Dok snažnija podrška Savetu za regionalnu saradnju i njegovoj "Strategiji Jugoistočne Evrope do 2020." predstavlja jedan od načina, EU treba takođe da istraži mogućnosti za podizanje regionalnog dijaloga na viši politički nivo.


Komunicirati sa građanima.

Elitistički pristup koji EU ima u komunikaciji sa budućim državama članicama često osnažuje političke lidere sa ograničenim istinskim interesom za pridruživanje. Direktna komunikacija sa građanima biće od suštinskog značaja kako bi se rad i učinak vlada stavio pod lupu javnosti.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA

FOTO GALERIJA

ilustracija: vladimir stankovski