Zgrada Burgteatra u Beču

Pozorište >

U zagrljaju ekonomije

Praizvedba komada Tomasa Bernharda Trg Heroja izazvala je osamdesetih godina u bečkom Burgteatru veliki politički skandal, koji je pokrenuo debatu o autonomiji umetnosti. Sadašnji skandal u Burgu pokrenuo je debatu isključivo o finansijama, što je svojevrstan simptom stanja kulture u doba neoliberalizma

Za "Vreme" iz Beča

Nedavno otpuštanje direktora bečkog Burgteatra Matijasa Hartmana apsolutni je presedan u dugoj istoriji ove kuće. Sve je počelo u novembru, kada je Hartman po zahtevu nadglednog odbora državnih pozorišta otpustio Silviju Stantejski, finansijsku direktorku Burga, i to zbog finansijskih manipulacija. Još pre nego što je obrazovana komisija koja je trebalo da ispita navodno lažiranje godišnjih obračuna, mediji su počeli sa objavljivanjem cifri i nagađanjima o krivici. Izjava ministra za kulturu Jozefa Ostermajera, da će odluku o sudbini direktora Hartmana doneti nakon prispeća izveštaja komisije, primljena je u štampi sa iritacijom i zahtevima za promptnim odsecanjem glava.

Šta je izazvalo skandal? Po poslednjim podacima, pozorište ima minus od 18 miliona evra. Da bi se shvatio šok javnosti, treba imati u vidu da Burgteatar na nemačkom govornom području zauzima posebno mesto: zavist i divljenje oduvek su izazivale činjenice da Burg prima najviše državne dotacije, ima najbolje uslove za rad umetnika, najveću binu i najmoderniju tehniku. Što je najvažnije, njegovi umetnički dometi su odgovarajuće visoki, pa je Burgteatar simbol austrijske samosvesti kao "kulturne nacije".

POSLEDICE EKONOMIZACIJE: Mediji su brzo raširili vest da se Silvija Stantejski oseća nepravedno otpuštenom i da će sudskim putem osporiti otkaz. Važi kao nesumnjivo da Stantejski nije proneverila novac i da njeno "kreativno" računovodstvo nije u vezi sa ličnim bogaćenjem. Svoje finansijsko žongliranje Stantejski obrazlaže dugogodišnjim odbijanjem države da podigne dotacije, a uprkos rastućim personalnim i drugim troškovima; drugim rečima, njen glavni pokretač bila je ljubav prema Burgteatru i njenim umetnicima. Možda je baš njena borba za umetničke honorare, koja se ogledala i u isplaćivanju honorara u gotovini i bez računa, donela Silviji Stantejski u Burgu nadimak "mama".

Jedno je sigurno: u poslednjih desetak godina je glavna ideja ne samo austrijske već i kulturne politike drugih bogatih zemalja Evropske unije – štednja. Austrija će od poreskog novca ove godine dati više od milijardu evra da bi sanirala banku Hipo-Alpe-Adrija, ali njene kulturne institucije i univerziteti neće primiti ni centa više. Trend ekonomizacije u oblasti umetnosti i nauke, te dehumanizacije umetnika i naučnika, pojačava se: nova austrijska vlada (koalicija socijalista i narodnjaka) ukinula je ministarstvo za nauku i priključila ga ministarstvu za privredu. Ministarstvo za kulturu, nekada u sastavu ministarstva za obrazovanje, prebačeno je u Državnu kancelariju. Jozef Ostermajer dobio je titulu ministra za "umetnost i kulturu, ustav i javne službe". Kultura sada ima višestruko uposlenog ministra bez ministarstva, što je, uostalom, tipično austrijsko "da-i-ne" rešenje.

Matijas Hartman reagovao je na skandal tvrdnjom da o finansijskim neregularnostima nije znao ništa, budući da se brinuo o umetničkim stvarima. Njegov pad ubrzao se nakon što mu je ansambl Burgteatra izglasao nepoverenje, što zapravo nije toliko posledica finansijskih problema, već reakcija na Hartmanov diktatorski stil unutar kuće. Ministar Ostermajer otpustio je Hartmana sa obrazloženjem da on, po ugovoru, deli finansijsku odgovornost sa Silvijom Stantejski, pa je u svakom slučaju, znao ili ne znao za iregularnosti, povredio svoje obaveze. Hartmanu je ponuđeno da sam da otkaz, ali je on umesto toga podneo tužbu zbog prevremenog raskidanja ugovora, uz potraživanje dva miliona evra, koja bi mu pripala da je ostao na svojoj funkciji do 2019. godine.

SKANDALI I SPEKTAKLI: Umesto debate o umetničkim rezultatima Hartmanovog četvorogodišnjeg vođenja Burga, ili debate o permanentnoj dijeti kulturnih institucija uz nesmanjene zahteve za umetničkim rezultatima, ili debate o kulturi i obrazovanju kao političkim "siročićima" društva, štampa se bacila na Hartmanovu ličnu gramzivost: naročit predmet zgražanja bila je činjenica da je on pored godišnje bruto plate od 220.000 evra (oko 110.000 neto), dodatno inkasirao, za svaku svoju režiju, bruto 50.000 evra. Pisalo se i o tome da Hartman živi u iznajmljenoj vili u Hicingu (elitni kraj Beča) i vozi porše, koji, uzgred budi rečeno, po svoj prilici nije zaradio u Burgu, budući da je u Beč već stigao poršeom, i da je poznato da potiče iz dobrostojeće porodice. Iako ga prethodno niko nije kritikovao zbog nepotizma, u novoj situaciji mu je zamereno što u Burgu radi njegova sestra, i što je njegova žena tu jednom prilikom režirala.

U svemu je zanimljivo da je taj isti Hartman donedavno bio miljenik političara i novinara. Već 2006, tadašnji ministar za kulturu potpisao je ugovor sa Hartmanom čak tri godine pre njegovog stupanja na posao, a njegova naslednica mu je u rekordnom roku produžila ugovor. Hartman je bio po ukusu političara: pratio ga je glas odličnog menadžera, koji će napuniti kase pozorišta, a političke provokacije ograničiti na meru koju svako može da sažvaće. Njegov glavni kapital je drskost, talenat za pridobijanje ljudi i ubedljivost. On oličava naše vreme u kome se lična ubedljivost brka sa uverljivošću argumenata, drskost sa samosvešću, a uspeh sa umetničkim talentom. Odmah nakon preuzimanja Burga, Hartman je postao ljubimac štampe i televizije, a o njemu se pisalo isključivo blagonaklonim tonom. Novinari koji su ga jednom prekomerno uzdizali, obrušili su se sada na njega bez milosti. Pojava koja se u Austriji smatra tipično bečkom.

POGREŠAN FILM: Šta je Hartman u umetničkom pogledu učinio za Burgteatar? Uključio je dve samostalne pozorišne trupe u repertoarsko pozorište, uveo je godišnju predstavu za decu i osnovao "Mladi Burg", platformu koja ima za cilj participaciju omladine; vezao je dugogodišnjim ugovorom Rolanda Šimelpfeniga, jednog od najznačajnijih nemačkih dramskih pisaca, koji je u Burgu debitovao kao režiser; doveo je nekoliko briljantnih glumaca i zanimljivih režisera; renovirao je binu Kazina, kuću Burga za alternativne predstave. S druge strane, upravo zato što je ovakav program zahtevao velike finansijske izdatke, Hartman je prošle godine rešio da maksimizuje broj prodatih karata, tako da je posećenost Burga merena prodajom ulaznica prešla 90 posto. Cena za taj komercijalni uspeh bila je jedna od najkonvencionalnijih i najmanje uspelih sezona, koja se bazirala na hitovima austrijskih klasika.

Frank Kastorf, koji je u vreme otpuštanja Hartmana režirao u Burgu, izjavio je u jednom intervjuu da direktor pozorišta mora biti diktator i da je upravo u oblasti umetnosti rasipnost neophodna. Mišljenje koje je ostalo usamljeno, budući da se od Burgteatra očekuje da bude moralni uzor društva, pri čemu se očigledno kao kardinalna vrlina vidi štednja. U isti mah se ne vidi nikakva protivrečnost u tome što se od jedne "moralne" ustanove zahteva da bude vođena po tržišnim principima, kao i bilo koje drugo preduzeće, i što se umetnici tretiraju kao izvršioci servisnih usluga.

Trenutno je na čelu Burgteatra Karin Bergman, nekadašnja zamenica direktora Burga, koja je u ovoj kući provela gotovo trideset godina. Najavljeno je da će uskoro biti odlučeno ko će 2016. preuzeti kormilo Burga.

Hartmanu kao režiseru najčešće se zamerala plitkost, uprkos ambicioznim projektima na osnovu dela Tolstoja ili Homera. Moguće je da je baš nesklad između umetničkih ambicija i stvarnih sposobnosti prouzrokovao njegovu pojačanu potrebu da se dokaže kao direktor pozorišta, a tako i neumerenost u finansijskom pogledu. Neposredno pre izbijanja skandala objavljeno je da je Hartman napisao svoj prvi komad koji će ujedno i režirati, do čega nakon njegovog otpuštanja ipak nije došlo. Naslov tog komada je Pogrešan film.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---