Vera

jasmina lazić

Od svih nas Petar je prvi stis’o petlju da stane na ludi kamen. Mesto događanja: Leskovac. Nas osmoro se, potpuno oduševljeni, pakujemo u autobus i negde oko osam uveče krećemo put ajvargrada. M. je odmah izvadio sendvič, J. knjigu, D. telefon, B. pet različitih lakova za nokte, a P. je natuk’o slušalice u uši i, po običaju, sav fin i decentan, pravio se da nas ne poznaje. Budući mladoženja nas je dočekao na stanici i ceremonijalno nas sproveo do motela u kome je trebalo da prespavamo do njegovog "velikog dana". B. je već u osam zalupala na vrata jer je do deset trebalo da našminka nas četiri. M. je bila ostala dosledna tome da hoće da isproba ama baš svaku od 100 senki koje je B. ponela, J. je kukala zbog zgužvanih falti na haljini, a ja sam pila kafu i čekala da splasnem jer sam kao i obično zaspala sa licem u jastuku. Pošto sam bila našminkana kao filmska zvezda, zaključila sam da bi bio red da imam i takvu frizuru. Već sam se izveštila sa peglom za kosu, ali – ne, frizura je morala biti svilenkasta i besprekorna i to je samo frizer mogao da učini. Moj primer sledi i M. Kad je bal, nek je na vodi! Zovemo mladoženju kome u tom trenutku vezuju čvor oko guše i tražimo adresu frizera kod koga možemo da upadnemo taman na vreme, uoči odlaska kod matičara. Praktične, kakve smo, ne odlazimo u isto vreme. M. ide prva, a ja ostajem da mi B. "udari glanc". Pola sata kasnije sedam u taksi. Crvena haljina, visoke potpetice, trepavice ko u epskoj pesmi, spremna za krunski događaj. Odlazim na adresu, izlazim iz auta. Ne vidim frizerski salon. Pitam neke gospođe koje se vraćaju sa pijace da mi pomognu. Usput potvrdno odgovorim na pitanje da nisam odatle, nego iz Beograda, podelim s njima oduševljenje jer sam čak odatle zapucala na svadbu i krenem put haustora na koji su me uputile. Ulazim u dvorište, pogledam levo (shodno koordinatama) i ugledam salon. Na izlogu zatrpanom listovima adama, fikusa, spatifiluma i onog ne-znam-kako-se-zove cveća velikim crvenim slovima piše "Vera". Otvaram vrata, ne vidim M. ali mi prilazi žena sa impozantnom punđom odevena u narandžasti mantil. "Izvolite", kaže uz iskreno srdačan osmeh uramljen bordo ružem. "Feniranje", odgovorim uz osmeh uramljen narandžastim ružem. "U gužvi sam, ali imate sreće", replicira značajno. "Sedite, pročitajte nešto, moji ste za petnaest minuta. Ja sam Vera", reče, pokaza na kanabe od crvenog skaja i odšeta u svojim borosanama do mušterije sa folijom na glavi. Mislim da su presudile upravo te borosane. "Napokon, da kao odrasla osoba dopadnem šaka nekome ko fen ne drži od juče", slavodobitno pomislih i sedoh na kanabe. Preko puta mene bakica sa ljubičastim ehotonom i viklerima, hekla šustiklu (ne govori ništa), do nje sredovečna dama sa glavom u haubi, lista neki tabloid i glasno komentariše aktere događaja, sa moje desne strane gospođa koja se bori da ne zadrema dok joj se prima farba na kosu, a domaćica i gazdarica sve vreme radi i priča, dok se sa radija čuje narodna, ali baš onako lepa muzika. Kod Vere je vreme stalo 1985. i, izgleda, nema namere da se vrati. "I bolje", razmišljam podgrevajući uspomene na detinjstvo, kada je u sličnom takvom salonu moj brat sedeo za konjićem i plakao iz petnih žila dok je rumeni Brka kome ni sada ne znam ime pokušavao da ga ošiša. Trodecenijski teraco kojim je prošlo ko zna koliko pari nogu, ogromna ogledala u čijim uglovima su izbledele slike Džoan Kolins i nekih žena koje ne znam, miris hidrogena i šampona od jabuke, kroz koji se probija oštar šmek farbe one gospođe koja samo što nije zaspala... Sa oduševljenjem primećujem da Vera i dalje koristi one rupičaste metalne viklere sa gumicom i da joj je katalog farbi za kosu star dvadesetak godina. Napokon stižem na red. Niz moju kosu se sliva pena sa mirisom jabuke, voda nije ni topla ni hladna nego baš onako kako treba. Jedva čekam da vidim krajnji rezultat. Vera uzima četku i pali fen. Mota levo-desno i ne prestaje da govori. Ispituje me ko sam, šta sam, odakle sam... Zna mladoženju, kaže. Toliko brzo govori da mi ne ostavlja prostora da joj objasnim da želim ravno i "na unutra". "Bićeš mi ko lutka", izgovara samouvereno dok mi pravi ćevap od pramena. Pokušavam da se usprotivim, ali me ućutkuje mlazom laka za kosu koji je taj ćevap fiksirao, čini mi se, zauvek. Ponavlja postupak opet i opet i opet. Osećam se kidnapovano, ali svadba počinje za deset minuta i nemam mnogo izbora. Vera završava u minut do dvanaest. Izgledam kao Prisila Prisli. "Bićeš glavna", izjavljuje pobednički. Stižem do opštine, svi vrište od smeha i hoće da se slikaju sa mnom jer takve lokne nema niko. Zbog količine laka, kosu je nemoguće vezati niti modifikovati frizuru na bilo koji način. M. izgleda sjajno. Ispostavlja se da sam ja ušla u pogrešan salon. Razmišljam o Veri i njenom spatifilumu i uopšte jedva čekam da taj dan prođe. Želim da je ne volim, ali to je mnogo teško jer mi je priuštila nezaboravan povratak u osamdesete i u isti takav salon u "Voćar" zgradi u koji je svakog petka išla moja mama.


***

Pera je pre mesec dana dobio Nađu. Sledeće nedelje idemo na babine. Mislim da ću pre nego što odem da vidim bebu svratiti do Vere na njen šampon od jabuke. To je prosto jače od mene.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST