KOME PRIPADA TRENUTAK ISTINE: General Rodoljub Milović sa direktorom policije Miloradom Veljovićem i ministrom pravde Nikolom Selakovićem;...

Tabloidna stvarnost >

Poligrafska politika

Zašto je jedan ne baš najpouzdaniji električni uređaj postao tako važno sredstvo politike u Srbiji? Svi se – očito u nedostatku boljeg – sada hvataju poligrafa, u punom neznanju, ali sa zadnjim namerama

Poligrafsko ispitivanje, da krenemo odmah u suštinu stvari, tek je jedna od mnogih kriminalističkih taktika; štaviše najmanje pouzdana. Zašto je tome tako, kasnije. Kod nas, međutim – za razliku od ozbiljnih zemalja, uključujući i SAD gde je uređaj izmišljen – poligraf postaje mistična sprava čiji je sud konačan i koban. Poligrafski tehničari zbog toga su još užasnutiji od ostatka civilstva, ali ne smeju to da kažu javno i pod svojim imenom.

Prvi gromoglasni slučaj bio je kad je ono Čeda Jovanović tražio da ide na poligraf pre desetak godina (valjda), pa je onda trijumfalno mahao rezultatom za koji smo znali da će takav biti. Znala je i policija, da se ne lažemo. Onda smo imali posebno ponižavajuć slučaj sa Roćkom Milovićem, tada još uvek načelnikom Uprave kriminalističke policije, koji je tražio poligrafsko ispitivanje jer ga je Darko Šarić optužio da je podmićeni "general Papaja". Milović se tada našao u delikatnom položaju: ako ne ode na poligraf, u novinama će pisati "Papaja odbio poligraf!"; kad je prošao, novine su pisale "Papaja prošao poligraf". Kako god okrene, on ostade "Papaja", jer je već bio izvikan i tu pomoći nema, kao što smo videli, a tek ćemo videti iz ove upravo nastale afere sa onim Markonijem. Slučaj je ponižavajuć zato što jedan načelnik UKP sebe ne sme da spusti na nivo kriminalnog polusveta. Poslednji slučaj je Darko Šarić na poligrafu; tu smo barem bili pošteđeni "poverljivih" izveštaja o rezultatu.

MEDIJSKA PRESUDA: Idemo od početka. Kao prvo, u normalnim okolnostima niko nedužan ne stiže do poligrafa, pogotovo ne bi trebalo da se trsi od svoje volje. Policija se poligrafa – u principu od kojega se ovde odustaje – laća u krajnjoj nuždi, sa licima umereno ili jako malo sumnjivima, eto tako, za svaki slučaj, tek da umire savest. Lako je njima sa jako sumnjivima: tu će uobičajene kriminalističke taktike i tehnike obaviti posao i dovesti do sudu prihvatljivih dokaza, što poligrafski nalaz nije. Ali, ovde se poligrafski nalaz sve češće shvata kao dokaz; ne na sudu, nego u javnosti i u politici; valjda zato svi na tome sve više insistiraju. Poligraf je postao argument tabloidnih intriga i spletki, kao što vidimo iz tužnog primera Roćka Milovića.

Pre svega, poligrafsko ispitivanje zavisi najviše od kvaliteta pitanja koja će biti postavljena, a ta pitanja moraju da budu plod tesne saradnje kriminalista i poligrafskih tehničara. Ako u tim pripremama nije obuhvaćen ceo kontekst radnji i veza ispitivanog lica, pitanja će verovatno biti nepouzdana, pa tako i odgovori. Odabir pitanja takođe je važan: ona se mogu podesiti ovako ili onako, ako ima zadnje namere u njihovom formulisanju, a ona se ne može isključiti tek tako. Osim toga, sistem u kome se na pitanja može odgovarati samo sa "da" ili "ne" neizbežno je problematičan, jer neka pitanja zahtevaju šire odgovore od toga. U anglosaksonskom krivično-pravnom sistemu, gde se u unakrsnom ispitivanju optužbe i odbrane od svedoka uglavnom zahteva odgovor "da" ili "ne", barem postoji sudija koji proces nadzire i može da traži pojašnjenja od svedoka; kod poligrafa toga nema.

Ima tu još jedan ograničavajući momenat: ima ljudi koji sami od sebe, ili dobro obučeni (što je retkost), mogu da kroz poligrafsko ispitivanje prođu bez ikakvih rezultata: sa ravnom linijom bez obzira na pitanja. Psiholozi to tumače kao "emocionalni invaliditet", to jest nedostatak bilo kakvog osećanja za razlikovanje dobra od zla, potpunu ravnodušnost i odsustvo svakog saosećanja (srpski: empatije). Legenda kaže da je jedan takav postojao u grupi osumnjičenoj za atentat na Đinđića. S druge strane, postoje sovjetski i čehoslovački izvori koji tvrde da su tamošnje tajne službe (KGB i StB) eksperimentisale i postigle određene rezultate u obuci svojih obaveštajnih agenata da neutrališu poligraf, da sad ne ulazimo u detalje kako. Oba ova izuzetka nisu od značaja za našu priču.

SUMNJIVA MAGIJA TEHNOLOŠKE PRIRODE: Ovde je važnije nešto drugo: zašto se odjednom poligrafu poklanja tolika medijska i politička pažnja? Prvo objašnjenje je banalno i utoliko najverovatnije: zato što nema ničeg boljeg; intrige ne mogu da čekaju, a ovdašnja je politika intrigantska i vaćaroška. Da je policija imala ma kakvu solidnu indiciju protiv bilo Čede, bilo Roćka (o Darku Šariću i da ne govorimo), ona bi posao obavila rutinskim kriminalističkim sredstvima, bez pribegavanja sumnjivoj magiji "tehnologije"; jer poligraf je – ruku na srce – uređaj sumnjiv, mada koristan tu i tamo za stvaranje novih sumnji, čemu i služi. Ništa, međutim, ne može da zameni staru dobru kriminalistiku: između ostalog i zato što su njeni rezultati dokazi prihvatljivi na sudu.

Ta opsesija poligrafom došla je iz SAD: tamo u njega veruju kao u svetinju. Odmah je nazvan "detektor laži" (lie detector) i pozdravljen kao vrhunski dokaz svemoći nauke. Osoblje CIA, NSA i ostalih agencija prolazi poligraf barem jednom godišnje, što nije sprečilo prvo gomilu sovjetskih špijuna, a zatim ni ove naše najnovije "zviždače", zaključno sa Snoudenom. Velike korporacije redovno propuštaju kroz poligraf svoje zaposlene, naravno uz njihov pristanak, inače sledi otkaz. Ta se praksa širi i po ovim krajevima: privatni detektivi-poligrafisti (znam ih nekoliko) sasvim lepo žive od ispitivanja zaposlenih, ali i drugih sumnjivaca za ovo i za ono, uključujući i preljube. To im je – pored digitalne špijunaže i kontrašpijunaže – postao ozbiljan izvor prihoda, a pritom i manje rizičan. Poligraf je postao i elektronsko-tabloidna senzacija kroz onu gadost "Trenutak istine"; šta ćete više?

Ono što bi trebalo da nas sve zabrine – a policiju najviše – jeste bolesna fascinacija tehnologijom u stvarima koje su ipak više nekako ljudske. Velike obaveštajne službe planetarnih razmera oslanjaju se skoro sasvim na elektroniku i prisluškivanje svega, pa se tako zatrpavaju ogromnim količinama irelevantnih gluposti (zetabajtima) koje posle uzalud prosejavaju kroz razne programe ne bi li nešto našli. Starog dobrog obaveštajnoga agenta na terenu više i nema. Dobro: treba razumeti ciljano digitalno prisluškivanje i lociranje, potvrđenu policijsku taktiku; takođe i nadzor nad društvenim mrežama na koje budale vešaju svašta. Ali, tu se počinje od nečega konkretnog. Tu tehnologija nešto znači za kriminalistiku.

Poligraf, međutim, ne može da zameni pošteni detektivski rad na terenu, ono trošenje cipela i beskonačne razgovore sa saradničkim vezama po mračnim ćoškovima, ono poređenje ovih podataka sa onima, onu – u krajnjoj liniji – običnu zdravu pamet koja je oduvek krasila uspešne kriminaliste. Rekao bi čovek da bi dva-tri dobra kriminalistička inspektora u razgovoru sa osumnjičenim, posle temeljitog rada na terenu, postigla mnogo bolji rezultat od glupe poligrafske mašine. Ali, ishod takvih razgovora ne bi bio tako zgodan za medijske spletke i intrige.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---