SEDAMDESETE: Brus Springstin...

Alternativna istorija rokenrola u Jugoslaviji >

Izmišljena tradicija

U kojoj pesmi je Brus Springstin opevao Dorćol, kako je Pink Flojd pravio muziku za nesnimljeni partizanski film Puriše Đorđevića o oslobađanju Beograda, kada je Džo Stramer bio na Kadinjači, šta je jedna Ciganka rekla Džimu Morisonu na beogradskoj železničkoj stanici i ko je sve trebalo da svira na "Titovoj rokenrol reviji", ako i nisu pitanja na koja se može pouzdano odgovoriti, ona, što bi rekao Tomas Braun, ipak nisu izvan svake mogućnosti odgonetanja

Svi bendovi su svirali u Beogradu, samo mi nismo bili tu da to vidimo.

Postoji ta priča, i kad bolje razmislimo, mora biti da sadrži nešto istine – po njoj, još nepoznati Brus Springstin je 1977. svratio i zasvirao u Dancing Sali, tada dobro opremljenoj diskoteci Doma omladine, sa stalnom grupom Mama CoCo, u vreme kad je bio pod zabranom nastupanja u SAD, zbog svađe oko ugovornih obaveza sa dotadašnjim menadžerom Majkom Apelom. Imao je dosta vremena, i malo posle toga je gostovao na Lu Ridovom albumu "Street Hassle", sve pripremajući svoj čuveni "Darkness on the Edge of Town". Za njega je neke ideje mogao da dobije i šetajući se Banovim brdom iznad Požeške ili zalazeći Dorćolom. Poznajem ljude što znaju ljude koji tvrde da se Amerikanac po imenu Brus motao ceo dan po gradu, pre nego što je u pomenutoj diskoteci uzeo mikrofon i uključio se kao gost u uobičajeni repertoar, oko pola sata pevajući soul-funk klasike svog doba, istakavši se naročito u obradi ondašnjeg number-one hita Manfred Mann’s Earth Band "Blinded by the Light". Navodno su i inače rezervisani oštri momci iz separea ustali da mu prirede ovacije za uverljivo izvođenje… njegove pesme.

PINK FLOJD NA BRIONIMA: Ili: Pink Floyd su tokom leta 1969, pošto su izbacili iz benda Sida Bareta, letovali na Mljetu. Tu ih je susreo izvesni mladi i pretenciozni producent Avala Filma i, shvativši samo da je reč o engleskim muzičarima, tražio da mu napišu modernu muziku za novi partizanski film o operaciji oslobađanja Beograda, koga bi sa egzistencijalističkom oštricom režirao Puriša Đorđević. Naravno, Voters i Gilmur su napravili svoje dugačke improvizacije, koje će, sa sve vrištanjem, kasnije završiti u antimaterijalističkom protestu Zabriskie Point. Zamalo su potom otišli na Brione, gde je mlađani producent hteo da "to" odsviraju najvećem filmofilu od svih, samom drugu Titu. Međutim, umesto Pule, bend je ipak prvo odveden u studije Avala Filma na Košutnjaku, da naši stručnjaci to verifikuju. Nažalost, njihove pesme bez refrena nisu se nimalo dopale pozvanom Jovanu Ristiću Rici, pa im je saopštio da kod nas imamo bolje kompozitore i da mogu lepo da nastave letovanje. Film na kraju nikad nije snimljen, i niko nije saznao zašto od svih velikih partizanskih ratnih epopeja i epizoda, nema samo filmske epizode o oslobađanju Beograda, a još manje da soundtrack za ovaj film već postoji…

Ima i onih koji se kunu da je Bob Dilan 1971, tražeći mir posle užasnog albuma "Self Portrait", na proputovanju za Krit svratio u Beograd, obrevši se u njemu na prvi dan prvog Festa. U to doba su mladi i obećavajući, jedva poznati Robert de Niro i Džek Nikolson znali da vise po ovom festivalu, pa nije bilo ništa neobično ni da povučena velika figura vozom prođe kroz Jugoslaviju, tiho stigne u grad, odsedne inkognito u "Metropolu" i pogleda neki američki novoholivudski film u Domu sindikata. Leonard Koen i Džoni Mičel su u ta vremena letovali na Kritu, postojala je neka vrsta hipi komune u pećinama kraj plaže Matala, neki naši prevodioci bitničke poezije su ih tamo viđali, pa je jasno da cela priča ima utemeljenje.

Ako uhvatite Dragana Nikolića u trenucima opuštenosti, priznaće vam da se izvesna Uši šetala sa njim po Kalemegdanu u vreme snimanja filma Mlad i zdrav kao ruža. Nemačka starleta je učestvovala u dobro plaćenoj koprodukciji na moru, ali je u pauzi odsela u Hotelu "Jugoslavija," i žalila mu se da je uznemirava stalnim telefonskim pozivima Ričards, gitarista iz jednog dosta poznatog engleskog benda. Nije joj poverovao, ali reditelj Joca Jovanović jeste, i u jednom trenutku je sasvim ozbiljno razmatrao da je upari u nekim scenama svog modernističkog remek-dela sa Marijom Baksom. U svakom slučaju, legendarna Uši Obermajer zadržala se u Beogradu neko vreme, svraćajući u diskoteke "Šećer" i "Cepelin" – provod kod nas bio je i u ono doba sasvim dobar, naročito ako nemate visoke prohteve. Kasnije je svojim krajnje levičarskim prijateljima ispričala da je SFRJ bezbedna zemlja za sve globalne borce protiv imperijalizma, pa su se i neki aktivisti Frakcije Crvene armije sklonili kod nas.

BITLS U BEOGRADU: Jedan stari turistički vodič pričao mi je da je negde sredinom sedamdesetih video Džordža Harisona na surčinskom aerodromu kako sa sve šeširom izlazi iz ogromne državne limuzine, "mercedesa" sa šest vrata, i odlazi na poseban let. O čemu se tu radilo, nemoguće je danas saznati, dokumenata i pouzdanih svedoka o ovom događaju nigde nema. Ipak, pažljiva rekonstrukcija ukazuje da se njegovo ukazivanje na Surčinu moglo desiti neposredno nakon izlaska albuma "Concert For Bangladesh", objavljenog licencno i u Jugoslaviji, posredstvom zagrebačke kuće "Suzy". Bio je to snimak prvog uspešnog, velikog humanitarnog koncerta u istoriji rok muzike, model koga je kasnije sledio Live Aid i ostali slični poduhvati. Da li je neko iz državnog vrha vodeće nesvrstane zemlje iz ovog koncerta pročitao nedvosmislenu političku poruku ili nije, pa ga kontaktirao posredstvom izdavača, verovatno nikad nećemo saznati, ali Harison do danas ostaje jedini The Beatles koji je – možda – posetio našu zemlju.

Lori Anderson je, provereno, bila u društvu američkih konceptualistkinja koje su 1978. gostovale u SKC-u. Veče je, neki kažu, nastavila u Manježu sa Marinom Abramović i Nešom Paripovićem. Niko ne može da se zakune kako se završila večera, ali ima onih koji tvrde da je Lori potom viđena u malom društvu koje je jutro dočekalo naglas recitujući Volta Vitmena ispred kafane "Poslednja šansa" na Tašmajdanu. Drugi tvrde da se veče zapravo završilo u mnogo prizemnijem "Brodarcu" u Karađorđevoj ulici, i da nije recitovan Vitmen nego Miljković, na srpskom. Treći kažu da jedino Neša zna istinu, ali da iz nekog razloga neće da priča o toj noći.

Dejan Knez, isti onaj što će kasnije osnivati Laibach, tokom služenja vojnog roka u Beogradu bežao je često iz kasarne da bi visio u SKC-u, gde nije smeo da priđe veličinama beogradske konceptualne scene. Nekoliko puta je zamalo onako štrkljast dobio ćuške što od obezbeđenja, što od nekog neimenovanog beogradskog pankera koji ga je uzeo na zub. Taj isti Knez je sa divljenjem odlazio na stadion JNA sa nekim partizanovcima, koji tvrde da ih je gušio oduševljenjem što grupom Iron Maiden što Maljevičem, za koga su navijači bilo sigurni da je ono ćopavo desno krilo Dinama iz Kijeva, protivteža Blohinu. Ovi prvi su i njima bili gotivni.

DŽO STRAMER NA KADINJAČI, MORISON NA ŠTAJGI: U inače pomalo sumnjivoj knjizi spisatelja Antonina D’Ambrozija: "Let Fury Have the Hour: Joe Strummer, Punk, and the Movement that Shook the World" (2005, 2012), pominje se neobična epizoda sa Džoom Stramerom. Njegov otac je bio profesionalni britanski diplomata i veoma često se selio po svetu, ostavljajući decu kod kuće. Godine 1970, roditelji skoro da nisu imali više kontakt sa Džoom i njegovim bratom Dejvidom, koji je postao pripadnik engleske nacističke organizacije "National Front", da bi u rastrojstvu te iste godine počinio samoubistvo. Demonstrirajući okasnelu očinsku pažnju, stari diplomata je svog drugog sina pokušao da odvuče od lošeg društva, i to tako što mu je iznenada platio izlet u Džoov rodni grad, tursku prestonicu Ankaru – ali uz uslov da usput poseti i neka slavna mesta iz Drugog svetskog rata u Jugoslaviji i Grčkoj. Momku koji je već obožavao Litl Ričardsa, Beach Boys i posebno Vudija Gatrija, ovo nije teško palo, ali je novac za kartu zadržao, a sam putovao autostopom. Knjiga beleži samo pojmove Tjentište, Kadinjača, kao i Beograd u kome je osamnaestogodišnji Džo stigao jedino da obiđe mesto gde su sahranjeni narodni heroji na Kalemegdanu, te da bude legitimisan i potom zamalo priveden, kad je, gledajući zalazak sunca, na brežuljku kod Pobednika delio flašu vina i još ponešto sa lokalnim hipicima.

Zna se da je Niko pevala u beogradskom SKC-u 1985, na svojoj istočnoevropskoj solo turneji, ali se ne zna da je Marijana Fejtful u SKC-u prenoćila godinu dana ranije, u vreme posebno neugodne epizode u svojoj najblaže rečeno turbulentnoj karijeri. Ranko i Stanko, šefovi tamošnjeg obezbeđenja, posvedočiće da je neka engleska pevačica prespavala u kancelariji noć uoči svog slabo najavljenog koncerta u tadašnjem malom klubu SKC. Malobrojni prisutni su mislili da je u pitanju neka kabaretska pevačica, i da su njeni istinski smešni komentari između pesama, uglavnom na teme Mika Džegera i Džima Morisona, nekakav deo komedijaške tačke. I bili su u pravu.

Džim Morison je pred samu smrt dogovorio sa najboljim pariskim prijateljem Frankom Lisciandrom da u jesen 1971. obiđu motociklom Istočnu Evropu. Frank je imao prijatelja u Budimpešti koga je želeo da vidi, a Džim da posle toga obiđu Grčku, Tursku i možda dalje ka tada modernom Avganistanu – bilo je predviđeno da prođu kroz Beograd i prespavaju u hotelu "Metropol". Zamišljamo Džima Morisona na beogradskoj železničkoj stanici, kako u potrazi za pićem i WC-om baza do izlaza i pušta pogled uz Nemanjinu ulicu kojom se tociljaju stari belgijski tramvaji, težine i izgleda omanjeg oklopnog vozila. Stara Ciganka na stepenicama, prodajući cveće, a mirišući nevolju, jedina sme da se obrati grdosiji i pita ga: "E si mi dobro sine?"

TITOVA ROKENROL REVIJA: Ali verovatno najluđa priča vezana za tajnu istoriju rokenrola u našim krajevima jeste ona po kojoj je uoči stupanja Bijelog Dugmeta na scenu, neko od mladih mislilaca iz vrhova SSOJ na XVI savetovanju o kulturi održanom u Novoj Gorici, predložio da se o trošku države priredi turneja najaktuelnijih velikih stranih bendova, ali po našem izboru, ne bi li se na omladinu izvršio ispravan uticaj. Pominjali su se tada popularna supergrupa Derek and the Dominos, i to zbog hita "Leyla", što je jedno fino naše žensko ime, pa Free, iz slobodarskih razloga, te mladi Deep Purple, jer je ipak trebalo i nešto crveno da bude, a oni su bili jedini sa sličnim motivom u nazivu. Bio je predviđen i par konferansjea: poznati mladi glumac i glumica koji bi kroz kratki skeč publici objašnjavali značaj naše borbe, te najavili grupe na primeren način. Turneja je bila predviđena da "posle glavnih gradova svih republika i pokrajina obiđe i značajna mesta revolucionarne borbe, te da se završi sa nekoliko nastupa u poznatim turističkim središtima po moru tokom leta, što bi privuklo i strane goste". U tom smislu, ova turneja bi se zvala: TITOVA ROKENROL REVIJA – TITO’s ROCK’N’ROLL REVIEW.

Međutim, kad su prebrojana mesta diljem domovine koja su naprosto morala da budu uvrštena u ovakvu turneju, došlo se do cifre od oko 70 lokacija, što engleski menadžment nije mogao da prihvati, a poslati pregovarači nisu imali mandat da popuste.

Priča se da je na to Tito lično rekao da naša omladina mora biti srećna, ali ne i presrećna.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---