PAKAO ILI OPRAVDANA AKCIJA: Pojas Gaze posle intervencije izraelske vojske...

Novi antisemitizam u Evropi >

Ne reci Jevreji kad misliš na Izrael

Ja se nadam da Palestinci u pojasu Gaze sada u miru sahranjuju svoje poginule sugrađane, da pristiglim lekovima leče ranjenike, da imaju struju i hranu i vodu za piće. Nadam se da građani Izraela više ne beže u skloništa zbog raketa koje na njih ispaljuju pripadnici Hamasa. Nadam se i da više neće biti antijevrejskih demonstracija u gradovima Evrope koje su inspirisale ovaj tekst. Bojim se, međutim, da ovo nije bio poslednji krvavi sukob između Izraelaca i Palestinaca i da je on samo povod za pojave koje su neki krstili "novim antisemitizmom"

Predsednik Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj, Diter Grauman, izjavio je za britanski "Gardijan" da je za Jevreje "nastupilo najgore vreme posle nacističke ere" i objašnjava da su se na ulicama nemačkih gradova izvikivale parole "Jevreje treba ugušiti plinom!" i "Jevreje treba spaliti!" kao i stihovi koji u slobodnom prevodu glase: "Jevreju, Jevreju, plašljiva svinjo, izađi iz svoje rupe i bori se uživo."

U nemačkom Vupertalu je na sinagogu bačena bomba. Na stotine jevrejskih porodica je nakon toga zatražilo savet da li da se isele. U francuski grad Sarcel je posle antijevrejskih nemira došao ministar unutrašnjih poslova Bernar Kazev i zapretio: "Svi u našoj republici mogu da protestuju, ali ko ošteti sinagogu ili zapali pekaru samo zbog toga što pripada Jevrejinu čini antisemitsko delo." Problemi povezani sa "kritikom Jevrejstva" potresaju i politiku Velike Britanije. Državna sekretarka za spoljne poslove, Sajida Varsi, prva muslimanka u Kraljevstvu koja je bila član vlade, podnela je ostavku, jer "ne može više da podnese ćutanje zbog politike vlade prema Gazi". I šef opozicione Laburističke partije, Ed Miliband, oštro je kritikovao premijera Kamerona "zbog neshvatljivog ćutanja vlade o patnji palestinskih civila". Pošto bi protest Sajide Varsi neki da svedu na to što je muslimanka, treba napomenuti da je šef laburista Edvard Semjuel Miliband Jevrejin rođen u Briselu, da su njegovi roditelji pre odlaska u Belgiju živeli u jevrejskoj četvrti Varšave, što znači, da je njegova porodica samo zahvaljujući sreći ili mudrosti izbegla holokaust.

Primer "muslimanke" Varsijeve i "Jevrejina" Milibanda u umerenoj Engleskoj ukazuje na kompleksnost pitanja. Ujedinjene nacije upozoravaju da se u Evropi "javlja novi antisemitizam". Nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski premijer Manuel Vals izjavili su da su "zabrinuti" zbog "izbijanja plamena antijevrejskog resentimana u Nemačkoj, Francuskoj i drugim evropskim državama".

U ovom kontekstu smatrao sam da je neophodno da naglasim poreklo mrs. Varsi i mr. Milibanda, pa onda moram i sebe da upitam da li moje poreklo ima veze s tim šta mislim i šta ću reći. Po takozvanim "nirnberškim zakonima" nacističkog režima ja sam "punokrvni Jevrejin", ali zlim i zlokobnim smatram i mnoge druge zakone koje je donela Hitlerova vlada i ne slažem se sa njima, znači, ni s tim da me smatraju pripadnikom određene rase. Da me ti zakoni nisu odveli u Aušvic i druge nacističke koncentracione logore ja danas prema judaizmu ne bih imao drugačiji odnos nego prema hrišćanstvu, islamu ili budizmu.

LATENTNI ANTISEMITIZAM: To nema veze sa tim šta mislim o državi Izrael. Smatram da je Izrael nikao na pogrešnim temeljima, da je osnivač cionizma, austrijski novinar i pisac Teodor Hercl, drugačije zamišljao "Jevrejsku državu" – to je i naslov njegove najvažnije knjige.

Grauman preteruje kada nove uznemirujuće antijevrejske pojave u Nemačkoj upoređuje sa vremenom nacizma, jer je tada država donela odluku prvo o isključivanju nemačkih Jevreja iz privrede i društvenog života, zatim o njihovom istrebljenju, a danas državni organi u Saveznoj Republici Nemačkoj osuđuju antisemitske ispade, kojih nesumnjivo ima, ali u demokratskim državama je delikatno pitanje koje vrste demonstracija ili javnih protesta treba zabraniti, gde je ona crvena linija koja se ne sme prekoračiti.

Činjenica je takođe i da skupovi i povorke usmerene protiv politike današnje izraelske vlade na nišanu često imaju ne toliko način izraelskog vođenja rata protiv palestinske organizacije Hamas, nego uopšteno Jevreje. Čudno je da se na njima okupljaju osobe najrazličitijih orijentacija – levičari, neonacisti, predstavnici muslimana...

Latentni antisemitizam je duboko usađen u bit Evrope. Vešta ideja nacističke ideologije da Jevreje prikaže kao nosioce kapitalizma, moćne ljude koji se igraju sudbinama radi sopstvene zarade, krivce za bedu drugih, živi i danas. Pažnja se tada skretala sa krupnog nemačkog kapitala, ali to kao da je zaboravljeno. Latentni ruski i pre svega ukrajinski antisemitizam preneo se i na Staljina. Nacističko masovno uništavanje Jevreja prekrilo je ranije pogrome, a posle više nije bilo moguće tako javno ispoljavati antisemitizam.

HOLOKAUST I ŠOA: Jevreji za taj čin nemačkog industrijskog ubijanja koriste hebrejsku reč šoa, koja izvorno znači katastrofa. Ja je prihvatam, jer mislim da pojam "holokaust" označava svesno i organizovano uništavanje određene grupe ljudi po bilo kojoj osnovi – na primer Jermena u Turskoj za vreme Prvog svetskog rata – dok šoa konkretno označava zločine koje je Hitlerova Nemačka počinila nad Jevrejima.

Problem je u tome što su se u javnosti pomešale dve teme koje ne bi trebalo da budu povezane, ali jesu: s jedne strane su Jevreji kao Jevreji bez obzira na to kako i gde žive, a s druge politika i postupci države Izrael. Izrael u tom pogledu nije nevin, ne ponaša se kao svaka druga, normalna država, nego se još uvek pozivajući na šou smatra da govori i nastupa u ime i u korist svih Jevreja, a naziva antisemitizmom svaku kritiku izraelske države i njenog rukovodstva.

"Vreme" se tom temom bavilo nekoliko puta. Još marta 2011. sam povodom knjige Stefana Esela "Pobunite se", koja je imala milionski tiraž, citirao: "Što se tiče pojasa Gaze, on je za milion i po Palestinaca zatvor pod vedrim nebom." Na drugom mestu Esel je napisao: "Da li je za Hamas korisno da ispaljuje rakete? Svakako nije. Čak škodi cilju Hamasa, ali to je, nažalost, razumljivo, jer proističe iz očajanja ljudi koji žive u pojasu Gaze. Nasilje uz očajanje je za žaljenje, ali je ono kratak spoj u situaciji koja je nepodnošljiva za one koji su njome pogođeni. Tako gledano terorizam je pojavni oblik očajanja..." Kao da je danas objavljeno povodom najnovije izraelske ofanzive u Gazi, a ne pre više od tri godine. Žestoko su ga tada napali kao antisemitu, što je apsurdno, jer je Esel, koji je umro februara 2013, bio Jevrejin.

"Vreme" se u decembru 2012. godine bavilo i tekstom nemačkog nobelovca Gintera Grasa, koji je u svojoj pesmi u prozi "Šta mora da se kaže" optužio Izrael da ugrožava svetski mir. Njega su tek napali sa svih strana. Izrael ga je nazvao "neprijateljem jevrejskog naroda" i službeno proglasio personom non grata, osobom koja ne sme da stupi na tlo te države. Tada je nemački publicista Jakob Augštajn napisao: "Tu je ta jedna rečenica posle koje više nema nazad: ‘Nuklearna sila Izrael ugrožava i inače krhki svetski mir’. Ta rečenica izazvala je povike. Jer je tačna. I zato što je izgovara Nemac, pisac, nobelovac, zato što je kaže Ginter Gras. Na tome Grasu treba da se zahvalimo. On je uzeo na sebe da tu rečenicu izgovori u ime svih nas."

Za mene Gras nikako nije antisemita. Iako nikada nije krio da je kao dečak verovao u Hitlera, veoma je kasno priznao da je služio u jednoj esesovskoj jedinici u koju je mobilisan, nije se u nju dobrovoljno prijavio, ali su mu to prikrivanje dela biografije zamerali i zbog toga što se ponašao kao moralni predvodnik Nemaca. Na to su mnogi podsećali kad je oštro kritikovao izraelsku vladu, koju je izabrala relativno tanka većina građana Izraela, ali među njenim kritičarima se nalaze i neki od najumnijih pisaca i umetnika Izraela. Namerno izbegavam da u tom kontekstu pišem "jevrejska država".

SLIKE PATNJE I SMRTI: Da li je ovih dana, jula i avgusta 2014, godine, reč o "novom" ili "starom", o "večitom" antisemitizmu? Pitanje može da se postavi i drugačije: šta je konkretno izazvalo nove talase, ne samo kritike, nego i pogrde Jevreja i smrtonosne pretnje koje su se javno izražavale u mnogim zapadnim demokratskim državama, u kojima se to najmanje očekivalo?

Nema sumnje da je uzrok u medijskom, a pre svega televizijskom izveštavanju o dešavanjima na uskom terenu koji nazivamo pojasom Gaze. To je teritorija dugačka 40, široka šest do 14 kilometara, ukupne površine 360 km² sa 1,82 miliona stanovnika, što znači da je sa 5045 stanovnika po kilometru jedna od najgušće naseljenih teritorija na svetu. (Poređenja radi: najgušće naseljenom državom na svetu smatra se Monako, zapravo grad Monte Karlo sa neposrednom okolinom, gde po kvadratnom kilometru živi 17.889 stanovnika, ali na "rang-listi" najgušće naseljenih država na svetu sledi Malta sa 1321 stanovnikom po kvadratnom kilometru, što znači da je pojas Gaze četiri puta gušće naseljen.)

Povod za eskalaciju u ovom konkretnom slučaju je potpuno jasan. Nepoznati krvnici, koje su izraelske vlasti bez valjanih dokaza identifikovale kao pripadnike Hamasa, zverski su ubili trojicu izraelskih učenika. Na to je usledila ofanziva izraelskog vojnog vazduhoplovstva i kopnene vojske na pojas Gaze. Iz Gaze su na Izrael ispaljivane brojne rakete. Ubijeno je blizu 2000 Palestinaca, pretežno civila, i valjda 67 Izraelaca, pretežno vojnika. Na nama je ovde da tužno procenimo šta su prouzrokovale slike užasa na palestinskoj strani, mrtva i ranjena deca, leševi, zabrađene žene koje viču, kunu, zapomažu i naselja sravnjena sa zemljom. Većina tih 1,8 miliona ljudi živi pod neprekidnom paljbom, a na tlu užarenom od letnjeg sunca, ostali su bez hrane, vode, električne struje, čak i bez mogućnosti da sahrane svoje mrtve.

Teritorija Gaze pretvorila se u beznadežno mesto, mesto ne za život, već za umiranje, mada se umire sporije nego u gasnoj komori Aušvica. Vlada Benjamina Netanijahua je hiljade mrtvih i ranjenih Palestinaca smatrala prihvatljivom kolateralnom štetom, jer su borci Hamasa svoje civile koristili kao "štitove" od izraelskih napada, što je, nesumnjivo, takođe tačno.

Činjenice na stranu, dejstvo, pre svega, televizijskih slika na javno mnjenje je dobro poznato, a da li se te slike mogu manipulisati? Mogu i te kako. Sveže impresije potiskuju stare, guraju ih u zaborav, pogotovo ako se malčice promeni rečnik.

Iako nema neposredne veze sa pitanjem novog antisemitizma – ima posredne, jer je reč o ekstremnim islamistima, potencijalnim saveznicima, uskoro i konkurentima Hamasa – podsećam šta se događa u Iraku i Siriji.

POSLE LOŠEG GORE: Od pre neki dan, američki vojni avioni i bespilotne letelice u Iraku bombarduju borce koji svaki čas menjaju ime, trenutno sebe nazivaju Vojskom islama i zagovaraju kalifat čije granice ne spominju. Spasavaju se ugroženi, nevini civili, u ovom slučaju uglavnom kurdski jesidi, za koje na našim meridijanima doskora gotovo niko nije znao ni da postoje. Predsednik SAD Barak Obama je izjavio da islamske snage ugrožavaju "američke diplomate i američke interese".

Niko na svetu nije osudio novu akciju SAD, čak ni Rusija, iako je američki predsednik objašnjavajući svoju zapovest rekao jasno i glasno: "Mi smo Amerikanci! Mi delujemo! Mi vodimo!"

Isti "pobunjenici", ratnici za islamsku državu, koji su sada za gotovo celi svet "loši momci", još nedavno su kao deo pobune protiv Bašara el Asada u Siriji bili mnogohvaljeni "borci protiv diktature" na čijoj strani ta ista američka administracija predsednika Obame zamalo nije ušla u rat. Iako pratim dosta medije kod nas i u svetu, nisam primetio ama baš nijedan glas koji podseća da je reč o istim borcima koji su i tada imali iste proislamske ciljeve. Takozvana javnost je to ili zaboravila ili prosto ne zna da su to "oni isti".

Bilo da su u pitanju džihadisti, Al kaida, talibani ili neko drugi, to su pokreti sa istim ciljem. Sad šire svoja dejstva ne samo protiv omrznutog Asada, nego i protiv američkog neposlušnog pitomca, dosadašnjeg iračkog predsednika vlade Nurija al Malikija, koga bi Vašington sad želeo da se ratosilja, pa postavlja novog premijera, ali dosadašnji neće da napusti funkciju... Kako mi da shvatimo probleme u Iraku, kada se oko njih ne slažu ni irački predsednik i Ustavni sud u Bagdadu?

Zapadni svet je aplaudirao ili aktivno pomagao rušenje Ben Alija u Tunisu, Gadafija u Libiji, Mubaraka u Egiptu, mnogo direktnije Sadama Huseina u Iraku. U svim tim zemljama danas je znatno gore nego pre promena, u Egiptu se donekle sa Sisijem vratilo na staro.

Da li navijam za diktatore? Taman posla! Ukazujem na činjenice. Povodom novonastale situacije u pojasu Gaze verujem da će posle Hamasa na čelo borbe protiv omrznute jevrejske države stati još ekstremnija i opasnija grupacija.

Krajem aprila ove godine televizija je svuda na svetu prikazivala slike dve stotine nigerijskih devojčica koje je sekta Boko Haram kidnapovala iz jedne hrišćanske škole. Ovih dana se zgražamo nad snimcima staraca, žena i dece koji su kao jesidi progonjeni u iračke planine i umiru od gladi i žeđi. To su prizori strašni kao i oni iz Gaze, ali na krivce je lako ukazati, jasno je da su to u oba slučaja određene ekstremne islamske sekte, ne države i narodi. Međutim, kad su događaji iz Gaze potresali svet, kao krivci nisu optuživani samo izraelska vojska i vlada, nego sasvim uopšteno Jevreji. Kako je to moguće? Problem je što Izrael pretenduje da predstavlja sve Jevreje na svetu, a ne samo svoje državljane. Zaboravlja se da Jevreje kao takve, ne kao pripadnike određene veroispovesti, nego kao rasu, spajaju zapravo samo Hitlerovi zakoni.

DRUGAČIJI OD DRUGIH: Religiozni Jevreji sebe smatraju izabranim narodom Božjim. Postoji stari vic po kome se Jevrejin obraća Bogu i moli: Gospode, neka si blagosloven, kako bi bilo da sebi izabereš neki drugi narod, a nas najzad malo da ostaviš na miru.

Odbojnost i neprijateljstvo prema Jevrejima datira od hrišćanskog uverenja da su "oni" odbili, odbacili i ubili Hrista. Međutim, prema hrišćanskom verovanju Bogočovek Isus rođen je kao Jevrejin od majke Jevrejke. Zbog toga je nekada Jevrejin pokrštavanjem mogao da se oslobodi stare kletve i time otkloni sve pretnje. Tek posle nastaje pseudonaučno, pseudodarvinističko uverenje o jedinstvenosti Jevrejstva zbog negativnog genetskog nasleđa, koje ne može da se prevaziđe asimilacijom ili pokrštavanjem.

Antisemitizam je u najmanju ruku olakšan time što su religiozni Jevreji sebe smatrali drugačijim, boljim, "izabranim narodom", a to isticali i posebnim nošnjama, muškarci svojim zulufima, bradama, kapicama, obeležavali su i svoja staništa posebnim znakom, mezuzom, svim tim olakšavali da se, pogotovu u primitivnijim sredinama, lako prepoznaju kao "posebni", kao drugačiji. Kad god se masa uplaši, strah i mržnju fiksiraju na one koji su "drugačiji", jer je sve što je drugačije "neprijateljsko".

Na temelju istrebljenja evropskih Jevreja stvoren je Izrael kao "Jevrejska država". Braneći svoju egzistenciju učestvovao je u ratovima za opstanak, o kojima ovde nema mesta da govorimo, pa je došlo i do nove eskalacije i naše teme o "novom antisemitizmu".

VRZINO KOLO: Opasnost po egzistenciju Izraela zaista postoji – u drugom kontekstu Njegoš je rekao "araviljsko more sve potopi" – ali kojim sredstvima Izraelci mogu da se odbrane?

Da li bi došlo do demonstracija, protesta i prilično rasprostranjenog antiizraelskog, ili antijevrejskog mišljenja, pretežno u zapadnoj Evropi, da nije objavljeno toliko snimaka smrti, jada i bede Palestinaca u pojasu Gaze? Ne bi. Da li su izraelska vlada i vojska rešile problem zbog koga su verovatno svesno prihvatile taj talas mržnje uperene ne samo protiv države, koju predstavljaju, nego i protiv Jevreja uopšte? Uopšte nisu. Tunele, kroz koje Palestinci uz hranu i drugu deficitarnu robu švercuju i oružje, možda su zatrpali, ali raketiranje svoje teritorije nisu onemogućili, od trenutnog oslabljivanja Hamasa nema koristi, jer će umesto njega da se pojave militantnije i opasnije muslimanske grupacije, izvor novih regruta koji odrastaju u očaju, bedi i nepravdi je neiscrpan.

Većina Palestinaca nije antijevrejski raspoložena, to dokazuju redovna ispitivanja javnog mnjenja, nego su za mirno rešenje uz uspostavljanje dve državne zajednice, ali više od pola stoleća žive u ubeđenju da im Izraelci gospodare. Treća i četvrta generacija Palestinaca živi bez nade za normalan život. Izrael ih se plaši, a oni se još više plaše Izraela. O antisemitizmu Palestinaca ne može da se govori već i zbog toga što su i oni semiti, po predanju potomci starijeg, ali vanbračnog sina Avrama, Ismaila, od lepe egipatske robinje Hagar, koga je otac oterao u pustinju kad mu se rodio bračni sin od Sare, Isak.

Hercl je sanjao o multikulturnoj, multinaciolanoj, miroljubivoj, bogatoj zajedničkoj državi starosedeoca – Palestinaca – i "prastarosedeoca" – Jevreja. Bojim se da je ostvarenje njegove ideje danas daleko manje zamislivo, nego pre gotovo sedamdeset godina, kad su oslobodioci otvarali kapije koncentracionih logora Hitlerove krvave imperije.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---