---

Tajnost ugovora je jedno, ali vladi ne treba dati baš sasvim odrešene ruke u sklapanju međunarodnih ugovora i zbog mogućnosti sistemske, krupne korupcije. Nije možda umesno pominjati primere, bolje reći slučajeve, Ive Sanadera i Janeza Janše, ali i oni dokazuju da simbioza vlasti i novca izaziva razne porive, uglavnom dokazive tek kad se izgubi vlast

Ko je veći lopov: Prepucavanje vlasti i opozicije

Bilo koja vlada Srbije već odavno nema moć da potpisuje ugovore koji neće ličiti na drumsku pljačku. Kad su poslovi u pitanju nema tu braće niti trajnih prijateljstava već svaka od strana gleda da prođe što bolje a nekako nam se čini da smo mi uvek ona strana, znate na koju stranu mislim.

Logično, druga ugovorna strana svesna dubine srpskog posrnuća najčešće podseća na pokeraša koji u rukama ima četiri keca i hladno vodi igru: po svedočenju Borka Stefanovića Rusi nisu hteli ni da razgovaraju o pravednijoj rudnoj renti za eksploataciju srpske nafte i gasa. Moglo im se.

Šta se sve moglo Etihadu koji je dobio ponudu da oživi JAT, klinički mrtvu nacionalnu avio-kompaniju, još pouzdano ne znamo i pitanje je da li ćemo saznati bez obzira na obećanja Aleksandra Vučića da će se to dogoditi. U nedostatku drugog terena za političku utakmicu opozicija se dočepala ove teme i sad se ratuje saopštenjima o tome ko je prodao oku zlata za šaku pišljiva boba. Ili, u prevodu, ko je veći lopov.

Aleksandar Vulin je izjavio da u vladi Srbije ne sede razbojnici, odnosno da oni nisu "razbojnička družina", te da, shodno tome, neće bez saglasnosti kopotpisnika ni prikazivati javnosti ugovore koje je sklapala ova ili prethodne vlade.

Opozicija, prvenstveno Demokratska stranka, insistira da se ti ugovori, a posebno "Vučićevi ugovori" sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, učine dostupnim javnosti. Neko je nedavno postavio logično pitanje: ako Vučić već pominje da je austrijski avio-prevoznik platio 500 miliona evra da bi ga preuzela Liuftnaza zašto mi ne znamo koliko smo platili Etihadu da preuzme JAT?

Jedno su detalji ugovora o kojima zainteresovane strane obično nisu voljne da se javno raspravlja a drugi je par opanaka pravo javnosti da sazna bilans u poslovnoj transakciji javnim dobrom.

Traganje za modelom: Parlamentarna kontrola

U tom smislu rekao bih da je opozicija u pravu, samo kad većinom ne bi imala "putera na glavi", odnosno, ona je kad je bila na vlasti postupala isto, pozivajući se takođe na poslovne principe i obavezu o tajnosti ugovora zbog čega na primer još ne znamo koliko nas je koštalo dovođenje Fijata u Srbiju. A kad je formalno ispunjavala zahtev javnosti da bude obaveštena cinično je poslala ugovor u kome je sve osim datuma bilo zacrnjeno.

No to još ne znači da vladi treba dati baš sasvim odrešene ruke u sklapanju tih ugovora i zbog mogućnosti sistemske, krupne korupcije. Nije možda umesno pominjati primere, bolje reći slučajeve, Ive Sanadera i Janeza Janše, ali i oni dokazuju da simbioza vlasti i novca izaziva razne porive, uglavnom dokazive tek kad se izgubi vlast.

Elementarna logika govori da bi Parlament morao ostvarivati kontrolu nad radom vlade a traganje za modelom ostvarivanja parlamentarne kontrole bio bi prvi zadatak opozicije. To bi doprinelo osećanju građana da nisu žrtve trgovine srpskim privrednim lešom a tajnost ugovora radi zaštitite korporacijskih interesa bila bi obezbeđena u razumnoj i prihvatljivoj meri.

Medveđa usluga: Rad i pare

Prošle nedelje je Milan Beko sazvao konferenciju za štampu da bi pobliže objasnio motive odluke da direktoruje srpskim železnicama, upoređujući to sa "rudarskim poslom." Meni je, međutim, najzanimljiviji deo njegovog obraćanja javnosti bila izjava da će u početku raditi pro bono, dakle za džabe, a posle će se videti.

Milan Beko inače za hleb i vodu zarađuje pozamašne pare menadžerisanjem firmama, njihovim brendiranjem, unapređivanjem i adekvatnom pripremom da bi se jednog dana prodale skuplje nego što su plaćene. Otkud sad ta ponuda da makar privremeno radi bez novčane nadoknade? To pojačava sumnju čaršije da vraća neki dug Vučiću, odnosno da je prihvatanje rudarskog posla neka vrsta indulgencije, iskupljenja, oproštajnice, brisanja sa tajkunskog spiska i šta sve ne.

Mislim, međutim, da je ovim manevrom Beko, ostvario se plan da on bude direktor ili se ne ostvario, napravio medveđu uslugu boljim interesima u traganju za modelom rehabilitacije srpskih javnih preduzeća.

Sećate li se Bojana Krišta? To je onaj mlad menadžer, svojevremeno i direktor Lutrije Srbije (kad je poslovala bez gubitaka) koji je stradao, bio smenjen i javno žigosan, zato što je kao direktor Aerodroma Beograd, sebi i drugim članovima upravnog odbora ovog javnog preduzeća, isplatio visoke bonuse.

Tu odluku pravdao je uštedama koje je menadžment ostvario u poslovanju aerodroma. Radilo se, ako me pamćenje ne vara, o uštedi od oko 20 miliona evra na godišnjem nivou. Ali, ništa mu nije vredelo.

Kuka i motika digla se ne Krišta pa ga se i stranka, u to doba G17, odrekla. Pod navalom lokalnih demagoga Krišto je smenjen, "glava mu je odsečena i usoljena" i eno je u muzeju, istina još nepostojećem, žrtava ljudske gluposti, odnosno vere da će neko da radi za male pare ako može puno da zaradi.

Tako nam se i događa da javnim preduzećima rukovode amateri ili eksperti koji to doživljavaju kao partijski zadatak a ne kao priliku da dobro zarade. Javnost je još sklona da veruje da su svi oni lopovi i da su tu gde su došli došli samo da bi drpili nešto. Naime, i oni koji im broje svaki dinar u platnom kovertu ne veruju da su ti direktori baš tolike budale da rukovode velikim sistemima za suštinski male pare.

Zato bih i savetovao tvorcima ideje da se liberalizuje tržište ekspertske radne snage da je probitačnije da angažuju strance na ovim poslovima a ne za sedenje u savetničkim foteljama. Savetnik premijera ili ministra, to vam je političar koji bi, ako ume, trebalo da postavi širi okvir u skladu s politikom vlade, ali rukovođenje operativnim sistemima, velikim javnim preduzećima i nekim drugim javnim poslovima čisto je ekspertska stvar.

Nije teško uvideti da je za neke poslove pametnije angažovati stranog menadžera koji sa sobom donosi novu i bolju vrstu iskustva nego nekog partijskog poslušnika koje se često školuje uz rad, odnosno tek uči ono što je trebalo da zna preko nego što je preuzeo rukovođenje poslom. Uostalom, i NIS, Fijat i Er Srbija, firme pominjane u prvom delu ovog teksta, imaju strane menadžere koji su odlično plaćeni.

Da bi se neko prihvatio posla moraju postojati jasna pravila koja definišu i zaradu menadžmenta a politiku bonusa treba direktno, ugovorom, vezati za ostvarivanje rezultata. Naravno ta pravila moraju važiti i za menadžere domaćeg porekla.

Tek tako će se ostvariti jedan od bitnih uslova da se upravljanje javnim poslovima odmakne od partijske kontrole i stranačko burazerske politike poslovanja u kome se prema javnom interesu ovi naši često odnose kao prema onoj mitskoj "alajbegovoj slami."

Sad je Beko uneo novi kriterijum: rad za džabe, maltene kao oblik rodoljubivog menadžerisanja. A to vam je isto kao i kod partijskih menadžera. Korist će izvući na nekoj drugoj strani.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---