Naš reporter u Moskvi >

... i živ će Lenjin biti

dušan reljić

Moskva je za mene kao magnet: odbija i privlači u isto vreme. Atrakcija su ljudi, mnogi među njima umni, govorljivi, zainteresovani, zatim muzeji, trgovi i blještavo osvetljena istorijska zdanja u noći

Vladimir Ilič se ništa nije promenio za protekle tri decenije i, po svemu sudeći, obezbeđena mu je trajnost. Vladimir Putin se ne odriče olako simbola sovjetske prošlosti, tako da je sasvim utihnula rasprava o zatvaranju ili premeštanju Lenjinove grobnice. Štaviše, mauzolej se otvara redovnije nego ranije. Obližnji spomenik Marksu i Engelsu na Trgu revolucije je ponovo otkriven – za vreme Jeljcina dugo je bio zagrađen daskama, dok su okolo bili nagomilani građevinski kontejneri, valjda da ogade komunistima demonstracije na tom mestu. Spominje se i mogućnost da se vrati spomenik čekisti Feliksu Ðeržinskom, ispred centrale KGB-a, na Ljubjanki, takođe nedaleko od Kremlja.

Pre približno trideset godina bio sam u Lenjinovom mauzoleju: tada je kilometarski duga kolona ljudi satima čekala na ulazak, otprilike kao pred dvorcem u Versaju u špicu turističke sezone. Predstavljajući se kao "jugoslovenska delegacija", uspeli smo da se primaknemo na oko dve stotine metara nadomak ulaza, a onda smo čekali još dugo da bismo pored vojnika kamenih lica usiljeno hitrim korakom prošli pored balsamovanog tela u staklenom sarkofagu. Veću privilegiju od stranih delegacija imali su samo mladenci – posle čina u opštini mogli su bez čekanja, još u belom i crnom, da prođu mauzolejom.

CVEĆE ZA STALJINA: Druge sedmice marta leta gospodnjeg 2001. usamljene grupice znatiželjnika, uglavnom turista iz Zajednice Nezavisnih Država i drugih stranaca, bez ikakvog čekanja obilazile su stakleni kovčeg. Jedna Lenjinova šaka je i dalje energično ispružena, druga sabijena u pesnicu. Brada šiljasta, kao na svim agitpropovskim crtežima. Nisu se izmenila ni lica vojnika na večnoj straži, reklo bi se ni njihove čojane crvenkastosmeđe uniforme i zelenkastosive šubare. Nisam odoleo, već sam ušao u mauzolej i posle prošao alejom velikana uz kremaljske zidine. Na Staljinovom grobu bilo je svežeg cveća: 5. marta bila mu je godišnjica smrti.

Svakako, svratio sam, na drugoj strani Crvenog trga, i u legendarni GUM, nekadašnju državnu robnu kuća gde se prodavalo najbolje što je Sovjetski Savez imao. Ponekad samo brda šubara, ponekad uglavnom visovi limenki, retko kad približno sve što bi trebalo ljudima. Sada su belosvetske modne kuće preuzele taj prostor donevši svoju robu, podjednako besprekornu kao bilo gde drugde u svetu, po istim ili možda većim cenama. Prodavačice su mlade i lepe, ljubaznije prema strancu nego igde na Zapadu.

GUM i Lenjinov mauzolej na uverljiv način oličavaju rusku političku i kulturnu stvarnost. Njeno osnovno obeležje, barem u očima posetioca, jeste svuda prisutan jaz između neraščišćenog nasleđa i teško ostvarljivog htenja. S jedne strane Lenjin i Staljin, vojska i policija, jednom rečju svuda prisutna istorija despotije i masovnog zločina u Rusiji XX veka. S druge strane, u Tverskoj ulici gde kupuju "novi Rusi" raskošno odevene mršave mlade plavuše ulaze u najskuplje BMW automobile. Prolaznici kao da sa strahopoštovanjem gledaju sunorodnike koji su uspeli u prvoj deceniji ruskog kapitalizma.

Na televiziji dnevnik počinje izveštajem kako predsednik Putin preko "leptopa" sam odgovara na upite domaćih i stranih korisnika interneta. Ruske nevladine organizacije i mnogi na Zapadu prebacuju mu da guši slobodu medija zato što dopušta, a možda i podstiče, da tužilaštva gone Gusinskog, Berezovskog i druge "oligarhe". Ne, uzvraća Putin, samo se uspostavlja pravna država. Uvežbao je, primetno, kratke i udarne odgovore, pamtljive i Zapadu dopadljive. Malo kasnije na vestima izveštaj o tome kako je ciča zima na dalekom istoku Rusije iznova okovala regione veličine mnogih evropskih država i kako ljudima nema ko da pomogne. Ništa to ne šteti Putinovoj popularnosti jer, naročito posle bombardovanja Srbije, mnogi sagovornici u Moskvi pre svega od predsednika očekuju da iznova ojača vojnu moć Rusije, a ne da se brine o grejanju i struji.

SIN JEDINAC: "Amerika nije hazjajin sveta", kaže Sergej, naš vozač. Ne sviđa mu se ni to što se sudi ruskom ofciru, nosiocu mnogih ratnih odlikovanja, zato što je ubio neke čečenske civile. Sergej je zamolio nezaposlenog komšiju da nas odveze do aerodroma, on je nešto tog jutra popio a i hteo je prijatelju iz Beograda da priredi malu čast: doneo je od kuće ukiseljeni paradajz i votku s travkicama, kao i dve kristalne čase, da se okrepimo na putu do Šeremetjeva (kad god idem na taj aerodrom, zaželim okrepljenje da bih se manje nervirao zbog prizora panoa Karić banke kao jedne od najvećih reklama na zidu ispred pasoške kontrole). Hteo je, kaže, da se prijavi kao dobrovoljac u "vojnu" protiv Hrvatske, da priskoči pravoslavnoj braći u pomoć, ali mu otac, ofcir KGB-a u penziji nije dao. Ipak je jedinac. Psuje zapadnjake i muslimane kad se stvori za to prilika, a možda je čovek samo verovao da verbalno izlazi u susret beogradskom poznaniku.

Prestonica je iskićena parolama u kojima se ženama čestita međunarodni praznik njihovog roda. Osmi mart je za mnoge neradan dan, ove godine je pao u četvrtak, pa su mnogi spojili s petkom i tako složili mali odmor. U metrou "tunelski" trgovci, među njima mnogo Azijata, nude jeftinu robu, pogodnu za praznične poklone. Na njihovom štandu uglavnom plastični kič, odmah pored neki mladići prodaju "piratske" kopije najnovije svetske muzike i kompjuterskih programa. Osamdeset rubalja za CD, to je šest nemačkih maraka, učiteljica u Moskvi, kažu, zarađuje možda dve stotine maraka.

Toliko uberu, kada je noć izdašna, za sat-dva rada devojke odmah prepoznatljivog zanimanja za šankom u hotelu Beograd, na Arbatu, preko puta MID-a (Ministarstva inostranih dela). Ustanova je upravo obeležila 25 godina postojanja, direktor je imenom Jugosloven, još povremeno sviraju romske i ine grupe iz bivše Jugoslavije u restoranu na prvom spratu. Od Sofje, preko Praga i Varšave, pa sve do Jerevana i Biškeka – u svim hotelima na Istoku sada postoji organizovana, otvorena i tolerisana prostitucija. U Budimpešti čak na čizmama ponekad krupno napišu cenu, da ne bi bilo jezičkih teškoća. Prošla su, međutim, vremena kada su buljuci Nemaca i drugih zapadnjaka hrlili na Istok zbog povoljne ponude žena. Već duže vreme u modi su Tajland, Filipini i druge destinacije na Dalekom istoku.

Kafane na Arbatu su slabo popunjene. Cene veće od nemačkih, kvalitet osrednji. U restoranu Prag čašica francuskog konjaka – od osam do trideset dolara. Goste kafea Pariz na Puškinovom trgu sačekuje livrejisano osoblje, pedeset grama votke staje sedam dolara, obeduje se u prostoriji sa knjigama iz XIX veka i ukrasnim mesinganim astronomskim instrumentima, nekoliko vekova starim. U oba restorana sa prilično retkim gostima bilo je ljudi koji su među sobom govorili srpskohrvatski. Nisam zapazio nijednog bledog mladića žuto obojene kose.

ŽRTVE I DŽELATI: Moskva je za mene kao magnet: odbija i privlači u isto vreme. Atrakcija su ljudi, mnogi među njima umni, govorljivi, zainteresovani, zatim muzeji, trgovi i blještavo osvetljena istorijska zdanja u noći. Strašno je, međutim, što nigde nije na vidiku pokušaj stvarnog, trajnog suočavanja sa Staljinom i milionima žrtava. Mnogi staljinistički dželati i mnoge žrtve staljinizma još su živi, izgleda da niko ne pomišlja da se izvedu na sud oni koji su mučili i ubijali i da se istovremeno istina njihovih žrtava učini kao vladajuća istina.

U prodavnici Istorijskog muzeja na ulazu u Kremlj odnedavno ima novih suvenira: savremeni reprinti sovjetskih plakata iz tridesetih i četrdesetih godina. "Pod voditeljstvom velikog Staljina – napred u komunizam", stoji na jednoj, na drugoj je zabeleženo "... kadrovi rešavaju sve". Koba, naravno, sa dignutom desnom rukom u sredini, odozdo ga gledaju zaneseni trudbenici, radnici, seljaci i poštena inteligencija, ima i predstavnika nacionalnih manjina. Ulični prodavci nude takođe ilustracije na kojima je Putin prikazan kao neki seoski svetac, ali ponekad i sa neskrivenom porugom. Možda je to konačan dokaz da je došlo novo doba, to što je novi gospodar Kremlja ipak u očima naroda samo čovek. Ili će nova Rusija početi da nastaje tek kada uklone Lenjinov mauzolej i Staljinov grob podno Kremlja, a na Crvenom trgu podignu spomenik žrtvama Gulaga.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST