Dušan Radović, in memoriam >

Mrzovoljni radijator duše

Prošlo je prvih trideset godina od smrti Dušana Radovića; ni u sledećih trideset taj ćutljivi čiča neće prestati da nam govori sve ono što nas se zaista tiče

Dana 23. februara 1976, tačno u 7.15 izjutra, Dušan je Radović ovako, sa vrha Beograđanke, poželeo dobro jutro Beogradu preko frekvencije Studija B: "Evo nas još jednom na početku. Danas ćemo ponovo uvežbavati kompletan program života. Da budemo spremni kad jednom počnemo da živimo." Istog tog jutra, u isti sat, samo famoznih 400 kilometara zapadnije, izašao sam iz našeg novog, na lak za parket još mirišućeg stana, pravo u svoj prvi školski dan u Zagrebu. Tako sam se još jednom našao na početku, u gradu u kojem će mi, ispostaviće se, biti suđeno da "odrastem", što opet znači da sam tog jutra krenuo u "uvežbavanje kompletnog programa života". "Da budem spreman", je li, "kad jednom počnem da živim".

Bilo je to, dakle, jedno manje-više sasvim obično radno jutro za (u)zornog beogradskog mudraca, za petla – kakvim ga je nezaboravno nacrtao imenjak Petričić – koji sve sedeći u gnezdu na vrhu Beograđanke budi Beograđane i olakšava im suočenje s novim danom, ali eto, manirom drevnog mudraca (čuj, drevnog – bio je pet godina stariji od mene sada), Radović je znao da je i to jutro negde nekome jedan sasvim novi životni početak – pa makar taj neko tog jutra bio i daleko izvan skromnog dometa talasa Studija B. I da će tog nekog ta poruka ipak pronaći, kad-tad, gde god. Prave reči uvek nađu adresata.

Nisam ja, dakako, jedini koji tripuje da mu je Dušan Radović nekada u životu nešto baš sasvim lično poručivao: ima nas takvih na hiljade i hiljade, i nikome od nas pojedinačno to naše čvrsto ubeđenje nimalo ne remeti prilično pouzdano saznanje da Radović nije nikada čuo za bilo koga od nas; zapravo, duboko verujem da nešto ozbiljno nije u redu s nekim ko to (da se, naime, Radović obraća baš njemu/njoj) nikada nije osetio, a da generacijski i geografsko-jezički pripada svetu koji je Duško Radović stigao da ogreje i oplemeni svojom legendarnom mrzovoljom, toliko toplijom od mnogo čije razdraganosti.

Tačno je trideset godina prošlo od smrti Dušana Radovića (1922-1984), i tim je povodom ovih dana, da parafraziram autora, odgovarajući broj tekstova postavljen na odgovarajući broj novinskih stranica, pa im se evo i ove pridružuju. Važnije od toga, lik i delo Radovićevi nisu danas, reklo bi se, ništa pokojniji no što su bili na dan fizičke smrti piščeve, a može biti da su u ponečemu važnom i življi, možda baš zato što više ničega "dnevnim" opterećenog nema u kontekstu u kojem nam se njegovo ime i sve što je stvorio navraćaju u živo sećanje i tvore bitan, nimalo okrnjen deo našeg sentimentalnog vaspitanja.

Da li ovom upornom posthumnom živošću autora treba da budemo ikako iznenađeni? Ne, naravno, ali bi njome kanda bili neugodno zatečeni premnogi koji su o Radoviću za njegovog života – ponekad možda i zloupotrebljavajući njegovu skromnost u samoopisivanju i samoprosuđivanju – nipodaštavajuće govorili kao o "dnevnom" nadničaru reči, primenjenom piscu po narudžbi, ubogom zanatliji-kotlokrpi (za razliku od njih, Umetnika) i sve tako nešto... Hm, a ko su i šta su bili ti ljudi? Eh, biće da to više ni oni sami ne pamte – ako su slučajno i živi, nadživeli su sopstvene reči i dela. Osvrnu se tako iza sebe – kad ono, ništa. To jest, ništa njihovo. Sve sami Radovići i tako još neki, bož’meprosti.

Bio je Radović najprepoznatiji kao "pisac za decu", ali je i sam stalno isticao koliko u tom cehu ima bofla, a bogme i to da ne treba verovati onima koji su samo pisci za decu. A ko od nas može ikada zaboraviti da je kadgod bio jedan strašan lav i da u špajzu ima jedan sira i da se oblaporni parcov dosta loše proveo grickajući toga sira bez obzira? A Poletarac, a Na slovo, na slovo? Jesu li to puke šifre detinjstva, ili naprotiv, odzivi nečega prvog savremenog i domaćeg što smo čitali i čuli, a da nas nije programatski tretiralo kao male retarde? A šta je Plavi žaket, je l’ to za decu, i mari li iko još za te klasifikacije štreberske?

Bio je Radović i radijski i televizijski urednik i stvaralac, jedan od najznačajnijih – kad god bi mu dali; bio je, naposletku, i autor nečega neuporedivog, bez pretka i nastavljača, osmogodišnjeg ciklusa ranojutarnjih emisija Beograde, dobro jutro na radiju Studio B. Izbor iz tih tekstova (žanrovski neodredivih) sukcesivno se pojavljivao narednih godina, u tri toma. Sećam se dobro dana kada mi je u ruke dospeo prvi tom, u ćiriličnom BIGZ-ovom izdanju: već u knjižari sam počeo da čitam, i valjda trećinu knjige sam progutao pre nego što ću dospeti kući. Sećam se kako sam zavideo rođacima koji žive u Beogradu što mogu stalno da uživo slušaju taj "mrzovoljni" glas, taj jutarnji radijski radijator duše, a ja samo kad sam kod njih u gostima... I trajalo je to tako od sredine sedamdesetih do ranih osamdesetih, i Beograd je nekako porastao sa Duškom Radovićem tamo gore na vrhu, bio je to grad koji je imao nešto dragoceno, nekoga ko ga čuva, i na tome smo mu zavideli, jer je i po tome bio Veliki. Posle će se mnogo smanjiti i smežurati, ali to je neka druga priča. Kako god, "svi" su voleli i slušali Radovića, ali baš u tome je bilo seme njegove "propasti": ne može se, u strogo kontrolisanom društvu, tek tako, bez dozvole Nadležnih Organa biti toliko omiljen! Omiljen može da bude i Opasan, čak i ako prividno ne pokazuje takve ambicije... I tako se nekom partijskom Faktoru nadiglo da ga prizemlji i pripitomi, pa je Radović zaćutao; posle su ga zvali da se vrati, a on nije hteo: ne palim se i ne gasim na dugme, tako im je rekao. Ubrzo je otišao u penziju i još ubrzije ga više nije bilo – nije on bio čovek za penziju. Penzija je za činovnike.

Radovićeva smrt bila je jedna od onih koje su olakšale dolazak svega onoga što se poizdalje spremalo i valjalo na nas, da nas poklopi, preklopi, poništi. Nije više imao ko da nas štiti, ili da nam bar sa osmatračnice na 23. spratu javi šta nam se sprema. Znam ljude koji su u zla i gnusna vremena, odlazeći zauvek iz ovog grada u neke Vizbadene, Birmingeme, Otave i Melburne, među ono nešto stvarčica što stane u jedan kofer stavili i bar jedan tom ove kolekcije, da im prenese na kraj sveta Beograd, Srbiju i Jugoslaviju kakvih više nema, kao u tegli koja nikada ne izvetri niti se ukiseli; znali su oni šta nose sa sobom, duh i dah jednog grada i vremena iz kojeg su zauvek prognani, ali koje ipak neće tek tako dati pasjim sinovima, nego će ih braniti i čuvati, pa makar i na tuđem terenu, ako su već kod kuće izgubili bitku (jer su prekasno shvatili da je ona uopšte u toku).

Ovih sam dana iznova iščitao sva tri toma Beograde, dobro jutro (Booking, Beograd 2010) i podnosim izveštaj da je s njima sve u najboljem redu, da je glavnina te tekstualne građe ostarela na impresivan način, i da njeno novo iščitavanje ništa ne oduzima Radovićevom "oreolu" jednog od dobrih duhova Beograda kakav je bio, ili kakav nikad nije bio, ili kakav uvek jeste, ili kakav će jednom tek biti. Uzgred, odlično je i pretačno likovno rešenje po kojem na prvom tomu vidimo budilnik, na drugom tranzistor, a na trećem šoljicu kafe, crne, naravno turske, jer je i Duško R. živeo i pisao pre ovih postidnih vremena procvata idiotizma u kojima bezbrojne šuše srpske i beogradske tursku kafu najedared zovu "domaća", "kuvana" i kako sve ne, pa se još i pravdaju mudrovanjem da "Turci ionako piju čaj" (to su najčešće oni isti koji će umreti u pokondireno nepismenom uverenju da se pravilno kaže "pored telefona", a ne "na telefonu").

Oni koji su znali Radovića po tim ranojutarnjim radijskim obraćanjima i još ponečemu sličnom, u nekom su ga trenutku prozvali satiričarem pa mu dodijavali tom oznakom koja ga je ustrajno nervirala (kako se možemo osvedočiti i u vanredno zanimljivoj zbirci intervjua i rasutih tekstova Na ostrvu pisaćeg stola, Booking, Beograd 2011, priredili Matija Bećković i Miroslav Maksimović), pa se od nje sve iziritiranije branio iz teksta u članak, iz intervjua u razgovor, sve dok naposletku svoju "stvar" nije formulisao ovako: "Ja nisam satiričar, ja sam liričar". To je najdublji i najtačniji mogući samouvid: nije Duško R. imao ništa s drndavom ispraznošću profesionalne, žanrovski kodifikovane satire; njegovo osećanje sveta, otuda i njegovo pisanje, bilo je fundamentalno lirsko, i ko to ne razume taj o Radoviću ne razume baš ništa, i bilo bi dobro da ga se naprosto okane, nije to za njega; neka čita, šta znam, tadašnji Jež ili sadašnje E-novine.

Reče ovih dana Radovićev najbolji prijatelj Matija Bećković (Da, da, poštovana deco, baš on! Znam da bi bilo politički korektnije da mu je best friend bio, šta znam, Radomir Konstantinović, ali tako vam je to...) da je Radović uvek bio sklon tehnološkim novotarijama i da bi, da je nešto danas živ, bio "zvezda Tvitera". Zgodna je to dosetka, ali usudiću se da kažem da Bećković – ukoliko je ovo uopšte ozbiljno mislio – tu ipak nikako ne može biti u pravu. Naime, šta? Radović je stalno naglašavao kako je zanatlija, "primenjeni pisac" koji radi po narudžbi, jer mu je to posao. I kako se negde uvek i muči dok piše, i kako skoro ništa nije napisao ‘nako, bez povoda, narudžbe i pritiska rokova, i kako bi, da ne mora, mogao i da ne piše – ali šta će kad ne zna ništa drugo? Možda je u ome bilo i koketerije i preterivanja, možda sve to nije baš doslovno tako, ali bazično svakako jeste. I to sasvim odgovara radnoj i životnoj etici, a bogme i estetici, ovo mučaljivog mudraca-u-najam. Tvitovanje je, avaj, sve suprotno od toga: "tviteraš" javno mudruje samoinicijativno i besplatno, od viška vremena ili, još pre, viška taštine, od nekog čudnog osećanja da se u njemu roje misli bez kojih bi svet bio bitno siromašniji ako bi im njihov vlasnik dopustio da u njemu naprosto uvenu. Tviter je (kao i blog, njegov prethodnik) naprosto apoteoza ničim neizazvanog, samozadatog brbljanja; Radović je težio tišini; i kada je govorio i pisao, činio je to onoliko koliko se mora, onako kako treba. Baš zato što je bio Pisac od glave do pete, znao je da je pisanje u ogromnoj većini slučajeva ružna i štetna navika kojom se samo zagađuje okolina. Utoliko, biće da je sreća za njega što nije dočekao ovo vreme orgije samosvrhovitog brbljanja. Da ipak jeste, nekako verujem da bi ućutao još dublje...

Prvih trideset godina od smrti "dnevnog nadničara" je prošlo; ni u sledećih trideset, držite me za reč, taj ćutljivi čiča neće prestati da nam govori ono što nas se uistinu tiče, i neće ni početi da umire. Takva je to fela, ne pravi se to više, kaogod oni frižideri i štednjaci što bi u ispravnom stanju nadživeli svoje vlasnike, pa i njihovu decu ponegde.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---