S VEROM U EU: Federika Mogerini

Evropska unija – Dogovor o ključnim funkcijama >

Hrabar izbor premijera Italije

Lideri Evropske unije na samitu u Milanu 30. avgusta nominovali su poljskog premijera Donalda Tuska za naslednika Hermana van Rompeja na čelu Evropskog saveta, dok će mesto evropske visoke predstavnice za spoljnu politiku i bezbednost Britanke Ketrin Ešton naslediti italijanska šefica diplomatije Federika Mogerini. To je hrabar potez premijera Italije Matea Rencija: Mogerini ima analitičko znanje, ali nema operativno iskustvo da vodi instituciju od 3400 saradnika i godišnjim budžetom od 800 miliona evra, a kamoli da pokuša da kreira nešto što bi se moglo nazvati prepoznatljivom spoljnom politikom EU

Za "Vreme" iz Rima

Kriza u Ukrajini; napredovanje Islamske države (IS) u Iraku; haos u Libiji; trenutne napetosti između Izraela i Hamasa; odnosi sa Iranom i nuklearnim pitanjem i manje od dve nedelje do škotskog referenduma o nezavisnosti – doduše, niko u Briselu više nije siguran da li ovo spada u zajednička pitanja ili samo u unutrašnja britanska, ali...

Lista prioriteta sveže imenovane "Gospođe evropske zajedničke bezbednosne politike" Federike Mogerini već je puna gomilom vrućih tema. Pošto je samo šest meseci bila italijanska ministarka spoljnih poslova (najviša državna funkcija na kojoj je ikada bila) sada je čekaju veoma teška vremena.

Federika Mogerini je mlada: rođena je 1973, a ozbiljnost njenog nasmejenog lica u velikoj meri predstavlja stav italijanskog premijera Matea Rencija, koji je uredio da baš ona zameni, često previše slabu, baronesu Ketrin Ešton. Ledi Ešton su često kritikovali da je nesposobna da unapredi stvarnu zajedničku spoljnu politiku dok ona, da se držimo značaja njene titule, u suštini, nije bila prava ministarka spoljnih poslova, već samo šef Evropske službe za spoljne poslove, kako se zvanično zove to evropsko telo. Ona je samo vodila diplomatsku službu Evropske unije, a nije upravljala evropskom spoljnom politikom, pošto ona u praksi ni ne postoji s obzirom na činjenicu da sve velike zemlje EU žele da ovaj politički resor zadrže za svoje državne organe. Novi sastav Evropske komisije bi trebalo da osnaži zajedničku spoljnu politiku i trebalo bi (što ne znači da mora) da ojača institucije EU u odnosu na zemlje članice, bar kada su u pitanju odnosi sa ostatkom sveta.

Doduše, ovo je samo teorija. Kao što se obično u EU dešava – pogotovo u vreme političke, ekonomske i krize legitimiteta – zajedničke institucije izgledaju slabo i nesposobne su da prevaziđu nacionalne otpore koji dolaze iz svih velikih zemalja: Nemačka ne želi da se odrekne svog uticaja u ekonomiji; Francuska i Velika Britanija ne žele da se odreknu svog statusa "sile"; severne zemlje ne žele da budu uvučene ni blizu mediteranskog vrtloga, dok južne zemlje – Italija na prvom mestu – pokušavaju da se sakriju iza zavese zvane "Potrebna nam je zajednička evropska politika", jer nemaju ni snage ni ideja kako da se reše trenutne krize koje se dešavaju izvan njihovih granica.

BEZ ISKUSTVA: Odluku da u takav politički kontekst gurne Mogerini doneo je Renci lično. Odluku, za koju pojedini državni i partijski funkcioneru kažu da je pomalo hrabra, ali i loše sračunata. Kritičari kažu – tiho i nezvanično – da bi iskusnija osoba bila bolji izbor i za Italiju i za Evropsku uniju.

Zašto? Federika Mogerini je dobro informisana i kompetentna za međunarodne odnose. Od 2008. bila je član parlamentarnog Odbora za odbranu, gde je blisko pratila neke od najvećih međunarodnih kriza: od Avganistana do talasa revolucija i protesta u arapskim zemljama. Pre toga, a posle studija političkih nauka, radila je u Odboru za međunarodne odnose Demokratske stranke (PD) gde je pomno pratila sve promene kroz koje je diplomatija prošla u poslednjih nekoliko godina kada su se pojavili nedržavni igrači (od NVO do terorističkih mreža) kao primarni činioci spoljne politike koja je nekad bila rezervisana samo za državnu vlast.

S druge strane, njeno iskustvo je više analitičko, nego što je operativno: dok je bila poslanica bila je voljna da se upusti u dijalog sa civilnim društvom i nevladinim organizacijama, slušala je njihove stavove o spoljnoj politici Italije (i Evrope i Nato), učestvovala na sastancima i konferencijama. Ipak, njena inicijativa je bila prilično slaba, pa dijalog sa samoniklim pokretima i civilnim društvom nije doneo mnogo, osim dobrih namera i nekoliko deklaracija.

Čak ni prema Avganistanu, zemlji čije je prilike godinama pratila, italijanska politika se nije mnogo promenila uprkos njenoj posvećenosti.

Međutim, odnedavno, otkad je postala ministarka spoljnih poslova, izgleda da se njen stav pomalo promenio: glasno je zastupala jače sankcije protiv Rusije zbog ukrajinske krize, a tokom sukoba Izraela i Hamasa odletela je u Kairo da podrži napore egipatske vlade o prekidu vatre. Čak je otvoreno tražila da se iračkim Kurdima pošalju evropsko oružje i oprema ne bi li odbranili Irak od napredovanja džihadista.

S druge strane, kako je italijansko prisustvo na međunarodnoj sceni prilično slabo, većina njenih akcija se desila zato što je "morala" da reaguje; nije tu bilo nikakve dugoročne vizije ili dobro osmišljene strategije, što zaista i nije njena greška, već rezultat dugogodišnje krize kroz koju italijanska diplomatija prolazi.

Od izbijanja finansijske i ekonomske krize 2008. Italija se potpuno zabavila svojim domaćim problemima i vrlo malo pažnje se poklanjalo događajima izvan granica ili izvan Sredozemlja. Sve reakcije na krizu bile su upravo to: reakcije u najboljem, a hitne mere u najgorem slučaju. Većinom, Italija je samo pratila ono što su druge zemlje, kao Velika Britanija ili Francuska, radile ili govorile. A, Evropska unija je u ovom scenariju bila Godo koga treba pričekati.

OSOBA OD POVERENJA: Dakle, dva su pitanja na koja treba odgovoriti: otkud Italijanka u fotelji ledi Ešton? I, otkud Mogerini?

Odgovor na prvo pitanje leži negde između Brisela, Berlina, Londona, Pariza i Rima: kadgod se bira novi sastav Evropske komisije, postoji nepisano pravilo po kojem velikim zemljama pripadaju najjače pozicije, ali tako da se ne otme previše od malih zemalja. Politički korektno rečeno: Evropska komisija treba da bude "reprezentativna". S obzirom na to da Italijan Mario Dragi vodi Evropsku centralnu banku, Italija nije mogla da se nada da će dobiti neki "veliki" ekonomski resor (bilo bi zaista ironično da evropsku ekonomiju vodi država sa najslabijom ekonomijom od svih velikih zemalja) tako da, u suštini, jedina visoka pozicija koja je preostala je bila ona koju je imala Ešton. Italijanska vlada je brzo reagovala i potegla je da je dobije.

Sad dolazi drugo pitanje. Više nego od bilo čega drugog, Renci je želeo Mogerini isključivo zbog domaćih razloga. Pominjalo se ime Eme Bonino, već sa iskustvom evropske komesarke i visokom reputacijom u međunarodnoj politici. Ili čak i ime bivšeg premijera Masima D’Aleme (onog što je bio na čelu italijanske vlade 1999. tokom rata protiv Srbije zbog Kosova). D’Alema je bio odličan ministar spoljnih poslova pre nego što se dokazao kao očajan predsednik vlade i njegovo iskustvo se nije dovodilo u sumnju. Enriko Leta, nekadašnji premijer kojeg je nasledio Renci, mogao je da bude mudar izbor s obzirom na njegovu odličnu mrežu ličnih kontakata po celom svetu, a pritom je i ekonomski stručnjak. Štaviše, njegovo postavljenje je moglo da zaceli rane u Demokratskoj stranci nastale rastućim nezadovoljstvom dela članstva zbog Rencijevog "nasilničkog" liderstva.

U stvari, izbor Mogerini je Renciju poslužio na dva načina: da ima osobu od poverenja u srcu mašinerije EU i da pokaže italijanskim medijima i javnosti da se Rim još za nešto pita kada je reč o konsenzusu u Uniji. Nije zaista važno što se "Gospođa PESC" (italijanska skraćenica za Evropsku zajedničku bezbednosnu politiku) u Briselu neće pitati mnogo. Na kraju, "iskustvo u dijalogu" Mogerini biće dragoceno u Briselu gde "služba za eksternu akciju" zapravo ima vrlo malo akcije, a mnogo više slatkorečivosti "prema izazovima i mogućnostima koje su pred nama" – da se poslužimo uobičajenim EU slengom.

Renci je izgurao svoje jer njegova Demokratska stranka ima najjaču delegaciju unutar poslaničkog kluba socijalističkih i socijaldemokratskih partija i zbog toga što je jedina članica Socijalističke internacionale koja je kod kuće pobedila na evropskim izborima. A i zbog toga što su, kada se opredelio za Mogerini, samo trećina kandidata za funkciju komesara bile žene: tako nije bilo šanse da se njegov predlog odbije.

Veliko "ali" krije se u nečemu čega Mogerini nije svesna: ona nema iskustva u ekonomiji niti u međunarodnoj trgovini (upravo je na pomolu novi ugovor o slobodnoj trgovini između EU i SAD). Zato je prilično verovatno da će italijanski glas u Briselu o ekonomskim temama biti veoma tih, a taj tihi glas stići će iz Rima, lično od Matea Rencija. Upravo je to stav koji neće ojačati evropske institucije, već će ih dodatno oslabiti ostavljajući zemljama članicama da budu gospodari svojih interesa, mada ni jedna od njih, čak ni Nemačka (o Britaniji da i ne govorimo) više ne može da razmišlja izvan evropskog okvira, iako povremeno sanjaju o tome.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---