---

Pozorište >

Neprijatna suočavanja

Ljubomir Simović: Putujuće pozorište Šopalović; reditelj Kokan Mladenović, Narodno pozorište

Reditelj Kokan Mladenović zalaže se za pozorište koje se, izvan svake jeftine aktuelnosti, ozbiljno, intelektualno i umetnički relevantno suočava sa našom stvarnošću.Već je više puta isticano da Mladenović ima razvijenu sposobnost da prepozna provokativne i savremene sadržaje u domaćim komadima iz bliske prošlosti (Afera nedužne Anabele, Kako zasmejati gospodara, Ruženje naroda u dva dela), sadržaje koji pružaju suštinsko opravdanje za novo scensko tumačenje ovih dela. Verovatno bi u tim umetničkim i intelektualnim opredeljenjima reditelja trebalo tražiti jedan od glavnih razloga za inscenaciju drame Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića na velikoj sceni Narodnog pozorišta, gde je ovom značajnom ostvarenju naše nacionalne dramaturgije odavno mesto.

Međutim, o suštinskom razlogu postojanja ove predstave zaista treba govoriti u kondicionalu, jer se taj razlog jedva nazire u tematski i značenjski krajnje nerazgovetnoj rediteljskoj postavci. Ako se poznaju spomenuta rediteljeva opredeljenja i uz mnogo dobronamernosti, može se pretpostaviti da u predstavi Narodnog pozorišta Mladenović želi da Simovićevom dramom – koja izvorno postavlja pitanja gde je granica između prave i pozorišne stvarnosti i da li je igranje predstava u ratu etički prihvatljivo – kritički preispita poziciju današnjeg srpskog pozorišta, njegovo višegodišnje konformističko odbijanje da se uhvati u koštac sa stvarnošću. Ova zamisao može se naslutiti iz svega nekoliko rešenja, u prvom redu iz rediteljsko-glumačke postavke likova iz pozorišne trupe Šopalović, koja otkriva njihovu nezainteresovanost za stradanje ljudi u stvarnom životu i trivijalnost njihovih visokoparnih nazora o teatru.

Međutim, ukoliko ova karikaturalno stilizovana i dramski redukovana interpretacija, u prvom redu Vere Čukić (Jelisaveta), treba da ima funkciju parodiranja i kritikovanja estetičkih i etičkih pozicija koje zauzimaju putujući glumci, postavlja se pitanje zašto se isti takav pristup javlja i u tumačenju likova iz "stvarnog života"; zašto Danijela Ugrenović pruža spoljno, dramski nesadržajno i komičarski preterano tumačenje Gininog lika, zašto Vladan Gajović nudi samo neshvatljivo površnu karikaturu pijanog Blagoja? Dakle, ova opšta neizdiferenciranost glumačkih stilova dovodi u pitanje iznetu pretpostavku o "znakovitosti" postavke likova iz pozorišne trupe, pa samim tim i naslućeni rediteljev koncept.

Kada se odustane od dobronamernog pokušaja analize rediteljevog koncepta, dolazi se do neprijatnog suočavanja sa onim što se realno odvija na pozornici: tematski i značenjski neartikulisanom radnjom, monotonim ritmom koji proističe, naizgled paradoksalno, iz gotovo neprekidno povišenog opšteg tona (eufemizam za scensku trku i dreku), spoljnim rediteljskim rešenjima. U red tih spoljnih rediteljskih rešenja spadaju i neki drastični zahvati na tekstu kao što su uvođenje na scenu Sekule i Domazeta, dvojice junaka koji se u komadu samo spominju. Ove intervencije, naravno, ne bi bile problematične kada bi imale dramsko opravdanje; za pojavu Sekule ne uočava se nikakvo opravdanje, dok se u slučaju zamene folksdojčera Majcena srpskim kolaboracionistom Domazetom može bojažljivo naslutiti, pored očigledne želje da se prizorom sa klanjem svinje stvori scenski efekat, misao da su Srbi sebi najveći dušmani, koja, uzgred, uopšte nije bitna za ovu priču.

Kad kola krenu nizbrdo ona ruše sve pred sobom; negativan utisak o predstavi upotpunjuju i scenografija Miodraga Tabačkog i muzika Zorana Hristića. Na džinovski ram vešala, koji popunjava pravi portal pozornice, u perspektivi se nadovezuje nekoliko konstruisanih, jeftino nakaširanih i nepotrebno glomaznih pozorišnih portala – ovo scenografsko rešenje predstavlja isuviše očiglednu metaforu sukoba između stvarnog sveta i sveta iluzija. Obznanjena namera kompozitora Zorana Hristića da "vagnerovskom" muzikom stvori asocijaciju na političku zloupotrebu dela velikog umetnika ostaje prilično nedostupna; ono što je, pak, dostupno i muzičkom laiku jeste izrazita ilustrativnost (naglašeno lirski tonovi za lirske scene, gromoglasni i pompezni tonovi za dramske), koja stvara dilemu da li je funkcija ovakve scenske muzike parodijska.

Na kraju treba istaći da strog sud o predstavi Putujuće pozorište Šopalović Narodnog pozorišta proističe iz opravdano visokih zahteva koji se postavljaju pred reditelja Kokana Mladenovića i njegovu prestižnu autorsku ekipu, ali i činjenice da se loš rezultat nije postigao sa beznačajnim tekstom, već sa jednom od najznačajnijih drama naše posleratne književnosti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---