Intervju – Vuk Ršumović, reditelj i dramaturg >

Ničija deca

"Čovek bolje radi kada je smešten u određena ograničenja. Previše slobode može da bude kontraproduktivno. Mi jesmo imali realna budžetska ograničenja, ali smo se na svaki mogući način trudili da se to ne vidi u kadru. Kada se baviš filmom, najbitnije je ono što je u kadru. Sve ono iza, da li se mi volimo, svađamo, imamo li para ili ne, to gledaoca ne zanima. Ili je kadar dobar ili nije dobar, ili komunicira ili ne komunicira, ili priča priču ili ne priča"

Igrani film Ničije dete Vuka Ršumovića dobio je tri nagrade na ovogodišnjoj venecijanskoj Mostri (Mostra Internazionale d’Arte Cinematografica). Film je proglašen za najbolji u selekciji svih programa ovog festivala osim glavnog, a u selekciji "Nedelja međunarodne filmske kritike" dobio je nagradu publike i nagradu za najbolji scenario.

Radnja filma Ničije dete oslanja se na istinit događaj. Govori o dečaku koga su sredinom 1980-ih lovci pronašli u šumi u bosanskim planinama gde je živeo među vukovima, o njegovoj socijalizaciji u sirotištu u koje je odveden i njegovoj sudbini u ratu koji je potom usledio. Ovo je prvi film Vuka Ršumovića, dramaturga i scenariste iz Beograda.

"VREME": Nakon premijere filma u Veneciji, u drugoj minuti mnogo dužeg aplauza cela ekipa filma je plakala. Kakav je osećaj kada na takav način shvatite da ste sve vreme bili u pravu verujući da pravite dobar film?

VUK RŠUMOVIĆ: To je toliko emotivno, jako, autentično i spontano da nikako ne može da se lažira, ne možeš da se uzdržiš i budeš kao – "fin". Prosto te pukne... Meni je to bilo bitno i zato što sam osetio da nema nikakve barijere između nas i publike. Ne samo na premijeri. I posle projekcije prilazili su nam ljudi, vidiš po akreditaciji da su novinari, da nam čestitaju i pohvale film.

Direktor fotografije Damjan Radovanović, ja i cela ekipa bili smo sigurni da smo uradili dobar posao, najbolje što smo umeli u datim okolnostima, ali nismo mogli da znamo da li će i publika to razumeti i da li će ih film dotaći. A kada nam je još stiglo obrazloženje žirija zbog čega smo dobili nagradu za najbolji film u svim pratećim programima Venecijanskog festivala, bili smo potpuno zatečeni. Sve ono za šta smo mi mislili i osećali da je dobro, do čega je nama bilo stalo – ljudi su primetili.

Nagrade su došle kao druga vrsta priznanja. U suštini, one nisu pokazatelj kvaliteta. Bar sam ja tako naučio. Nagrade odražavaju uspeh, ali njega ne mora nužno da prati kvalitet. Ali reakcije ljudi jesu prava nagrada i upravo sam na to mislio kada sam napisao da smo pobedili.

Na kraju vašeg dnevničkog teksta koji ste objavili u "Danasu" napisali ste: "Za nas, nagrada je nebitna. Mi smo pobedili!!!"

Film je u suštini kolektivna umetnost. Naravno da je važno da postoji reditelj, jedna osoba koja donosi odluke i sprovodi viziju, ali generalno, ovo je film koji zaista pripada celoj ekipi. Naprosto, ne mogu da kažem da je ovo "moj film". Bez tih ljudi, bez njihovih odluka, bez njihovih razmišljanja, emocija i svega ostalog što su mu dali, ne bismo mogli da ga uradimo na ovakav način.

Vaši saradnici su mi snimanje filma opisali kao "suptilan i tečan projekat pritiskan sa svih strana".

Čovek bolje radi kada je smešten u određena ograničenja. Previše slobode može da bude kontraproduktivno. To je, recimo, govorio Žan-Pjer Melvil za svoje filmove. Iako je imao svoju producentsku kuću, uvek je neko drugi bio producent njegovih filmova. Drugo, kad imaš ograničenja, imaš i okvire u kojima gradiš i stvaraš. Meni je to značilo.

Mi jesmo imali realna budžetska ograničenja, ali smo se na svaki mogući način trudili da se to ne vidi u kadru. Kada se baviš filmom, najbitnije je ono što je u kadru. Sve ono iza, da li se mi volimo, svađamo, imamo li para ili ne, to gledaoca ne zanima. Ili je kadar dobar ili nije dobar, ili komunicira ili ne komunicira, ili priča priču ili ne priča.

Sa druge strane, sad kad razmislim, ja jesam debitant, ali nemam baš malo iskustva. Damjan takođe. On je lik koji se ne hvali okolo, ali toliko radi, toliko iskustva ima, pravi savršene štimunge, brz je i precizan...

Negde ste pomenuli da je Denis Murić, glavni glumac, "krv i meso" filma...

Ne znam kojim drugim rečima to da kažem. Taj dečak je prosto takav, senzitivan i emotivan, autentičan i sa jako izraženom imaginacijom. Toliko mu je bilo stalo do te uloge da je bio spreman sve da uradi za nju, a mi smo ga onda još više terali. Pošto je on maltene u svakoj sceni u filmu, ovaj film je mogao da bude totalni treš da je on bio loš. Imao sam sreću što sam ga našao.

Uz to, naš pripremni rad je bio jako kvalitetan i dobar. Dali smo mu slobodu, ali i okvir. Nisam mu dao da čita scenario, i nismo se previše bavili psihologijom i tumačenjem lika. Objasnili smo mu da njegov lik ima određene faze: u prvoj fazi je zatvoren, ne želi ni sa kim da komunicira, pa smo onda radili na tome kako to izgleda kroz telo, pokret itd. Radili smo statusne vežbe Kita Džonstona. Znali smo da je to dete odraslo među vukovima, ali onda moramo da znamo da u vučijem čoporu postoje statusi – zna se ko je alfa, zna se ko je omega. Dete je posle došlo u dom, a i u domu je jako izražena hijerarhija – zna se ko je glavni, a ko je onaj koga svi kinje ili maltretiraju. Ta statusna vežba "gospodar – sluga" lako komunicira s decom i oni za film ništa više od toga ne moraju da znaju. Kažeš mu: "Ti si gospodar, ti si sluga", i oni odmah znaju šta treba da rade. To je postao okvir u kome se Denisov lik kreće.

Radili smo i vežbe poverenja. Jedna od njih bila je jako zanimljiva. Jedno dete sedne u centar, a svi oko njega stoje i krenu da ga psuju. Zadatak je da onaj u centru sve to izdrži. Bio je tu i jedan sjajan dečak, Emanuel. Njegove psovke bile su tipa: "Mama ti radi ispod plavog mosta" i još neke, što je bio šok za sve. To nije nešto što čuješ svaki dan.

Takve vežbe su napravile takvu koheziju i stvorile takvo poverenje među njima da kada smo počeli sa snimanjem, bili smo zapanjeni. Ljudi na setu su se pitali odakle dolaze ta deca koja tačno znaju šta treba da rade. Ali kad deci pristupiš na iskren način, rad sa njima je jako zahvalan.

Dosta ste se bavili japanskim stripom, mangama i animama. Da li je nešto od te vaše pasije vidljivo u ovom filmu?

To je potpuno neverovatno. Tek sad mi sve to dolazi, dok razmišljam o uticajima koji su formirali moj filmski izraz. Naš otac je skupljao stripove, gde god da je išao u inostranstvo, donosio nam ih je, tako da imamo neviđenu kolekciju stripova, ne samo japanskih mangi. Kada stalno čitaš stripove, što ja, naravno, radim i danas, tako usvajaš način vizuelizacije i kadriranja. To ti uđe pod kožu i postane deo tebe. Tako da u filmu sigurno ima mange, ali je ona tu ušla podsvesno.

Kada smo kod uticaja, pominjali ste i Skorsezea. Šta ste od njega naučili?

Divno je kada imaš mentore koji ne znaju da to jesu. To jest, mentori su njihove knjige, njihovi filmovi, intervjui... Martin Skorseze je u fantastičnoj knjizi Moviemakers’ Master Class, koju je pisao francuski novinar Loran Tirar, rekao da je tema filma ono što prožima svaki njegov kadar. To je nešto o čemu gledalac ne treba da razmišlja i što njemu ne treba da bude očigledno, ali što ti kao autor treba da znaš. Drugo što me je Skorseze naučio jeste da nemaš prostora da u filmu napraviš deset poenti – imaš prostora za jednu poentu koja mora da bude u pravom trenutku i na pravom mestu.

Meni su te stvari mnogo pomogle. Radiš scenario godinama i na kraju jasno profilišeš šta je tema. U trenutku kad znaš temu, kada imaš jasan orijentir u glavi, tek onda si sposoban da donosiš sve odluke u vezi s filmom, a njih je milion svakog dana, i pre početka snimanja i na samom setu. I tada si fokusiran i miran jer znaš da pričaš svoju priču i da će na kraju svi ti detalji, kadrovi, scene dati jedno koherentno umetničko delo.

Trifo?

Trifo mi je mnogo pomogao u smislu njegovih beleški o tome kako je pravio Divlje dete. Prvo, taj film je za mene bio strašno referentan zato što se bavi sličnom temom, ali na jedan drugačiji način. U odnosu na njegov film ja sam tačno znao šta želim drugačije, odnosno, znao sam da želim da budem blizu tog dečaka. Da on ne bude objekat, predmet priče, već da uđem u njegov intimni svet i da kamera zato mora da provede dosta vremena uz njega. I to smo sproveli.

Drugo, on je proučavao pedagogiju Marije Montesori, gledao autističnu decu i rekao da tom temom čovek može da se bavi čitav život, ali pošto pravi igrani film, u jednom trenutku bilo mu je dosta istraživanja – ostatak je domaštao. Tako sam i ja pristupio temi. Bilo mi je teško da razgraničim istinitu priču od filma, i istraživački proces je jako dugo trajao. Ali kada sam kod Trifoa video kako je on taj problem razrešio, rekao sam: "OK, ono što znam – znam, ono što ne znam – domaštaću."

Linč?

Linč... Dejvid Linč je takođe moj veliki uzor. I kao reditelj i kao učitelj meditacije. On tu temu izučava trideset i kusur godina i napisao je knjigu Catching the Big Fish koja zapravo govori o trascendentalnoj meditaciji. To opet ima veze sa Jungom...

U suštini, Linč te stalno povezuje sa onim što on zove okeanom koji pripada svima nama i u koji, kroz meditaciju, uranjaš i iz njega vadiš stvari. To je ono što Jung naziva kolektivno nesvesno, što nam se od tamo negde pomalja kroz snove i stvari koje nas fasciniraju. Meditacija je zapravo način da budeš u vezi s tim i da iz toga izranjaš nove ideje.

Na koji način je vaše porodično okruženje uticalo na rad na filmu. I vaš otac Ljubivoje i supruga Ana Tomović su uspešni umetnici?

Ljubivoje je uvek bio strašno pozitivan. Mnogo mi je pomoglo u životu to što mi je on otac, pošto ljudi odmah pozitivno gledaju na tebe zato što si njegov sin. Pošto su nam profesije srodne, teško je bilo naći sebe i svoj identitet u odnosu na, recimo, njega. S obzirom na to da mi je sfera interesovanja postao film, tu sam tražio svoje mesto. Mislim da sam ovaj film izgurao na način na koji sam ja želeo i mislio da treba. Moja supruga mi je u tome bila veliki oslonac i podrška. Išao sam do kraja i beskompromisno, bez obzira na ishod. To je za mene bilo vrlo oslobađajuće.

Još nešto ste uradili drugačije od očekivanog. Pripadate grupi autora koji su sazrevali tokom devedesetih godina i koji su verovatno pod tim uticajem pravili dosta mračne i eksplicitne filmove. Ničije dete nije mračan i eksplicitan film...

Ne, nije. Da me je neko pitao da li bih se bavio ratom, odbio bih odmah. Prosto, nije moja sfera interesovanja... Ovaj film prevazilazi ratni kontekst, on je višeznačan, gotovo arhetipski.

Kada smo se Jelena Sopić, scenograf filma, Damjan i ja našli i seli da razmišljamo o tome kako želimo vizuelno da oblikujemo film, prvo sam im rekao da ne želim da pravimo težak, hladan, mučan film i da hoću da pravimo film koji ću voleti da gledam. Bili su u fazonu: "Hvala ti! Ni mi to ne želimo!"

Tema filma je teška i nema potrebe da se to i u vizuelnom smislu potcrtava. Zato sam želeo da film bude po sebi lep za oko i da ljudi vole da ga gledaju. Mislim da su to Damjan i Jelena savršeno uspeli da sprovedu u delo, i da se upravo zbog toga desilo da publika, bar u Veneciji, gleda film sa teškom pričom a da su svi posle projekcije pozitivni i entuzijastični.

Na koji način ste u filmu komunicirali sa tim ratnim kontekstom?

Za mog junaka ljudi su – ljudi. On ne kapira da li je neko Musliman, Srbin, Hrvat. Njemu nije jasno zašto se ljudi ubijaju... Za mene je to – antiratna poenta. Na kraju krajeva, o tome govori i njegova sudbina. Dobio je nasumično muslimansko ime, iako se nije znalo šta je poreklom. Kritičari u Veneciji su to razumeli i prepoznali. Hteo sam da priča izgleda kao da je mogla da se desi bilo gde, a ne samo ovde.

Koji su kriterijumi trostrukog venecijanskog pobednika za izbor priče za naredni film?

Lični. Apsolutno verujem u lični izbor, i to ima veze sa onim uticajima o kojima smo razgovarali. Teme moraš da nalaziš iznutra. Veliki problem nastaje ukoliko se teži temama ili pričama kroz aktuelne trendove, kroz to šta bi možda bilo pogodno da se radi. Ako uspeš da nađeš te kriterijume u sebi, onda će verovatno i film naći put do gledaoca.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---