---

Srbija je ulaskom u novu "koaliciju voljnih" predvođenu Barakom Obamom Zapadu htela da potvrdi svoje prozapadno opredeljenje. Za zemlju koja sa sobom vuče istorijsko nasleđe zločina počinjenih nad muslimanima, bolje bi bilo da se u ovom novom globalnom ratu protiv „muslimanskog terora", "zla koji ujedinjuje ceo svet", drži po strani

Slike brutalnih egzekucija zapadnih talaca i iračkih i sirijskih vojnika uzdrmale su svetsku javnost. Reakcije iz stomaka, kakve izazivaju ogoljene slike užasa, navode ljude na seriju umirujućih, ali, uglavnom, pogrešnih, pa i opasnih zaključaka. Njih pothranjuje dehumanizujući rečnik koji koriste čak i obično odmereni profesionalni političari. Dejvid Kameron je rekao da "oni nisu muslimani, već monstrumi". Za Baraka Obamu, takozvana Islamska država "nema nikakvu viziju izuzev klanja svih onih koji joj stoje na putu".

Čak i najstrašnije nasilje je retko kada bezumno. Okrutni postupci, koji su prethodnih nedelja redovno opisani kao "divljački" i "varvarski", imaju duboke istorijske i političke korene. Oni sežu do uspostavljanja današnjih, krhkih i, neretko, jedva održivih ili sasvim nemogućih država, koje su nastale (samo)voljom Velike Britanije i Francuske, i protežu se preko američkog mešanja i nepotrebne vojne intervencije u Iraku 2003. godine. Da Džordž "W" Buš i Toni Bler nisu krenuli da zloupotrebljavaju 11. septembar zarad ostvarivanja nacionalnih i poslovnih interesa – i širenja ideološkog projekta na koji su oslonjeni – ne bi bilo ni Islamske države.

Američki predsednik je pre trinaest godina "rat protiv terora" uokvirio kao odlučujuću bitku protiv varvara koji su stigli pred kapije jedinih vlasnika vrline i progresa. "Tu borbu su nazivali sukob civilizacija. U stvarnosti, to je borba za civilizaciju. Mi se borimo da održimo način života u kome uživaju slobodne nacije", reči su kojima je Buš opravdao prvi "globalni rat", sukob koji je kumovao tragediji u Iraku i, kasnije, Siriji.

Ne čudi da zapadni javni intelektualci i političari, i na pragmatičnoj desnici i na liberalnoj levici, žele da predstave i današnji rat protiv Islamske države kao "odgovor na jedan od najvećih izazova sa kojima se suočava civilizovani svet", kako je rekao Sem Haris, vodeći medijski ateista. Dejvid Kameron tvrdi da je reč o "zlu protiv koga mora da se ujedini ceo svet".

Ovakve slike nove "islamske pretnje" nadovezuju se na ružne stereotipe na kojima su decenijama podizane generacije mladih ljudi na Zapadu. Diznijev Aladin, kultni crtani film, počinje stihovima u kojima je islamski svet predstavljen kao "varvarski" i mesto "gde će vam otkinuti uvo ako im se ne dopadne vaše lice". Zlo o kome govori Kameron ima mnogo više veze sa nasleđem britanskog kolonijalizma i naftom nego sa autohtonim tradicijama.

Analizirajući novi rat, Sajmon Dženkins u "Gardijanu" ističe da ogromnu razliku između zapadnog i istočnog oboda Azije, "jedan u usponu, drugi uronjen u katastrofalnu nestabilnost i srednjovekovni užas", nije moguće ne povezati sa "dva veka zapadnog imperijalizma i mešanja" na Bliskom istoku. "Teško je poverovati da dalja intervencija – sprovedena u formi najsirovije agresije – može doneti mir i pomirenje", piše Dženkins.

Ipak, spin o "civilizacijskoj pretnji" je danas mnogo zavodljiviji nego pre desetak godina. U međuvremenu, i zvanični Beograd se mnogo snažnije okrenuo ka "civilizovanom Zapadu". Ipak, Srbija je i ovaj put trebalo da ostane po strani – nama nije mesto ni u Bušovoj ni u Obaminoj "koaliciji voljnih". Naravno, odluka da se ne priključimo koaliciji 62 države ne bi garantovala da će nas organizacija – koja Srbiju vidi kao deo zacrtanog kalifata – ostaviti na miru. Ali, uključivanje, koje je građanima obelodanjeno kroz vest o pismu premijera američkom predsedniku, povećava rizik radikalizacije i može doprineti ugrožavanju stabilnosti multikonfesionalne zemlje sa složenom i prilično neslavnom novijom istorijom.

Odluka se dopala glasačima Srpske napredne stranke, čija "evropeizacija" nije pratila preobraćenje vrha nekada neskriveno antiislamske političke snage. Simpatizeri Aleksandra Vučića vole oštre mere i odlučnog vođu i uglavnom imaju negativan odnos prema islamu. Istini za volju, treba ih razumeti. Strah od oklevetanog islama je jedna od retkih stvari koja je tokom devedesetih ujedinjavala "dve Srbije". Nikola Samardžić, kasnije "osnivač i ideolog najevropskije partije u Srbiji", nazvao je muslimane 1992. godine "muhamedanskim talogom". I posle 5. oktobra, svako domaće "veliko zlo" vezivano je za slike islamskog sveta. Slušali smo o "koštunistanu" i "pravoslavnoj džamahiriji" koliko o "liberalnim talibanima" i "pederistanu".

Srbija se po tome, nažalost, ne razlikuje mnogo od ostatka Evrope. Ali, ovde žive dve velike muslimanske manjine. Iako njihovi pripadnici danas dele nevolje i poniženja pravoslavne većine, oni ih mogu dovesti u vezu sa islamskom verom. Tu treba imati u vidu jedan širi, globalni aspekt i ružne istine o ratovima devedesetih.

Širom islamskog sveta sve je više mladih, obrazovanih ljudi koji brojne frustracije i uskraćenost vezuju za spoj zapadne dominacije, lažnu ili doziranu nezavisnost i neuspeh velikih zapadnih modernizacijskih ideologija – od nacionalizma i socijalizma do neoliberalizma. Oni u islamu, egalitarnoj i ujedinjujućoj veri koja nudi viziju ostvarene utopije, vide jedinu validnu alternativu bezperspektivnosti. "Kada su sva vrata zamandaljena, Alah otvara kapiju", reči su šeika Ahmada Jasina, ubijenog osnivača Hamasa, koje odlično ilustruju odnos mnogih mladih muslimana prema veri kao jedinom preostalom oruđu emancipacije. Pri tome, internet je otvorio prostor za nova tumačenja pravoverja, uključujući i stavove zagovornika ekstremnog nasilja. Treba podsetiti i da fundamentalizam nije verski, već društveni fenomen koji se samo manifestuje u sferi religije.

U slučaju Srbije sve ovo dobija još jednu dimenziju. Najružnije stranice naše istorije vezane su za muslimane – Srebrenicu i dugačku serija manjih, ali ništa manje sramnih masovnih zločina. Srbi su devedesetih godina dospeli na vrhove skoro svih lista najvećih neprijatelja islama, ne samo na Balkanu. Stihovi: "Stara priča govori istinu / Nema niđe dobra u Srbinu / I ja kažem živa je istina / Nema boljeg od mrtvog Srbina", nisu 2005. godine objavljeni na nekom opskurnom ekstremističkom forumu, već u tuzlanskom biltenu koji finansira jedna ugledna međunarodna organizacija. Verujem da nije malo onih koji su se polovinom devedesetih u većinski islamskim zemljama našli u situaciji u kojoj su zažalili što su rekli da su Srbi.

Iako je posle 5. oktobra Srbija omogućila muslimanskim zajednicama zastupljenost u vlasti i ulogu u lokalnoj samoupravi na kojoj bi mogle da joj pozavide mnoge zapadne zemlje u kojima muslimani čine značajnu manjinu, slike iz devedesetih nisu zaboravljene. Zato za Srbiju nije dobro da se svrstava u sukobu u kome malo ko može da zamisli, a kamoli objasni, u čemu bi se sastojala pobeda i u kome će sigurno biti nevinih muslimanskih žrtava. Dženkins piše da je i britansko učešće u "novom iračkom ratu opasan gest koji je osuđen na neuspeh". Komentator "Gardijana" smatra da će, "opijeni ratnom groznicom", zapadni lideri osnažiti politiku straha i dovesti do daljeg otuđenja muslimana širom sveta.

Obama i Kameron ističu da ne vode svoje zemlje – i Srbiju – u rat protiv islama. Ovdašnji analitičari su se uglavnom složili da je odluka srpske vlade da se, čini se uglavnom simbolički, uključi u novu "koaliciju voljnih" sasvim razumljiva. Nažalost, bojim se da oni koji je jednog dana mogu pogrešno protumačiti ne gledaju ni CNN ni domaće udvoričke medije. Štaviše, odluka koja je obradovala američke diplomate nije problematična samo zbog naše tužne istorije. Na Balkanu postoji nekoliko krhkih, nezavršenih država kojima nije zagarantovana mirna budućnost.

Malo ko pokušava da negira da odluku vlade treba posmatrati u kontekstu nezadovoljstva SAD odnosom Srbije prema krizi u Ukrajini i najavljenom posetom Vladimira Putina. Čini se da je ključnim, evroatlantskim "partnerima" trebalo što pre "potvrditi prozapadni kurs" i "svrstavanje na stranu Zapada". Možda je vlast koja se suočava sa ogromnim ekonomskim problemima zaključila da nema mnogo izbora.

Ipak Srbiji nije trebalo javno opredeljivanje u sukobu između moćnog, ali posustalog Zapada, koji pokušava da zaštiti brojne globalne privilegije, i sofisticirane ekstremističke organizacije koja ne prezaju ni od čega kako bi svima koji razmišljaju da joj se suprotstave poslala jednostavnu poruku – uvek ćete biti na korak od smrti. Dve decenije posle Srebrenice, bilo bi mudrije da smo "Obamin rat" u srcu islamskog sveta posmatrali sa strane.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---