---

Kako se neslavno raspao veštački konsenzus da živimo u postideološkom društvu u kojem ničiji "pogled na svet" više nije važan

Opa, da li se to politika, štaviše ideologija, na velika vrata vratila u naš mali svračji zakutak? Da li je ostavka/smena direktorke KCB Mie David prvi javno priznati simptom povratka u naše živote nečega što nikuda nije ni odlazilo, ali smo se imali praviti da jeste, ako nismo želeli da nas i sleva i zdesna, a naročito iz sredine, razapnu na krst?

O čemu se radi? Mia David tvrdi, s dobrim razlozima, da je nasilno "preformatiranje" Oktobarskog salona, kao i način na koji je to iskorišćeno za njeno egzemplarno najurivanje, zapravo politička stvar, tj. deo "odozgo" dirigovanog procesa reafirmacije tvrdo "desnih", nacionalističko-tradicionalističkih vrednosti.

O da, i do sada se govorilo o "političkim smenama" u kojima Marka iz jedne partije nasledi Janko iz druge, ali to je po sebi trivijalno pitanje "podele kolača", sve dok svaki taj Marko i svaki taj Janko ionako govore i čine bazično iste stvari. Otuđena paraelita reprodukuje se deobom unutar zatvorenog kruga, nema tu ništa bitno, zar ne? To je "postideološki" svet koji nam je ne samo obećan, nego su se pojavili "protestni" pokreti sjajno etabliranih nezadovoljnika koji su tvrdili da u njemu već živimo, bar kad je Srbija u pitanju: svi bitniji političari i političke stranke – govorilo se – zapravo su "isti", nema među njima relevantnih načelnih razlika, svi su podjednako gadni – a ako su podjednako gadni onda su, mutatis mutandis, i podjednako prihvatljivi. Neki od njih su doduše dokazani fašisti, zločinci i nitkovi širokog spektra dejstava, ali obećali su da će se popraviti, a uostalom, šta je poneki davni genocidčić nad loše odevenim i uncool ljudima smešnih imena prema činjenici da su oni drugi, "oni u koje smo verovali pa su nas razočarali", zapravo – lopovi? Ii možda i nisu, nemamo baš neke impresivne dokaze, ali tako se priča...

O tome se mudrovalo ne samo po gradskim autobusima i "društvenim mrežama", nego su i poneki emancipovani umetnici dali svoj doprinos "performansima" na temu te, ah, mizerne političke klase nad kojom se valja nediskriminativno zgaditi... Šta nas, naime, briga, mi smo mladi i nadobudni institucionalni buntovnici, a naš bunt danas uredno dotira Marko, a sutra će ga dotirati Janko, nama svejedno...

A onda se desi da Janko, nakon početnog skanjeranja (ili je naprosto imao preča posla), kaže da od toga nema ništa; ima on, bre, svoje ljude i svoje brige! Pa kreće sistematski da "čisti" beogradsku kulturnu scenu od nanosa svega modernističkog, emancipatorskog, internacionalnog. Ne ide to, dakako, preko noći. Malo štrpnemo smisla i integriteta od Doma omladine, malo postavimo niz pretežno (za takva mesta) drugorazrednih, nedoličnih pa i nebuloznih ljudi na upravnička mesta u vodećim beogradskim pozorištima, i tako dalje... Sada je, eto, na redu KCB. Dobiće za direktorku upravnicu pošte, zvanu Ljupče od milošte, koja će slušati vračeve namerne da KCB vrate na put "nacionalnih vrednosti" iz svetlih ranih devedesetih. Neka se pripremi... bilo ko drugi. U Novom Sadu je sve to obavljeno još pre dve godine, elem, prestoničari, gledajte i proučavajte razne who-the-fuck fajgelje ne biste li videli svoju budućnost. Naravno, isto je i još gore i po unutrašnjosti, dovoljno je spomenuti aktuelnu aferu oko lokalnog naprednjačkog razvaljivanja Festivala evropskog filma na Paliću (koje je debelo u toku).

Sadašnja nabeđeno "maksveberovska" vlast planski je prepustila kulturu opskurnoj desnici, potpunim anonimusima i bizarnim sakaludama iz "zaverološkog" podzemlja: u Novom Sadu tzv. Trećoj Srbiji, u Beogradu nekakvom DSS-ovom niko-nikad-čuo činovniku, dok cela čaršija bruji da je "siva eminancija" kulturnjačkog Beograda zapravo legendarni Poslastičar, kojeg je Vučić najurio s mesta na kojem je bio previše vidljiv za količinu bruke i štete koju je pravio, na rezervni položaj sa kojeg se slabo vidi, ali odlično dejstvuje.

I sad, nakon svega, samo dve godine prekasno (ali ipak), Mia David izriče jednu jednostavnu, bazičnu istinu iz onog detinjeg car-je-go žanra: da, radi se o politici, o ideologiji, o pogledu na svet, o načelima. Ne, nije svejedno ko je gde u poziciji da odlučuje o javnim resursima, ni na nivou pojedinaca i pojedinki, ni na nivou organizacija i institucija, dakako i političkih partija. Ne, niko nije savršen, ali to nam je ujedno i jedino svima zajedničko; mimo toga, nikako nismo isti. Neki će da prave sitnije zvizdarije, ali ne i epohalnu štetu i sramotu. Drugi će... pa da, baš to: da prave epohalnu štetu i sramotu. I na neki je način i u redu da je prave, jer to je sastavni deo njihovog svetonazora, njihove, da prostite, ideologije. Ideologija sadašnje vlasti, na svim nivoima i u svim aspektima, ideologija je tvrdokorne nacionalističko-klerikalističke desnice. Ona može biti i jako razvodnjena tamo gde je to baš neophodno, ali će utoliko jače da se iživljava tamo gde misli da može, jer to "spoljnom svetu" nije u fokusu.

Bilo je ludo i nezaboravno pisati radikalne blogove i tripozne tvitove i stvarati Ovo što nas je zajahalo, ali u stvarnosti nema ni Kurte ni Murte, i nikako nije svejedno ko su i kakvi su ljudi i institucije koji su u poziciji da nam oblikuju živote, jer se bitno, suštinski razlikujemo po pitanjima temeljnog pogleda na svet, na kulturu, društvo, slobodu, umetnost, život. Ta razlika – to je politika. Ostalo je palanačko ogovaranje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---