UMESTO OMAŽA: Deo intervjua Jovana Ćirilova Vremenu u aprilu 2014.

Kako ste došli u pozorište?

Pišući pozorišnu kritiku. Naime, o pozorištu sam najpre pisao u "Studentu", a onda i u "Delu". Iako je Velibor Gligorić, u to vreme upravnik u JDP-u, bio na čelu časopisa "Savremenik", nije se ljutio na mene zbog toga što sam radio za konkurenciju, za "Delo".

"Pišite kako pišete za ‘Delo’, a ne dosadno kako pišete programe za pozorišta", rekao mi je jednom Milan Dedinac.

Sve u svemu, napisao sam, sećam se, kritiku za predstavu Hvalisavi vojnik.

Plaut?

Da, da, Plaut... Režirao ju je Milan Dedinac. Pored one Elija Fincija, bila je to najbolja kritika Hvalisavog vojnika. Tako se barem govorilo.

Budući da u to vreme nije bilo dramaturgije i teatrologije, Dedinac je Miroslava Belovića zadužio da me pozove u JDP i da me na neki način uputi u tajne pozorišta.

Prije toga ste završili Filozofski fakultet, Grupu za filozofiju?

Jesam, da... Uvek sam bio odličan đak, sve odlične ocene. Odvratni odlikaš koga je sve interesovalo. Kada sam te 1950. došao da vidim šta ću da studiram, shvatio sam da bih, studirajući filozofiju, nastavio da učim i fiziku i hemiju i estetiku i istoriju umetnosti i jezike... Tako sam doneo odluku. Predavao mi je i Miloš Đurić. Sećam se da je znao sva imena svojih studenata.

"Odakle su vaši Ćirilovi?", pitao me je već na prvom času.

Ali ne samo mene; sve studente. Bio je stručnjak za antičku književnost, pa je tako i predavao.

Još na fakultetu počeo sam da pišem za "Student", za koji su tada pisali Slobodan Selenić, Branko Pejić, Nikola Milošević... Bile su to najslobodnije novine tog vremena. Štampali smo jeretike. Prvi smo, recimo, objavili Žan-Pola Sartra. Sam sam ilustrovao taj tekst, Sartrov scenario Među zupčanicima.

Upoznali ste Žan-Pola Sartra?

Da, sedam godina kasnije. Dedinac je 1960. Sartra pozvao na premijeru Zatočenika iz Altone. Bio sam veoma uzbuđen. Diplomirao sam na Sartru.

Na večeru smo otišli u hotel Ekscelzior. Kasnije sam o tome napisao pesmu Večera sa Žan-Polom Sartrom. Da vam je pročitam? Tu je sve opisano...

Pročitajte, da...

"Bačen u svet sve samih malih stvari

Sivljih od moga sivila i otpadaka plitkih oduševljenja

Došao kao pojam, ali koji se znoji i jede i trepće i diše

Uprkos bića uprkos ništavila

Menu je bio obilan: plavi patlidžani i misao o biću i bivanju

Parče crvljivog sira i neke vibracije o čoveku i okolnostima

A na kraju palačinke na mađarski način i možda konačna misao šta je otuđenje

Ćutao sam i kao gnom vrebao iskosa svog nekadašnjeg učitelja

Za suštinske i bdenje

Ali nisam mogao da mu uhvatim ni pogled ni osmeh

Sve zbog onog legendarnog strabizma i prezrenja prema osmesima

A možda me je gledao Sartr

Ja to nisam znao

Sećam se da sam na kraju kada je večera srećom nepovratno prošla

Izlazeći uspeo da mu uputim pitanje koje sam kovao cele te povesne večeri

Važnije od svih tajnih večera sveta

Qu’est ce que vous pensez sur

les rapports

D’etre en-soi et d’etre pour-soi?

A taj Sartr koji sve više stari i koji se sve više goji

Odgovorio mi je da tako kasno obično ne misli ništa

Bez osmeha ali nežno

U njegovoj prezrivoj blagosti krila se teorema o večnosti koja ne postoji.

I, šta ste pitali Sartra?

Pitao sam ga šta misli o stvari po sebi i o stvari za sebe, o razlici među njima. Videli ste: rekao je da u to vreme obično ne misli ništa.

Sartr se cele te noći udvarao Nadi Gregorić, koja je bila ružna gotovo kao i on. Kasnije me je tešila naša kostimografkinja Mira Glišić.

"Vidiš kako je Milan Dedinac, koji ne važi za lepog čoveka, u stvari lep kada sedi pored Žan-Pola Sartra?", pitala me je šaljivo.

Ovde su nekada dolazili značajni ljudi iz celoga sveta. Jugoslavija je bila veoma interesantna i kao jeretička zemlja, koju su zapadni levo orijentisani intelektualci doživljavali kao otelovljenje nove levice.

Ko je sve ovdje dolazio?

Living teatar, Džulijan Bek i Džudit Malina, Piter Bruk, La Mama, Grotovski, Efros, Ljubimov, From, Markuze... Svi su dolazili na BITEF.

Je li i Tito dolazio kod vas u pozorište?

Jeste. Naročito u Jugoslovensko dramsko pozorište. Miroslav Belović je 1963. postavljen za upravnika JDP-a, ja za umetničkog direktora. Često smo Tita pozivali na predstave, pored ostalog i zato što smo znali da ćemo tako izaći na naslovnoj strani "Politike".

"Volim da dođem kod vas", govorio je Tito. "U onom Narodnom pozorištu je tesno, nema čovek gde ni noge da stavi."

Povodom proslave sedamdeset godina od rođenja Miroslava Krleže, Miroslav Belović i ja smo 1963. na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta postavili njegove drame Na rubu pameti i Salomu. Tito je došao na premijeru. Danas sam možda jedini živi svedok koji pamti u kakvim su odnosima bili Krleža i Tito.

U kakvim?

Veoma srdačnim. Bili su na "ti". Sećam se, Krleža je jednom hteo da nam pokaže tu bliskost, pa je Titu rekao da, kada god on negde dođe, tu zavlada zategnuta atmosfera. Tito ga je ošinuo pogledom. Videlo se da mu nije prijalo to Krležino zapažanje.

Tito je 1963. gledao Dantonovu smrt u režiji Miroslava Belovića, sa Stevom Žigonom kao Robespjerom. Stajali smo sami u holu JDP-a i posmatrali plakat za Bihnerov komad.

"Vidite, mislim da bi bila greška praviti paralelizam po kome bih ja bio ona životna strana kao Danton, nasuprot Staljinu kao Robespjeru", rekao mi je Tito. "Ti istorijski paralelizmi obično nisu dobri."

Inače, retko je komentarisao predstave. Nije se preterano razumeo u pozorište i nije se ni trudio da to od nas sakrije…

INTERVJU – JOVAN ĆIRILOV > Za jedan život sasvim je dovoljna jedna partija, << VREME | BR 1216-1217 | 24. APRIL 2014

Jovan Ćirilov: DNEVNIK SNOVA

***

Zima, 1983. godine

Poslednjih godina života Miroslav Krleža je pisao o svojim snovima. Ti snovi toliko liče na budnog Krležu, da su ga oni koji ga ne vole optužili da ih izmišlja, jer snovi, kao, ne smeju da liče na javu. Relativno često sam bivao sa njim što u Beogradu, što u Zagrebu, a jednom čak i u Ženevi.

Poštovao sama ga i na neki način voleo.

Pa sam se čak i ja na trenutak zapitao da li je mogućno da su ti snovi poznih godina do te mere vezani za njegovu literaturu.

Veliki poznavalac Krleže Bora Ćosić izdao je 1983. knjigu „Poslovi, sumnje, snovi Miroslava Krleže" u Grafičkom zavodu Hrvatske. Tu je na svoj duhovit i akribičan, a nimalo simplifikovan način branio i, po mom mišljenju, odbranio Krležu kada su u o pitanju njegovi „izveštaji" o snovima koje je snevao.

Januar, 2013.

Kao najbolji demanti da je nemogućno obilno sanjati snove iz svoje profesije, dogodilo mi se ove zime. Gotovo redovno sanjam snove na temu pozorišta. Naravno, ne sećam se svih snova, ali nekih se sećam.

Tim povodom sam pokušao da se setim da li sam tokom svoga života sanjao pozorišne snove.

Setio sam se jednog koji sam sanjao nekoliko puta.

Već sam uveliko član nekog pozorišta.

Ali još mlad. Treba da počne predstava nekog klasičnog komada, a razbolela se glavna glumica, tragetkinja. Naravno, Marija Crnobori. Na repertoaru je Rasinova „Fedra". Sala puna. Predstava samo što nije počela. Opšta panika! U poslednjem času izjavljujem da ću ja uskočiti u ulogu. Moja ponuda se prihvata. Ja izlazim na scenu i ne mogu da se setim nijednog jedinog Fedrinog stiha u Dedinčevom prevodu iz uloge koju je godinama Marija igrala u JDP. Nikada ne dosanjam šta se desilo na kraju, kako sam preživeo tu bruku. Pri tom se, sav u znoju, budim kao iz svakog košmara.

Moj dobar prijatelj, možda najveći u životu, istovremeno još i moj samozvani kritičar i (psiho)analitičar Dragoslav Srejović, kada bih mu ispričao ovaj san, imao je običaj da kaže: „Naravno tvoj poznati sindrom spasavanja, koji te progoni i u životu. Ti stalno imaš potrebu da nešto spasavaš. Verovatno nisi ni zapazio, ali mi jesmo, da redovno, skoro svakog dana, dolaziš iz svog pozorišta ponosit što si nešto spasao." Antonen Arto je govorio da pozorište svojom suštinom, kada je najbolje, dovodi svet na ivicu katastrofe, s tim da je i samo na rubu propasti.

Poslednje noći januara, 2013.

Sanjam spektakl koji se dešava po celoj prostranoj dolini mog sna. Cela dolina prekrivena je raskošnim dekorom. Sve je od građe od koje se prave kulise, pa ipak tako prirodne da se ne vidi razlika između stvarnih proplanaka i scenskih prostora, dekorisanih raskošnom maštom. Nema glumaca, ali prostor je tako slikovit da je to dovoljno za gledaočevo oko kao pozorišni čin.

Trebalo mi je dosta godina da sebi objasnim neke bitne osobenosti i razlike između sna i mišljenja. U snu podsvest precizno u jednom trenu „iscrta" sve pojedinosti o prizoru koji se sanja. Prosto je neverovatno koje pojedinosti sve iskrsnu u snu, odjednom, bez teškoća. A zamišljanje nekog pejzaža ide teško i veoma je nepotpuno, čak krnje.

Prve noći februara, 2013.

Moje rodno mesto. Obična varošica.

Idem ka njegovoj periferiji u delu u kom nikada nisam bio u detinjstvu niti sam znao da postoji. Na trgu se sprema predstava pod vedrim nebom. Nikoga nema da mi kaže šta će se prikazivati. Taj zabačeni deo moje rodne varoši, koji zapravo ne postoji, često sam sanjao. Jednoga da - na, na javi, dosetio sam se da je to grad čija kapija je naslikana na jednom akvarelu iz zbirke moga dede, koji je tada već bio neko vreme u mom stanu. Akvarel je završio kod porodice Farkaš. Pater familias je veterinar. Mama se družila sa Farkaškom, jednom od retkih Nemica koja je ostala u Kikindi posle Drugog svetskog rata, samo zato što je bila udata za Mađara.

U prvoj nedelji februara, 2013.

Nekakva gužva glumaca na mom „ekranu" sna. Tik uz moje lice spavača oni koje sanjam. Ne razaznajem im lica jer su preblizu. Nešto se, čini mi se, spremaju da glume. Ne znam da li smo na sceni ili u gledalištu. I dalje ne razaznajem tekst.

Novi Sad, subota, 9. februara 2013.

Malo jave. Ako je pozorište java. Na premijeri predstave „High Life" ili po naški „ZDRAV(o) ŽIVOT(e)!" kanadskog pisca Lija Makdugala u Srpskom narodnom pozorištu. Iako je predstava na javi, deluje kao najmučniji košmarni san o četvorici narkomana koji u svom tripu najviše uživaju, slušajući izgrebane gramofonske ploče starih hitova. Veoma različiti, Nenad Pećinar, Igor Pavlović, Ivan Đurić i Marko Savić igraju takođe različite zavisnike Baga, Dika, Donija i Bilija. Davno nisam osetio takvu mučninu od neke šokantne teme. Doživeo sam je kao da sam među stvarnim narkomanima, kojih mi je žao jer su, recimo, sinovi ili unuci mojih prijatelja i rođaka. Verovatno je to svest da takvi slučajevi postoje kod nas i u svetu, i da su sada pred nama u svoj strahoti njihove fizičke, fiziološke i neurotične muke. Ako bih baš morao da ikako svrstam ovu predstavu, onda bi ona bila neki neonaturalizam. Mislim da ću za „Blic" napisati kolumnu „Na dnu 2013" i početi od toga da je komad Gorkog „Na dnu" naivna bajka prema ovom dnu našeg XXI stoleća, koji gledamo na Kamernoj sceni. SNP osvedočeno ume da se bavi aktuelnim temama. Najpozorišnije je po - zorište u našoj zemlji. Lirski dugi, čehovski časovi skoro rajskog „Galeba" i sad ovaj pakao. U ušima mi odjekuje vic koji mi je neko ovih dana ispričao. Skupio se svet da uđe na bogosluženje u prepunu crkvu.

Prijatelj koji tek što je, sav oznojan, izašao kaže prijatelju: „Ne ulazi. Tamo je pakao!"

Nedelja, 10. februar 2013.

Najlepše stihove o snu ispisao je španski dramski pisac Kalderon de la Barka (1600-1681) u Sigismundovom monologu iz tragedije „Život je san": „Malen dar je nama dan, jer sav život - to je san.

A san su i sami sni." Pre neki dan sam odlučio da za „Ludus" ovoga puta ispišem Dnevnik snova. U poslednjem snu, koji još mogu da opišem, već u snu sam zadovoljan što i te noći, kao i sedam prethodnih noći, uzastopce sanjam san na temu pozorišta da bih imao još jedan san da opišem u ovom dnevniku. Ali viđi vraga! Podsvest ili san poigravaju se sa mnom i brišu mi svaki trag tek usnulog sna. Džabe sam sanjao!

Pozorišne novine Ludus broj 189-190, 2013.