---

Ukrajinska narodna muzika >

Neocarinjeni poklon

Između Ukrajinaca i nas ima srodnosti, da, u većini njihovih pesama razabraćete o čemu se radi, jedino možda nećete biti načisto ko je ostavljen, a ko je verolomac, ali malo misterije ne škodi muzici, dapače

Gle, nova godina opet, dođe vakat da ispunim obećanje tj. da pišem o ukrajinskoj muzici koju sam lakomisleno i neodgovorno đuture pripisivao Rusima (kao da potonji nemaju dovoljno svoje vlast. muzike). I kako ću se sa ukrajinskom braćom uopšte iskusurati, jednu sam njihovu melodiju čuo od V. Tepavca, raspisao sam je za komerc. potrebe ansambla LOLE, čiji sam cenj. član i aranžer bio trideset do četrdeset leta, letopisci se ne slažu svi glede postanja i trajanja toga VIS-a, izvedemo ti mi kozačku stvar ko zna koliko puta u slavnom "Nedeljnom popodnevu" slavnog RTS-a, snimimo je u petici za PGP, otpevamo je osam hiljada puta pred svatovima, pred kafanskim gostima, pred direktorima jugoslovenskih privrednih giganata (ča je bilo tega više ni), ali i pred publikom na koncertima, govorim o pesmi Ehav kozak za Dunai, beše to vek mračnjaštva, bez Youtube-a, znao sam da ono što smo čuli od našeg kazivača, koga i ovim putem pozdravljam, čuli nije ruski, znao sam da Dunai ne protiče kroz Rusiju, pa opet nisam se nijednom pobunio kad bi pesma bila najavljena kao ruska, klijenti bi revnosno udarali takt, poneko bi se sa upravo kozačkom neustrašivošću petljao da sa solisom drži gore A i G dok mi ubrzavamo ritam kao konjica koja je već posekla prvi neprijateljski bataljon, pa uživa u zaletu i u očito blagoslovenom jurišu. Our customers bi na kraju pesme, zadihani, zaključili kako nema muzike bez Rusije, a ja za tolike godine baš nikoga ne prosvetlih da pesma nije ruska: pa zar ne primećuju da jezik nije ruski (možda nije bio ni ukrajinski: beše to mešavina srpskog, ukrajinskog, ruskog i ne znam ti kojeg ti još jezika: iako smo pevali složno, verujem da bi lektor iz Kijeva ili iz Ruskog Krstura imao štošta da nam prepravi crvenim mastilom).

Ali imaću ja kao rani osnovac sad bi se reklo link iz Ukrajine (na koju je moje banaćansko serdce bilo ljubomorno: učili smo da je naša crnica tek nekakav rukavac najkvalitetnijeg evroazijskog černozema koji je sticajem nerasvetljenih okolnosti u celini pripadao Ukrajini): Radio Novi Sad, u mojoj hiperprodukciji znan kao Radio Stanica, vodio je računa da se nijedna manjina ne rasrdi na njega, u polučasovnoj emisiji barem jedna pesma bila bi rusinska. Što će reći da su Rusini zapremali jednu desetinu vremena, a u Bačkoj su bili ostrvce međ Srbima, Mađarima, Romima, Rumunima, Slovacima… Zavoleo sam njihove blage i prirodne melodije, bez akrobacija podesnih da se solisti armijskog hora istaknu, bez acceleranda (kao u preslav. "Kalinki"), zaista, jedino me je nepoznavanje jezika sprečilo da te pesme ubacim u svoj tadašnji svejugoslovenski ekumenski repertoar. Rusini behu idealna manjina, jesu katolici, ali nas nisu nikad tlačili, niti sanjaju o otcepljenju, na šta mi kao domaćini naravno da bismo popreko gledali, treće, u njihovim i narodnim i božićnim pesmama progovara nešto slovensko, ali ne državotvorno ni vojno, nego nešto blago, prehrišćansko, seosko, ili zadružno (gotovo kao da im je Koštunica vodeći kompozitor). Pesme im behu uz pratnju velikog tamburaškog orkestra Radiostanice, ali i uz pratnju njihovih vlastitih amaterskih družina, gde su takođe preovladavali basprim, begeš i kontra, s tim što bi oni dodali i harmoniku, omaž bajanu ostavšem u prapostojbini na severoistoku.

U Filadelfiji će mi prijatelj biti Steve (Wolownik), Amerikanac ukrajinskog porekla: "Nemoj misliti da su Ukrajinci nekakav monolit, jedni su Lemko, ovi pot-puno drukčiji su Bojko..." Prođi me se, Stjopa, nisam prelazio ovoliku vodu da slušam o ukrajinskim Piperima i Kučima. Stiva nema, a ja nakon tričavih dvadeset godina nisam siguran beše li moj prijatelj Lemko, ili Bojko. Šta mi je govorio? "Ja sam Bojko!" Ili pak: "Nisam ja Bojko!"?!

Sa tamošnjim orkestrima balalajki nastupao je Gari Nova (Novicki), tek nedavno ću doznati da je Gari osim odličnog glasa držao teretanu u Njujorku gradu, jednako odličnu, gde je umela da dođe i Džeki Kenedi, baš lep dijapazon poznanstava, od Kenedijevih do Živkova koji pravi muffins, vozi kamion i svira u dečijem putujućem pozorištu. Zašto sad u tekstu o ukrajinskoj muzici pominjem Garija koji je bio Rus? (Sa Rusima se nikad ne zna: Staljin iz Gruzije, Gogolj pa rodom iz Ukrajine, Kasparov pa Azerbejdžanac...)

Na jednome velelepnom vašaru pevao je Gari, uvod na balalajkama i domrama mi se dopao, znao sam kako Gari peva, ali je sebe nadmašio u Ridna mati moia, sedeo sam na klupi u publici, sve mi je u ono vreme bilo potaman (osim možda nedelj. primanja, ali čak ni ona nisu bila jadna toliko da ih oplakujem na mestu javnom kao što je vašar, nikakav dakle plač Jeremijin nije bio u toku), oči su mi se napunile suzama već u prvom stihu, da bi u narednom, gde je i najviši ton pesme ("i vodila meneeee...") vascela moja u proš. br. pominj. njuška stranca bila oblivena suzama. Možda sam, ne racionalno, nego kao pas ili dete, prepoznao pesmu koju je za naše radiodifuzno područje u Radiostanici snimio Mihajlo Oneščuk, možda me je Gari vratio u zlatni septembar školske godine 1960/1061: lavor je baba iznela na štigne, da se na suncu voda malo smlači, da se sumijem pre nego što krenem uškolu.

Dosta memoara, nisi ti vojskovođa koji je nadživeo armiju pa se naširoko priseća li priseća ranog sebe, tvoje je da sročiš vodič kroz ukrajinsku narodnu muziku, dobro, dobro, evo, ko hoće neka ponovi moj razv. put, nek sluša najpre muziku naših Rusina, a onda ukrajinsku muziku sa lica mesta, tj. iz Ukrajine kroz čiju sam teritorijalnu celovitost poslednii raz prošao 1977. godine. Dakle, preporučujem g. Oneščuka, Ridna mati i Moja kalino, kao god i Pisnu Rusnaka (rusinske nedavno komponovane pesme i dalje su čudesno dobro povezane sa njihovim davno napuštenim izvorom), čitaocima bih preporučio ukrajinsku pesmu Vzjav bi ja banduru, koja imaće bezbroj izvođenja, najbolja je kad ju peva hor, mešoviti: kad zazvone ženski glasovi svako mora biti potresen, to je pevanje ne iz grla, ne samo iz čitavog njihovog bića, u tom višeglasu peva ispod njih taj njihov černozem zbog kojeg sam se ja kao dete sneveselio što mu sedište i središte nije u Banatu.

Rospriahajte hlopcy konei – obavezno poslušati, mada ima i verzija kakve trpi samo ravnodušni i svačiji yuotube, treba probirati dok čovek ne nađe izvedbu kakvu ova moćna tema zaslužuje, ali ima jedna stvar gde bih se usudio da preporučim baš određenog izvođača, Solnce nizenjko, večer blizenjko se zove, https://www.youtube.com/watch?v=56aBTP7EpIg, to je posvećeno slavnoj pevačici koju takođe možete naći na internetu, ali ovde je solistkinja devojka, i ne zna se ko je bolji, ona koja svaku strofu donosi onako kako ju je korepetitor u KUD-u savetovao, ili hor koji ju sluša sa uživancijom i čeka svojih bogme pet minuta, jer je pesma opširna; opevani su i prvi dani ljubavi i kobni dan kad se obelodanilo ne baš toliko ni diskretno očijukanje voljenoga sa njegovom novom draganetom, apsolutno romantično.

Solnce nizenjko domaća tj. srpskohrvatski govoreća publika sluša u "Akordu" (Ive Lole Ribara 46, call now!) ochen’ vezhlivo, mandolinist i ja trudimo se oko izgovora, ali držim da većina ne prati radnju na ukrajinskom, nego uživa u lepoti jednostavne, savršeno uravnotežene melodije (kojoj ni naš duet ne može odviše da naudi). Početnik bi možda mogao da na youtube potraži Ukrainian Medley, gde će mu se posrećiti da čuje krasne arije, između ostalih i pesmu o Marusji koja ide po vodu, to sam za vreme stare Jugoslavije pevao učenicima prvog razreda OŠ "Bora Stanković" na Banjici, i polupismena Srpčad prihvatala su je kao da im neko peva Danas nam je divandan, što će reći da između Ukrajinaca i nas ima srodnosti, da, u većini njihovih pesama razabraćete o čemu se radi, jedino možda nećete biti načisto ko je ostavljen, a ko je verolomac, ali malo misterije ne škodi muzici, dapače: nastaviće se u decembru 2015, srećna nova!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---