---

Bio sam dečko koji obećava, znao Očenaš pre polaska u školu, molio se poluglasno pre spavanja (ako sam to bio ja: na perini napunjenoj slamom, u prug. pidžami od tenisa. ili tenista, šnajderskog materijala koji više niko ne pominje, kao što više ne spominje ni cic, pargar, grombi

U klet. globalizaciji nema milosti ni prema kalendaru: dani nalik jedni drugima kao jaje jajetu, milioni prodavačica, šankera, blagajnika po nalogu cenj. veleuprave rade i nedeljom i blagdanima, a nije tako bilo, osobito ne po selima.

U blagosl. ned. jutro ne pucaju govedar i svinjar sarački opletenim bičevima, ne kloparaju kola, šor je očišćen još pedantnije nego radnim danima, ljudi obrijani, u belim košuljama, žene pak u večitoj crnini, sredovečne možda i u tegetskoj opravi, žure na službu, neke i u pačnama, ali novim, dobro, nedelju je obeležavao i soj koji lepo vreme i neradni dan beše koristio da iznese stolice na sokak i da se javno karta: trideset dve usijane od upotrebe i krajnje živopisne madžarske karte za igrati filka, igre koju do dana današnjeg nisam savladao.

&

Odmalena sam privilegovan. Mnogu sam liturgiju proveo na crkvenom tavanu, nadomak neshvatljivo velikog sata koji je tada radio: na tavanu je bio hor, a ja sam bio horovođin sin. Volonteri bi, pogotovo zimi, obavezno imali flašu rakije koju su ćutke predavali jedan drugom, ako bi sveštenik imao duži solo, neko bi zasmejao ceo hor, poznavao sam lično i oba pojca, Ljubu i Vojina Toračkog (Purićovi), koji su crkvenjačko-pojački zanat i položaj nasledili od oca Mile zvanog u kući Baca, e, od horovođe i pojaca čuo sam blagovremeno dovoljno anegdota, tako da me strahopoštovanje prema crkvi ili prema popi zaduženom za grešni Farkaždin nikad nije istinski ni obuzelo. Pre bih rekao: naoborot.

Purića Seniora je legendarni pop Nikola osumnjičio da se u samome hramu Gospodnjem odao jednome od dva lokalna opijata, Baca se sećao jutrenja kad je umalo pao na doping-testu, jer je pop Nikola napustio oltar želeći da se izbliza, čulom mirisa lično osvedoči u opravdanost svoje sumnje: "Čika Milo, vi ste ovde kanda pušili!" I pođe ka meni, prisećao se kod Moca u birtu Mila, a ja držim brisu iza leđa i gledam u onaj njegov stomak: nejdi bliže, sad te kalam! (Jezik se menja tako brzo tako da bi poslednju preteću rečenicu i u selu danas malo ko razumeo, kala se riba: to je onaj potez brisom ili oštrim nožem kojim se napravi rez duž celog ribljeg stomaka, pri čemu sečivo proseca samo kožu, kako ne bi bila blagopotkačena i žuč. kesa).

Naravno da se Baca blagovremeno izmakao i naravno da nije došlo do krvoprolića, pa ni do bilo kakve suspenzije niti pokore, ali su me te priče blagovremeno kurtalisale straha od pope – svakom maloletniku koji bi po uzoru na muške pretke i komšije izrekao kakvu dežurnu gadost obećano je da će mu popa makazama odseći jezik, to je za decu bila definicija paroha.

Ljubu ili Vojina, nisam više siguran, sveštenik je upitao da li poznaju tipik, na šta je, pošto su obojica odmalena u crkvi, dobio odgovor: "Ja jel znam tipik!? Pa ja znam kolko eljuga ima gore!"

&

Prihvatio sam se bio opsežne deklamacije za Sv. Savu ("Ko udara tako pozno/U dubini noćnog mira), povereno mi beše i da pevam antifon, tropar, šta li, mogao sam imati devet ili deset godina: učitelji nisu bili oduševljeni da im odlikaš padne u verski fanatizam, ali su se gradili da ne znaju za moju vanškolsku aktivnost.

Međutim je život odveo Srpsku pravoslavnu crkvu na jednu stranu, a mene srpskog pravoslavnog neću reći baš na suprotnu, ali ipak na neku moju stranu, uglavnom sam ja na toj mojoj strani dogurao do jeresi: religija je hobi. Malo malo, pa u novinama ponovim misao do koje sam došao proučavajući društv. zajednicu.

&

Hodam ulicama Firence kroz nepregledni špalir ili buljuk turista i stalno sam u nečijem kadru, zastajkujem svaki čas da ne bih zaklonio deo renesansne fasade ili pjacete; sviram na svadbi, fotograf i kamerman me doslovno guraju u stranu da bi napravili kadar dostojan njihove poetike; na fotografije, turističke ili svadbarske, ne dajem ja pet para, pa opet nikome ne kažem: slikaj i mene, ako ti je do istine, jer je i moja njuška deo ovog firentinskog popodneva. Ili: i ja sam kao svirac ravnopr. učesnik ove jedinstvene porodične svetkovine. Neću da se sklanjam, radi tvoje tezge i zbog nečije gladi za dokumentima!

Takođe ne pecam ribu jedno pedeset godina, pa opet, plivam sredinom Tamiša što dalje od pecaljki kojima su načičkane obe zagađene obale: cenim pecarošku razbibrigu.

Ali ne mislim da se o maniji fotografisanja ili o sportskom ribolovu ne sme napraviti karikatura. I da bi zbog moje šale na račun slikoljupstva ili ribolova neko imao pravo da me liši života.

Ako neko hobi proglasi za svetinju, kao što čine vernici, nemam ništa protiv, ali ne mogu i meni uliti strahopoštovanje. Šta ako je za mene svetinja na pr. brak, imam li ja pravo da nekome ko priča vic o braku (što jeste užasno: te su pošalice dosadnije od samog braka, i mnogi je kozer zaslužio da bude odalamljen) razbijem nos ili glavu? Pa čak i da mu samo pripretim: "Kako možeš da vređaš svetinju tolikih ljudi i naraštaja?! Uh, da nisam kukavica drukčije bismo razgovarali!"

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---