Odlomak iz novog romana Mišela Uelbeka Pokoravanje >

Dolazak na vlast

 

Novi roman Mišela Uelbeka Pokoravanje stekao je status kontroverznog ostvarenja i pre nego što je premijerno objavljen u Francuskoj na dan terorističkog napada na redakciju časopisa "Šarli ebdo", na čijoj poslednjoj naslovnici je u tom trenutku bila upravo karikatura ovog francuskog pisca. Zahvaljujući agilnosti beogradske izdavačke kuće IP Booka, jedno od prvih inostranih izdanja nove Uelbekove knjige biće srpsko. U prevodu Vladimira D. Jankovića izlazak Pokoravanja očekuje se 20. februara. Uz dozvolu izdavača, prenosimo odlomak iz ovog romana

I zaista, vest je odjeknula malo posle dva po podne: UMP, UDI i Socijalistička partija zaključili su koalicioni sporazum, stvarajući "prošireni republikanski front" koji će podršku pružiti predsedničkom kandidatu Muslimanskog bratstva. U neumerenom uzbuđenju, novinari informativnih emisija smenjivali su se tokom celog popodneva u nastojanjima da saznaju malo više o uslovima po kojima je sporazum sklopljen, kao i o raspodeli ministarstava, svaki put se pozivajući na lične sujete političara, ali i neodložnu potrebu za nacionalnim ujedinjenjem, kako bi se izvidale rane koje tište jednu podeljenu zemlju, itd. Sve je to bilo apsolutno predvidivo, moglo se očekivati; ono pak što je teže bilo predvideti svakako je bio povratak Fransoa Berua na političku pozornicu, i to u njen prvi plan. Beru je, zapravo, prihvatio dil s Muhamedom Ben Abesom; ovaj je najavio da će, ukoliko pobedi na predsedničkim izborima, imenovati Berua za predsednika vlade.

Stari političar iz Bearna, koji je poraze trpeo na praktično svim izborima na kojima se kandidovao u prethodnih tridesetak godina, sada se, u saradnji s uredništvima raznih časopisa, uspeo da u javnosti stvori o sebi sliku uzvišenosti, što će reći da se svaki čas fotografisao oslonjen na pastirski štap, odeven u pelerinu a la Žistin Bridu, u krajoliku kojim dominiraju livade i oranice, prvenstveno u Laburu. Predstava koju je on o sebi pokušavao da stvori u brojnim intervjuima bila je ona degolovska, slika čoveka koji je rekao "ne".

– Genijalna ideja, to sa Beruom, apsolutno genijalna! – uzviknuo je Alen Taner onog časa kad me je ugledao, doslovce sav trepereći od ushićenja. – Priznajem da mi to nikada ne bi palo na pamet; stvarno je mnogo jak taj Ben Abes...

Mari-Fransoaz me je dočekala sa širokim osmehom na licu; ne samo što se videlo da joj je milo što me vidi već je i sama izgledala, generalno, u punoj formi. Posmatrajući je tako upošljenu za kuhinjskom radnom pločom, sve sa šaljivom keceljom tipa: "Ne derite se na kuvaricu, za to je zadužen gazda", teško je bilo i zamisliti da je, svega nekoliko dana ranije, doktorandima predavala o izrazito specifičnim okolnostima u kojima je Balzak radio na lekturi Beatrise. Pripremila je bila pitice s pačjom šijom i vlašcem, baš ukusne. Njen muž, prekomerno uzbuđen, istovremeno je otvorio bocu kaora i bocu soterna, pre nego što će se dosetiti da bi, apsolutno, prvo trebalo da probam njegov porto. Uopšte mi nije bilo jasno zbog čega bi se to povratak Fransoa Berua u političku arenu mogao okvalifikovati kao genijalna ideja, ali Taner će ionako vrlo brzo krenuti u razradu svoje ideje, u to sam bio siguran. Mari-Fransoaz ga je posmatrala blagonaklono, s vidnim olakšanjem što se njen muž tako lako saživljava s novom ulogom salonskog vojskovođe – u kojoj će ubuduće moći časno da se oprobava pred gradonačelnikom, lekarom, notarom, naposletku pred svim uglednim meštanima, koji i dalje imaju i te kakav značaj u svim tim velikim provincijskim varošima, a pred kojima će on, njen suprug, zauvek sačuvati oreol čoveka koji je radni vek proveo u tajnim službama. Pred njima su, nema zbora, bili lepi penzionerski dani.

– Ono što je kod Berua izvanredno, što ga čini nezamenjivim – nastavi Taner poletno – jeste to što je on savršeno glup, dok je njegov politički projekt oduvek bio ograničen na njegovu vlastitu želju da se na bilo koji način domogne "vrhovne vlasti", kako se to kaže; nikada taj nije imao, pa se čak ni pretvarao da ima, ikakvu ličnu ideju; u tom smislu, reč je o prilično retkoj pojavi. Zbog toga se on i nameće kao idealno političko otelovljenje ideje humanizma, tim pre što samoga sebe doživljava kao Anrija IV, kao velikog mirotvorca i utemeljivača međuverskog dijaloga; on je, pritom, visoko kotiran među biračima katolicima, na koje njegova glupost deluje umirujuće. I upravo je to potrebno Ben Abesu, koji bi pre svega voleo da ga dožive kao oličenje jednog neohumanizma, pre nego što će im on predstaviti islam kao jedan zaokruženi oblik tog novog humanizma, a sebe kao ponovnog ujedinitelja koji, uostalom, nastupa sa savršeno iskrenim namerama budući da javno izražava respekt prema svim trima religijama Knjige.

Mari-Fransoaz nas je pozvala da sednemo za sto; bila je pripremila salatu od boba s maslačkom i odozgo narendanim parmezanom. Ukusna je bila, toliko ukusna da sam na trenutak izgubio nit priče njenog muža. Katolika, praktično, više nema u Francuskoj, govorio je on dalje, ali su zato oni i dalje privrženi nekoj vrsti moralnog učenja; bilo kako bilo, Ben Abes je od samoga početka činio sve da pridobije njihovu naklonost; samo u toku prethodne godine, u Vatikan je išao najmanje tri puta. Zahvaljujući samom svom poreklu, on je okružen tom aurom čoveka koji brine za sudbinu Trećeg sveta, čime je uspeo da umiri konzervativni segment biračkog tela. Za razliku od svog nekadašnjeg suparnika Tarika Ramadana, opterećenog svojim vezama s trockistima, Ben Abes je oduvek pazio da se ne kompromituje eventualnim približavanjem antikapitalističkoj levici; liberalna desnica odnela je pobedu u "bici ideja", on je to savršeno dobro shvatio, među mladima je preovladao preduzetnički duh, a nenadmašnu tržišnu privredu u datom su trenutku svi prihvatili. Istinski genijalna crta muslimanskog lidera ogledala se, međutim, prvenstveno u tome što je na vreme uvideo da se izbori ubuduće neće dobijati na ekonomskom planu, već u sferi osnovnih vrednosti, te da će i tu desnica dati sve od sebe ne bi li pobedila u "bici ideja", a da pritom neće morati ni da se bori. Dok je Ramadan zagovarao šerijat kao jednu novu, što će reći – revolucionarnu opciju, Ben Abes je govorio o povratku pouzdanim, tradicionalnim vrednostima, uz primesu egzotike koja svemu daje dodatnu draž. Što se tiče obnove porodice i tradicionalnog morala, a samim tim, posredno, i patrijarhata, pred njim se otvarala široka džada, kakvom desnica nikada ne bi mogla da pođe, Nacionalni front naročito, a da ih kao reakcionare, iliti fašiste, ne obeleže poslednji šezdesetosmaši, te progresivne mumije u izumiranju, u sociološkom smislu potpuno beskrvne, ali udomljene u medijskim tvrđavama, odakle i dalje mogu da bacaju kletve na ova zlehuda vremena i mučan ambijent koji vlada u zemlji; on je, i samo on, pružao zaklon od svake opasnosti. Kao hipnotisana njegovim temeljnim antirasizmom, levica još od samog početka nije bila u stanju ne samo da mu se suprotstavi nego ni ime da mu pomene.

Mari-Fransoaz nam potom posluži pečenu jagnjeću plećku s restovanim krompirom, i ja počeh da se gubim.

– Ipak je on musliman... – napomenuh ja zbunjeno.

– Jeste! Pa šta? – Posmatrao me je, sav blistajući. – Musliman je, ali umeren, i to je ono glavno; on to stalno ponavlja, i to je istina. Ne treba ga sebi predstavljati ni kao talibana ni kao teroristu, bila bi to gruba greška; osim prezira, on nikada nije iskazivao ništa drugo prema tim ljudima. Kad o tome govori u svojim tekstovima u rubrici posvećenoj pismima čitalaca u Mondu, mimo proklamovane moralne osude, tačno se kod njega raspoznaje ta nijansa prezira; on, u suštini, teroriste smatra amaterima. Ben Abes je, zapravo, jedan izrazito sposoban političar, bez sumnje sposobniji i lukaviji od ma kojeg političara u Francuskoj posle Fransoe Miterana; za razliku od Miterana, međutim, on ima jednu pravu istorijsku viziju.

– Ukratko, vi mislite da katolici nemaju čega da se plaše.

– Ne samo što nemaju čega da se plaše već imaju mnogo čemu da se nadaju! Znate... – poče on, uz osmeh kao da se izvinjava. – Ima deset godina kako okapavam nad slučajem Ben Abesa, i mogu reći, bez preterivanja, da sam jedan od ljudi u Francuskoj koji ga najbolje poznaju. Celu svoju karijeru posvetio sam, praktično, praćenju islamističkih pokreta. Prvi slučaj na kojem sam radio – bio sam u to vreme sasvim mlad, još sam učio na Sen-Sir-o-Mon-d’Oru – bili su napadi 1986. u Parizu, za koje se na kraju ispostavilo da je iza njih stajao Hezbolah i, indirektno, Iran. Posle su došli Alžirci, pa Kosovari, zatim pokreti koji su bili direktnije povezani s al-Kaidom, pa onda vukovi samotnjaci... Nikada to nije prestajalo, samo su se vidovi menjali. Po nuždi, čim je Muslimansko bratstvo stvoreno, odmah se našlo pod našom lupom. Godine i godine prošle su pre nego što smo se konačno uverili da, ako Ben Abes zaista ima neki program, pa čak i program izrazito ambiciozan, to nema ama baš nikakve veze sa islamskim fundamentalizmom. Po ultradesničarskim krugovima tada se proširila ideja da će hrišćani, onoga časa kad muslimani dođu na vlast, neizbežno biti dovedeni u status dimija (dhimmi – građanin-podanik muslimanske države koji nije muhamedanske vere, prim. prev.), građana drugog reda. Dimijstvo uistinu spada u red glavnih načela islama; ali u praksi je status dimija krajnje fleksibilan. Islam se proteže na ogromnom geografskom prostoru; verski običaji u Saudijskoj Arabiji nemaju nikakve veze s onima koje srećemo u Indoneziji, ili pak u Maroku. Što se Francuske tiče, apsolutno sam ubeđen – bio bih spreman da se opkladim – da hrišćanima neće biti nametnuta nikakva ograničenja u ispovedanju vere, već da će donacije namenjene katoličkim centrima i održavanju verskih objekata biti, štaviše, povećani – oni to sebi mogu da dozvole, budući da će subvencije koje će petromonarhije davati džamijama biti još veće. A na prvom mestu, pravi neprijatelj muslimana, ono čega se oni plaše i što mrze iznad svega, nije katoličanstvo; ne, to je sekularizam, laicizam, materijalistički ateizam. U njihovim očima, katolici su verujući, katoličanstvo je jedna od religija Knjige; reč je, dakle, isključivo o tome kako da se katolici ubede da učine taj još jedan korak, da pređu u islam; eto kako muslimani uistinu vide hrišćanstvo, to je to njihovo izvorno viđenje.

– A Jevreji? – Ovo mi se omaklo, nisam uopšte bio nameravao da postavim to pitanje. Slika Mirijam kako leži u mom krevetu, u majici, onog našeg poslednjeg jutra, slika njene male, oble guze, nakratko mi prođe kroz glavu; nasuh sebi punu veliku čašu kaora.

– A... – on se ponovo nasmeši. – Što se Jevreja tiče, situacija je očigledno malo komplikovanija. Teorija je u načelu ista, judaizam je religija Knjige, islam priznaje Avrama i Mojsija kao proroke; u praksi, u muslimanskim zemljama odnosi s Jevrejima često su mnogo teži nego sa hrišćanima; i naravno, sve je zatrovalo to palestinsko pitanje. Postoje, dakle, određene manje frakcije pod okriljem Muslimanskog bratstva koje priželjkuju odmazdu prema Jevrejima; ja, međutim, verujem da te frakcije nemaju nikakve šanse da odnesu prevagu. Ben Abes je oduvek vodio računa o negovanju dobrih odnosa s velikim rabinom Francuske; možda će, ipak, s vremena na vreme malo olabaviti dizgine, pustiti malo na volju svojim ekstremistima; jer ako on zaista misli da navede veliki broj hrišćana da pređe u njegovu veru – a nemamo nikakvih dokaza da tako nešto nije izvodljivo – onda svakako ne gaji ne znam kakve iluzije u pogledu Jevreja. Mislim da se on, u suštini, nada da će oni sami doneti odluku da napuste Francusku – da emigriraju u Izrael. U svakom slučaju, u jedno mogu da vas uverim, a to je da njemu na pamet ne pada da ugrozi svoje lične ambicije – koje su ogromne – tek da bi ugodio palestinskom narodu. Začuđujuće malo ljudi pročitalo je ono što je on pisao na početku – istina je da su ti tekstovi objavljeni u prilično nepoznatim geopolitičkim revijama. Ali ono što on stalno pominje, i to baš bode oči, jeste Rimsko carstvo – u Ben Abesovim očima, cela evropska konstrukcija nije ništa drugo do sredstvo da ostvari tu hiljadugodišnju ambiciju. Oko toga će on izgraditi svoju spoljnu politiku – oko izmeštanja težišta Evrope ka jugu; već postoje organizacije koje deluju u tom pravcu, na primer Savez za Mediteran. Prve zemlje koje bi mogle da pristupe toj novoj evropskoj konstrukciji svakako će biti Turska i Maroko; potom na red dolaze Tunis i Alžir. Dugoročnije gledano, tu je i Egipat – to je već jedan krupniji zalogaj, ali upravo onaj koji će biti presudan. Uporedo s tim, može se računati da će se evropske institucije – koje su u ovom trenutku sve samo ne demokratske – razvijati više u nekom referendumskom pravcu; logična posledica toga biće da svi glasaju za jednog, zajedničkog evropskog predsednika. U tom kontekstu, evrointegracija zemalja koje su već prenaseljene i demografski dinamične, kao što su Turska i Egipat, mogla bi da odigra ključnu ulogu. Istinska Ben Abesova ambicija, ubeđen sam u to, jeste da u jednom trenutku postane prvi izabrani predsednik Evrope – jedne proširene Evrope, u čijem će sastavu biti zemlje mediteranskog basena. Valja, pritom, imati u vidu da su njemu tek četrdeset tri godine – makar se on, da bi ugodio biračkom telu, trudi da izgleda stariji tako što neguje stomak i neće da farba kosu. U izvesnom smislu, stara Bat Je’or jeste bila u pravu, s onom svojom fantazijom o zaveri da se stvori Evrabija; ona, međutim, načisto greši kad zamišlja kako će taj evromediteranski svet u odnosu na monarhije Zaliva biti u podređenom položaju; tu ćemo, naprotiv, imati posla s jednom od vodećih ekonomskih sila sveta, koju će ostali u svakom pogledu tretirati kao sebi ravnu. Čudna se igra u ovom trenutku igra oko Saudijske Arabije i ostalih petromonarhija; Ben Abes je sasvim spreman da se, bez zadrške, okoristi njihovim petrodolarima, ali nema nameru da pristane ni na kakvo odricanje od suvereniteta. On, u izvesnom smislu, čini isto ono što je svojevremeno bila De Golova ambicija, ambicija da Francuska vodi jednu veliku politiku prema arapskom svetu, i ja vas uveravam da Ben Abes ne oskudeva u saveznicima, uključujući tu i monarhije u Zalivu, koje su, opet, zbog svoje pozicije u odnosu na Amerikance primorane da gutaju uvrede i trpe u tom neugodnom položaju prema ostatku arapskog sveta, ali zato sada već počinju da razmišljaju o mogućnosti da bi jedna saveznica kao što je Evropa, organski manje povezana s Izraelom, za njih eventualno bila znatno bolji izbor...

Zaćutao je; bez prekida je govorio više od pola sata. Pitao sam se da li namerava da napiše knjigu, sada kad se praktično penzionisano, da li će pokušati svoje ideje da baci na papir. Meni je to što je on govorio bilo interesantno; interesantno, u svakom slučaju, za ljude koje zanima istorija. Mari-Fransoaz donese desert, landsku gibanicu s jabukama i orasima. Odavno nisam tako dobro jeo. Posle večere, imali smo da pređemo u salon i tamo pijemo baz-armanjak; upravo to smo i učinili. Smekšan karakterističnom aromom alkohola, zagledan u blistavu ćelu nekadašnjeg špijuna i njegov karirani sako, pitao sam se šta li taj čovek intimno misli o svemu tome. Kakvo bi mišljenje mogao imati neko ko je čitav svoj život posvetio istraživanju lica i naličja? Verovatno nikakvo, i ne bi me čudilo da on uopšte i ne izlazi na glasanje; previše toga je znao.


 

Kako je Evropa izvršila samoubistvo

– Vi verujete u vanzemaljski život? – prekidoh ga ja, iznenađen.

– Ne znam, o tome ne razmišljam često, ali to vam je samo pitanje aritmetike: imajući u vidu da u kosmosu ima bezbroj zvezda, i planeta koje kruže oko svake od njih, i čudno bi bilo da se život pojavio samo na Zemlji. Ali nije bitno, ono što sam hteo da kažem jeste da kosmos kao takav predstavlja dokaz da je postojao jedan inteligentan naum, kosmos je očigledno ostvarenje jednog projekta koji je začela neka džinovska inteligencija. I ta će se jednostavna ideja, pre ili kasnije, ponovo nametnuti, to sam ja još kao vrlo mlad shvatio. Celokupna intelektualna debata XX veka svela se na suprotnost između komunizma – koji bi, recimo, bio hard varijanta humanizma – i liberalne demokratije, koja je isto to samo u mekšoj verziji; sve je to, u svakom slučaju, bilo jedno užasno ograničavanje. Povratak religiji, o kojem je tada već počinjalo da se govori, bio je – ja sam to odmah znao, kao petnaestogodišnjak, mislim – jednostavno neizbežan. Moja porodica je negovala duh katoličanstva – dobro, i oni su već bili počeli da se udaljavaju pomalo, pravi katolici bili su zapravo moje bake i dede – tako da sam se i ja, po prirodi stvari, u prvi mah okrenuo katoličkoj veri. I od prve godine na fakultetu, prišao sam identitetskom pokretu.

Mora da se po meni videlo koliko su me ove reči iznenadile, jer on zaćuta, pa stade da me gleda s nekim poluosmejkom na licu.

(...)

– Nikada se nisam stideo svojih mladalačkih poduhvata – produži on. – A mojim novim prijateljima muslimanima ni u jednom trenutku na pamet nije palo da me zbog toga prekore; njima se učinilo sasvim normalnim da se ja, tražeći načina da se izvučem iz ateističkog humanizma, prvo okrenem svojoj izvornoj tradiciji. Osim toga, mi nismo bili ni rasisti ni fašisti – pa dobro, da budem sasvim iskren, neki među nama nisu bili daleko ni od toga, ali ja među njih ni u kom slučaju nisam spadao, nipošto. Fašizam mi je oduvek ličio na nekakav avetinjski, košmarni i lažni pokušaj da se udahne život umrlim nacijama; bez hrišćanstva, evropske nacije postale su tela bez duše – zombiji. Samo, evo: da li je postojala mogućnost da se hrišćanstvo vrati u život? Ja sam verovao da postoji, nekoliko godina sam verovao u to – sa sve većom sumnjom, istina, pošto mi je sve bliža i bliža bila Tojnbijeva misao, njegova ideja da civilizacije ne umiru tako što ih neko ubije, već tako što izvrše samoubistvo. A onda se sve promenilo, u jednom jedinom danu – tačno, tridesetog marta 2013; sećam se da je bio Uskrs. U to vreme sam živeo u Briselu, i s vremena na vreme otišao bih u Metropol, da popijem piće u hotelskom baru. Oduvek sam voleo stil art nuvo; ima veličanstvenih stvari i u Pragu i u Beču, ima, takođe, i nekoliko zanimljivih građevina u Parizu i u Londonu, ali za mene, bio ja u pravu ili ne, vrhunac art nuvoa upravo je hotel Metropol u Briselu, a posebno njegov bar. Ujutro 30. marta, slučajno sam prolazio pored hotela i ugledao obaveštenje: iste večeri bar Metropola zauvek zatvara svoja vrata za posetioce. Bio sam zapanjen; obratio sam se konobarima. Oni su mi potvrdili; tačni razlozi zatvaranja nisu im, međutim, bili poznati. Čudno je bilo i pomisliti da su se do toga časa, u tom apsolutnom remek-delu dekorativne umetnosti, mogli naručiti sendviči i pivo, bečka čokolada i kolači sa šlagom, da se iz dana u dan moglo živeti okružen lepotom, i da će sad sve to nestati, u trenu, usred prestonice Evrope! Da, u tom času sve sam shvatio: Evropa je već bila izvršila samoubistvo. Kao Uismansovom čitaocu, i vama zacelo, kao i meni, ide na živac njegov tvrdokorni pesimizam, njegovo stalno proklinjanje mediokriteta njegovog vremena. A on je živeo u vremenu kada su evropske nacije bile na svom vrhuncu, na čelu nepreglednih kolonijalnih imperija, kada su vladale svetom! U vremenu neobično sjajnom kako sa stanovišta tehnologije – železnica, električno osvetljenje, telefon, fonograf, Ajfelove metalne konstrukcije – tako i sa stanovišta umetničkog – tu već ima, zaista, i previše imena da bismo ih sva naveli, kako u književnosti, tako i u slikarstvu, u muzici...

(...)

– Ta Evropa, koja je bila vrhunac ljudske civilizacije, izvršila je samoubistvo, koje je trajalo nekoliko decenija – nastavi Rediže s tugom u glasu; nije bio upalio svetlo, i u sobi je sad gorela samo lampa na njegovom radnom stolu. – U celoj Evropi nicali su u to vreme anarhistički i nihilistički pokreti, pozivalo se na nasilje, na odricanje od svakog moralnog zakona. A onda je, nekoliko godina kasnije, na sve to tačku stavilo ludilo Prvog svetskog rata, ludilo koje se ničim ne može opravdati. Frojd je tu bio u pravu, Tomas Man još više; ako su Francuska i Nemačka, dve najnaprednije i najcivilizovanije nacije sveta, mogle da se upuste u tu bezumnu klanicu, bilo je to stoga što je Evropa već bila mrtva. I tako sam ja u Metropolu proveo celo to poslednje veče, do zatvaranja. Kući sam se vratio pešice, prešavši pola Brisela, i usput prošao pored četvrti u kojoj se nalaze evropske institucije – ta zlokobna tvrđava, okružena ćumezima. Sutradan sam otišao kod jednog imama u Zaventem. A narednog dana – na Uskršnji ponedeljak – u prisustvu desetak svedoka, izgovorio sam obrednu formulu i preobratio se u islam.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

POVEZANI ČLANCI