Intervju – Danka Selić, generalni direktor Beogradskog sajma >

Uspeh jedino logično rešenje

"Neko će reći da je zavisnost sajamske delatnosti kao takve, pa i kompanije u celini, od ekonomskog potencijala korisnika, univerzalni problem tržišta i ekonomske logike, koji nije svojstven samo Beogradskom sajmu, ali ipak, u aktuelnim uslovima privređivanja, besparice i štednje, sajamski nastupi i ova vrsta troškova za marketing i ne mogu biti na listi kriznih prioriteta firmi, naših partnera i klijenata, ali ni posetilaca"

Pred Beogradskim sajmom nalazi se godina puna izazova, godina koja bi mogla da ima presudan uticaj na njegovu poslovnu budućnost. S obzirom da je Sajam još uvek društveno preduzeće, prema Zakonu o privatizaciji bi do kraja 2015. Sajam morao da bude privatizovan. O tome kakvo je stanje Beogradskog sajma pred privatizaciju i o budućim poslovnim planovima, za "Vreme" govori Danka Selić, generalni direktor Beogradskog sajma.

"VREME": U januaru se navršilo godinu dana kako ste na čelu Beogradskog sajma, a pre toga ste bili pomoćnik finansijskog direktora. Šta se sve promenilo u poslovanju Sajma od kada ste na njegovom čelu?

DANKA SELIĆ: Beogradski sajam je u proteklu 2014. godinu ušao maksimalno posvećen i okupiran konkretnim aktivnostima i procenama – pravnim, pravno-imovinskim, kadrovskim, sistemsko-strukturnim, finansijskim i svim drugim – propisanim i iniciranim od strane nadležnih državnih organa kao priprema za formalni početak privatizacionog procesa koji je počeo nešto kasnije, 15. avgusta, u skladu sa novim Zakonom o privatizaciji. Beogradski sajam se očekivano našao među 502 preduzeća na koja se odnosio Javni poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za subjekte privatizacije iz portfelja Agencije za privatizaciju. Podrazumeva se da je i sam početak ove, sigurno najveće, prekretnice u životu i funkcionisanju kompanije predstavljao stručno-menadžerski izazov s jedne strane, ali i psihološko opterećenje i splet brojnih nedoumica i za menadžerski tim sa mnom na čelu i za kolektiv u celini, sa druge strane.

Sve to uključivalo je veoma kompleksnu analizu svih kompanijskih resursa, vrednosti i mana, od ljudskog faktora, preko pokretne i nepokretne imovine, do brendova i finansijskih bilansa. U tom kontekstu može se reći da smo u privatizacioni postupak ušli kao otvorena knjiga i sa transparentnim računi(ca)ma. A sve to, kako bi i potencijalnim investitorima i državi bila pružena značajna pomoć prilikom opredeljivanja za optimalni model i uslove privatizacije kad za to dođe vreme.

Možda je najteži deo tog posla bio smanjivanje broja zaposlenih za više od 10 odsto. Paralelno s ovim procesom izvršena je dodatna racionalizacija poslovanja resistematizacijom radnih mesta i poslova. Kad se tome doda i smanjenje plata zaposlenima, kao i smanjenje zbog mera državne politike štednje i finansijske konsolidacije javnog sektora, utisak o vanrednosti i delikatnosti situacije postaje jasniji.

Sajam je, pored svega, bio i jedan od humanitarnih epicentara posle katastrofalnih majskih poplava, tokom više meseci i svim svojim raspoloživim prostornim, materijalnim i ljudskim resursima omogućio je utočište stotinama evakuisanih lica sa postradalih područja. Sve to, pokazalo se, nije umanjilo poslovni entuzijazam niti redukovalo planove u vezi sa jesenjom sajamskom sezonom, čiji se početak poklopio sa odlaskom i poslednjeg nesrećnog gosta.

Kako u tom svetlu ocenjujete poslovnu 2014, a šta su planovi za 2015. godinu?

U pomenutim internim okolnostima, ali i u opštepoznatom spoljnom kriznom privrednom ambijentu, Beogradski sajam i dalje nema ni kredite ni neispunjene obaveze prema državi. Održavanje planiranih četrdesetak sajamskih manifestacija bio je i plan i poslovni imperativ, pred kojim kao kompanija nismo smeli da se povučemo. Između kalendarski prvog velikog, Sajma turizma, i poslednjeg velikog, Sajma nameštaja, uspesi sajamskih manifestacija bili su različiti, ali u granicama očekivanih, pa su poslovni rezultati na kraju godine zapravo slika velikih napora koje smo uložili i mi i naši klijenti. Sajmovi, sajmovi, sajmovi – suština je svih naših planova i za 2015. godinu.

Možete li ukratko da navedete osnovne probleme i izazove sa kojima se u svom poslovanju Sajam suočava, i na koji način planirate da ih premostite?

Osnovni problem u funkcionisanju Sajma leži u vezi sa karakterom njegove osnovne delatnosti, tačnije u direktnoj zavisnosti sajamske delatnosti kao takve od ekonomskog potencijala korisnika te delatnosti. Neko će reći da je to univerzalni problem tržišta i ekonomske logike, ali, složićete se, u aktuelnim uslovima privređivanja, besparice i štednje sajamski nastupi i ova vrsta troškova za marketing jednostavno nisu na listi prioriteta firmi, naših partnera i klijenata, ali ni posetilaca. Tako se i na poslovanje Sajma kriza celokupne privrede odražava bez odlaganja, logično i, opet zbog karaktera delatnosti – očigledno i javno. Ovakav uzročno-posledični sled veoma je teško, gotovo nemoguće, izbeći nekakvim "originalnim", konačnim poslovno-menadžerskim rešenjima.

Čini mi se da su, u odnosu na ovaj suštinski, generalni, svi drugi problemi sa kojima se kompanija suočava, inače uglavnom poznati i dostupni javnosti, ipak u drugom planu. Kompanija ima, na primer, ozbiljan i skup problem sa povećanom amortizacijom. Knjigovodstvena vrednost kompanije, procenjivana u decembru 2013. godine, iznosi oko 42 miliona evra, od čega se oko 30 miliona evra odnosi na procenjenu vrednost građevinskih objekata, a oko 12 miliona na građevinsko zemljište, koje je, uzgred, državno a ne kompanijsko. Održavanje ove imovine, s obzirom na to da se radi o objektima starim preko 60 godina, predstavlja veoma visoke fiksne troškove, u ovakvim vremenima gotovo nepodnošljive. Isto tako, nastojimo da konsolidujemo kompanijske finansije posle blokade jednog dela naših sredstava u Univerzal banci, koja su, zajedno sa sredstvima brojnih drugih velikih državnih i privatnih kompanija, ostala zarobljena do rešavanja ovog slučaja.

Ipak, možda je najveći izazov pred kojim se kompanija nalazi onaj – ljudski. Strepim da brojne mere racionalizacije i, ponavljam, mere štednje ne odnesu najbolje kadrove, a s njima i izuzetno vredna nagomilana iskustva, kontakte, znanja, veštine i onaj poznati minuli rad, koji su od brojnih sajamskih manifestacija dugo i mukotrpno stvarali međunarodno priznate brendove. Upravo taj deo je dobrim delom sadržan i u konačnoj ceni Beogradskog sajma, bez obzira na to ko će u bliskoj budućnosti biti njegov vlasnik.

Po vama, šta je potrebno da bi se u narednih tri do pet godina poslovanje Beogradskog sajma podiglo na kvalitativno viši nivo? Koja je vaša vizija razvoja Sajma?

Kvalitativno viši nivo poslovanja u ovom trenutku podrazumeva više nego ozbiljne investicije, pre svega u postojeće objekte, potom u svu ostalu infrastrukturu i komunikacijske sisteme. Dalje, ono što do pre samo godinu-dve nije ni postojalo, danas je ključni faktor u projekcijama budućnosti. Radi se o projektu "Beograd na vodi", na koji se, kao što znate, Beogradski sajam direktno, fizički i funkcionalno, naslanja i time dobija perspektive sasvim novih dimenzija. Verujem da se i u Vladi Srbije i u Agenciji za privatizaciju, zaduženoj za modeliranje oblika privatizacije, ovim činjenicama poklanja izuzetna pažnja.

U granicama svog položaja i očekivanih promena u bliskoj budućnosti, verujem da Beogradski sajam i može i mora da ostane vodeća sajamska kuća u regionu. Mislim da mu najavljeni kapitalni projekti, privredne i strukturne reforme, približavanje Evropskoj uniji i druge aktuelne Vladine mere, uz sve pokatkad bolne propratne posledice, dugoročno i strateški veoma idu naruku.

Ako sam dobro razumeo finansijski izveštaj, u 2012. i 2013. Sajam je otpisao ukupno više od 450 miliona dinara potraživanja, mahom od kupaca u zemlji. Da li je to tačno? Da li će privatizacija u ovom smislu poboljšati poslovanje Sajma?

Verujem da je vaše tumačenje plod nesinhronizovanog tumačenja i tajminga. Naime, prema podacima na dan 31. decembar 2014. godine, a u vezi sa nenaplaćenim potraživanjima iz 2012. i 2013. godine, Beogradski sajam je, u kategoriji domaćih kupaca, 2012. imao procenat naplate od 96,86 odsto (fakturisano 795,1 milion dinara, naplaćeno 770,2), a 2013. godine 96,69 odsto. U kategoriji inokupaca procenat naplate je 2012. bio 99,01 odsto (fakturisano 173,7 miliona dinara, naplaćeno 172), a 2013. godine 98,14 odsto.

Potcrtavajući efikasnost naplate kao opšti problem poslovanja, i na najširem planu, verujem da bi efikasnost kao u našem slučaju, a u postojećim uslovima privređivanja, više nego zadovoljila i svakog budućeg vlasnika Sajma ili investitora u Sajam.

Možete li objasniti na koji način se kapital Sajma sa 1,85 milijardi dinara na kraju 2012, uvećao na skoro 5,5 milijardi na kraju 2013. godine? Na koji način je izračunato da su revalorizacione rezerve više nego dvostruko veće od osnovnog kapitala?

Radi se o proceni vrednosti kapitala, koja je rađena, po nalogu Ministarstva privrede, u novembru 2013. Ta procena je evidentirana u poslovnim knjigama. Efekat procene uticao je, sa jedne strane, na povećanje vrednosti imovine, a sa druge i na povećanje revalorizacionih rezervi u kapitalu. Time je još jedna "misterija" svedena na nulu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---