FILMOVI SA BERLINALA: Niko ne želi noć...

65. Berlinski filmski festival >

Filmovi o snažnim ženama u ekstremnim situacijama

Prvu polovinu ovogodišnjeg Berlinala obeležili su filmovi koji se na različite načine bave psihološkim, seksualnim i društvenim životom žena

Za "Vreme" iz Berlina

Berlinski filmski festival, smešten između filmskog festivala u Sandensu i Oskara, obeležava i početak globalne filmske godine. Neki od naslova sa Sandensa, koji je više od značaja za američki kontinent nego za svetsku filmsku industriju, i ove godine našli su se u programu Berlinala, dok je prošlogodišnji film sa otvaranja ovog festivala, Grand Budapest Hotel, ozbiljan kandidat u trci za dodele priznanja Američke filmske akademije.

Ovogodišnji program Berlinala doneo je, prema rečima direktora festivala Ditera Koslika, filmove koji prikazuju probleme savremenog sveta, ali i odličnu zabavu. Prevedeno u naslove, ovo bi se odnosilo na raspon od crno-belog balkanskog isterna Aferim! rumunskog reditelja Radua Žudea, priče o sudaru identiteta u Valahiji s početka XIX veka, preko dokumentarca Biserno dno (The Pearl Button) čileanskog reditelja Patricia Guzmana i filma Klub (El Club) čileanskog reditelja Pabla Larena o tajnama i kontradikcijama Katoličke crkve, filmova Veliki otac, mali otac i druge priče (Big Father, Small Father and Other Stories) vijetnamskog reditelja Fan Dan Dinga, koji propituje homoseksualnost kao tabu, i ostvarenja Ispod električnih oblaka (Under Electric Clouds) Alekseja Germana, koji analizira savremeno rusko društvo, pa sve do Pepeljuge Keneta Brane i Ejzenštajna Pitera Grinaveja. Uz to, i premijera očekivanog filma 50 nijansi Siva o uzavrelim strastima sa S/M elementima, zasnovanog na svetskom književnom hitu E. L. Džejms, dešava se baš u Berlinu neposredno pre bioskopskog starta. Pepeljuga, Ejzenštajn i 50 nijansi Siva se, razborito, prikazuju van konkurencije za priznanja festivala.

3D DRAMA: Među filmovima visokog profila u programu su se našla nova ostvarenja Vernera Hercoga, Vima Vendersa, Terensa Malika i Džafara Panahija. Terens Malik, čije je Drvo života osvojilo Zlatnu palmu u Kanu 2011. godine, u Berlinu je dobio ne tako dobre kritike. Impresionističkom i nenarativnom Kralju pehara, u kome glavne uloge igraju Natali Portman i Kristijan Bejl, retko ko osporava vizuelnu upečatljivost i privlačnost za publiku koja slobodne asocijacije voli više od jasnog narativa, ali su mu pritom pripisani i "manirizam, kliše i autoparodija", kao i narcizam i plitkost. Taksi je već treći film koji Džafar Panahi snima uprkos zabrani iranskih vlasti. Namontiravši kameru u taksi, Panahi ulicama Teherana vozi različite klijente – od dilera piratizovanih DVD izdanja do sopstvene sestričine. Njihove priče su priče iz svakodnevnog života represivnim režimom pritisnute zemlje, koje vrlo jednostavno i efektno ogoljuju besmislenost istog tog režima. Na duhovitost filma publika festivala reaguje smehom i aplauzima, dok je kod novinara i kritičara film naišao na protivurečne reakcije. Taksi svakako nije Panahijev najbolji film. Vimu Vendersu Berlinale ove godine dodeljuje nagradu za životno delo – počasnog Zlatnog medveda, što je način da festival oda priznanje ovom veteranu. U glavnom programu prikazuje se film Sve će biti dobro (Every Thing Will Be Fine), prva drama koju je Venders snimio nakon sedam godina bavljenja dokumentarnim filmom i istraživanjem 3D tehnike (So zemlje iz 2014. je već drugi njegov dokumentarac nominovan za oskara, posle Pine iz 2010. godine). Porodičnu dramu Every Thing Will Be Fine, jedan od očekivanijih ostvarenja na ovogodišnjem festivalu, Venders je takođe snimio u 3D tehnici, a film je završavan u vrlo tesnom roku kako bi uopšte stigao na festival. Džejms Franko, uz Rejčel Mekadams i Šarlot Gejnsbur, igra u priči o piscu koji pokušava da nastavi život nakon što je autom udario i ubio dečaka. "Džejms Franko je svuda", kaže agent koji prodaje prava na film I’m Michael Džastina Kelija, kontroverznu dramu zasnovanu na istinitoj priči o gej aktivisti koji se okrenuo religiji i Katoličkoj crkvi s Frankom u glavnoj ulozi. Ulogom u ovom filmu, koji je izazvao dobre reakcije u Sandensu, a u Berlinu nastavio da stiče reputaciju među publikom i distributerima, Franko potpiruje aktuelnu debatu o njegovoj ličnoj seksualnoj orijentaciji.

KROZ PUSTINJU I SMETOVE: I zaista, Franko je u Berlinu svuda – pojavljuje se i u trećoj glavnoj ulozi u novom filmu Vernera Hercoga, Kraljica pustinje (Queen of the Desert). Hercogov film je jedno od većih razočaranja festivala, "film očigledno snimljen za novac", kako se komentarisalo nakon prve, novinarske projekcije ovog filma. Kidman je svojeglava Gertruda Bel, britanska istraživačica, koja je, putujući godinama po Bliskom istoku, od strane lokalnih plemena zaslužila titulu kraljice pustinje i postala ženska verzija Lorensa od Arabije. Avanturistkinja u duši, usudila se da prekrši pravila civilizovane britanske imperije sa početaka XX veka i uputi se na smucanje pustinjom. Kako nas film, očigledno snimljen za mejnstrim publiku i uspeh na bioskopskim blagajnama, vodi kroz epske Gertrudine avanture kroz pustinju, na putu srećemo muškarce fascinirane njenom lepotom i neustrašivošću, a Gertruda, čiji lik ne uspeva da se razvije u više slojeva, postaje više idealan simbol salonskog feminizma, nego žena od krvi i mesa, sa čijom ličnom dramom bi gledaoci mogli da se povežu. Dok se Kidman kao Gertuda Bel kreće kroz pustinje Bliskog istoka, druga velika zvezda, Žilijet Binoš, u filmu Niko ne želi noć (Nobody Wants the Night) kreće se kroz ledena bespuća Arktika kao Žozefina Piri, supruga istraživača Roberta Pirija. Ovo ostvarenje španske rediteljke Izabel Koišet otvorilo je Berlinale i ocrtalo je jednu od linija glavnog programa koju je Koslik opisao kao filmove o "snažnim ženama u ekstremnim situacijama". Niko ne želi noć otvorio je festival kao film epske skale sa međunarodnim pedigreom – rediteljka je španskog porekla (već dva puta u programu Berlinala), glavne glumice dolaze iz Francuske i Japana, a film je u špansko-bugarsko-francuskoj koprodukciji, ali nije opravdao očekivanja i izazvao je u najboljem slučaju mlake reakcije. Žozefinu vidimo kao tvrdoglavu i hrabru buržujku sa Pete avenije, koja ni u bespućima Grenlanda ne odustaje od dizajnerskih haljina, gramofona i pribora za jelo. Ludo zaljubljena u svog muža, suočena je sa ozbiljnim krahom kada shvati da je, u njenom odsustvu, njen muž delio nežnosti sa Inuitkinjom, devojkom po imenu Alaka, i da Alaka očekuje dete. Njih dve, spojene ljubavlju prema istom čoveku, ostaju jedine da čekaju Pirijev povratak iz ekspedicije u kojoj bi trebalo da je konačno osvojio Severni pol. U tom čekanju zatiče ih polarna noć, i Žozefina tek tad, u borbi za opstanak, ostavlja po strani ljubomoru. I dok veći deo filma prolazi kao portret poduhvata i avantura žene čija je jedina motivacija svedena na strastvenu ljubav prema mužu, priča o odnosu koji se razvija između dve žene osuđene na glad u ledenom iglou je trenutak kad Niko ne želi noć uspeva da dobije dimenziju koja je univerzalnija od priče o avanturi zaljubljene žene u snežnoj pustinji i tragediji dve žene koje se bore za istog muškarca.

ERUPCIJE: U toku prve polovine festivala, ipak, izdvojilo se nekoliko filmova koji upečatljivo govore o "snažnim ženama u ekstremnim situacijama", to jest kroz snažne ženske likove bave se psihološkim, seksualnim i društvenim životom žena, analiziraju kompleksnost međuljudskih odnosa, društvo i univerzalne teme kao što su odrastanje, izdaja, vernost, ljubav. "Jedini film koji ima dostojanstva", promrmljao je italijanski novinar nakon projekcije Vulkana (Ixcanul) gvatemalskog reditelja Haira Bustamantea. Bustamanteov debitantski film je zanimljiv projekat nastao na osnovu priče koju je reditelj i scenarista čuo od žene iz jedne od lokalnih zajednica gvatemalskih Maja, a dalje razvio i preveo na njihov jezik radeći u radionicama sa ženama starosedelačkog porekla. U tim radionicama našao je i dve glavne protagonistkinje filma. U podnožju još uvek aktivnog vulkana živi zajednica Kakčikel Maja, koji se izdržavaju radeći na lokalnoj plantaži kafe. Ne govore španski i retko se mrdaju dalje od vulkana. Marija želi da ode odatle, a ne da se uda za upravnika plantaže kome su je obećali. Vulkan je portret marginalizovane i brutalno eksploatisane zajednice i društva koje to čini, ali je suštinski portret kompleksnog odnosa majke i ćerke koji, zahvaljujući prvenstveno snažnim ulogama glavnih junakinja, uspeva da ispriča upečatljivu priču o borbi za život. Nema romantike u Mariji, njenoj majci i njihovoj priči. To što su žene samo je jedna od činjenica sa kojom žive, i ta jednostavnost doprinosi tome da se njihova ženska pozicija prikaže sa dostojanstvom i da film nešto kaže o snažnim ženama u ekstremnim situacijama. Drugi film koji je na novinarskoj projekciji nagrađen aplauzom je bračna drama 45 godina, britanskog reditelja Ejndrua Heja, poznatog po analizama gej odnosa u filmu Vikend i HBO seriji Looking. Šarlota Rempling i Tom Kortni igraju bračni par, Džefrija i Kejt, čija se idilična svakodnevica menja neposredno pred proslavu 45-godišnjice braka, kada dobiju pismo da je telo bivše Džefove devojke pronađeno očuvano u alpskim glečerima u kojima je nastradala pola veka ranije. Džefa počinje da proganja prošlost, ali i Kejt, koja sama pluta u pripremama proslave godišnjice, dok otkriva nepoznate detalje o svom dugogodišnjem partneru i suočava se sa nezadovoljstvima koja su se taložila. 45 godina precizno, poštujući oba glavna aktera, ispituje nijanse bračnog odnosa, polako i sigurno gradi intimnu dramu koja se dešava u ravnicama severnog Norfolka, koje kao da oslikavaju Džefovo razočaranje u život koji vodi. Ovo je jedan od retkih filmova koji se pozabavio intimnim životom seniora kroz jednostavnu i dirljivu scenu vođenja ljubavi. U kinematografiji je ovo i dalje hrabrost.

ŽENSKE TEME: Među takmičarima za Zlatnog medveda nalaze se još i Dnevnik jedne sobarice, francuskog reditelja Benoa Žakoa, vešta i zanimljiva adaptacija književnog i filmskog klasika, u kojoj odličnu ulogu ima francuska mlada zvezda Lea Sejdu i koji će sigurno naći dobar put do bioskopske publike, što se ne može reći za većinu naslova iz glavnog programa. U takmičarski program su ove godine uspele da se uvuku još dve žene. Jedna od najpoznatijih poljskih autora, rediteljka, scenaristkinja i producentkinja Malgorzata Sumovska, snimila je Telo, film sa elementima crne komedije o suočavanju sa gubitkom bliske osobe, dok se italijanska rediteljka Laura Bispuri u filmu Sworn Virgin bavi albanskim "virdžinama".

I dok Berlinale traje do 15. februara, a dodela oskara se još iščekuje, već se najavljuje program Kanskog festivala, glavnog konkurenta Berlinu – imena uključuju Nanija Moretija, Arnoa Desplešena, Denisa Vilneva, Jorgosa Lantimosa, ali i Džordža Milera i nesumnjivi bioskopski hit koji obnavlja franšizu Pobesnelog Maksa.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---