U ISTOM STROJU: Ivica Dačić, Jens Stoltenberg i Bratislav Gašić

Srbija i NATO >

Kosmička pravda i posledice

Cinici tvrde da ima simbolike u tome što su ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić i ministar odbrane Bratislav Gašić 18. marta, samo šest dana pre šesnaeste godišnjice početka bombardovanja SR Jugoslavije, potpisali tokom posete sedišta NATO a u Briselu Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) o daljoj saradnji Srbije sa NATO alijansom. Oni koji nisu skloni simbolici kažu da je IPAP vlada Srbije usvojila 20. decembra 2014. godine, da saradnja traje odavno i da je IPAP samo jedan od oblika te saradnje (doduše, najviši oblik), i to u okviru programa Partnerstvo za mir, u kome je Srbija još od 2006. godine, a da Srbija ima brojne bolne godišnjice i bez 24. marta

Ministar Dačić je povodom potpisivanja sporazuma izjavio: "Niko ne može da promeni ono što se desilo pre 16 godina kada je NATO bombardovao Srbiju, ali to ne bi trebalo da bude prepreka za gradnju partnerskih odnosa u budućnosti. Mi smo vojno neutralni i nemamo nameru da postanemo članica NATO a, ali imamo interes da budemo u dobrim odnosima u svojstvu mira i dobrih odnosa u regionu." Dodao je i da je Srbija stupanjem IPAP a na snagu ušla u novu fazu odnosa sa NATO om, da IPAP otvara mogućnost saradnje Srbije i Alijanse na mnogim poljima, uključujući i oblast nauke, javne diplomatije, spasavanja ljudi u slučajevima elementarnih nepogoda, učešća u međunarodnim mirovnim akcijama ("To, naravno, nisu borbene akcije").

Dačićev kolega u vladi Gašić je rekao da će razvoj saradnje sa Alijansom doprineti, između ostalog, izgradnji vojnih kapaciteta za doprinos međunarodnom miru i stabilnosti, reformi oružanih snaga Srbije i otvoriti nove mogućnosti za srpsku industriju sredstava posebne namene.

SPEKTAKL ILI RUTINA: Dačić je dodao i da nema potrebe od sporazuma "praviti nikakav spektakl" i da ga ne treba gledati kao približavanje članstvu, "ali kao razvoj naših dobrih odnosa – da".

Problem je, međutim, što veći deo srpske javnosti svako približavanje Srbije i Alijanse doživljava kao spektakl, i to negativan. Bar bi Dačić i njegovi partneri u sadašnjoj vlasti trebalo to da razumeju, nisu li baš socijalisti i radikali doskora svaki kontakt sa NATO om proglašavali vrhuncem izdaje. Osim toga, prema ispitivanjima javnog mnjenja i danas se približno dvotrećinska većina stanovnika protivi ulasku Srbije u NATO, mahom zbog sećanja na bombardovanje 1999. godine ili prethodne upletenosti NATO a u ratove u Hrvatskoj i Bosni na strani suprotnoj od srpske, pa i manje stvari od pomenutog sporazuma izazivaju talasanje.

Stiče se ipak utisak da reakcije na pomenuti događaj nisu tako žestoke kako bi se očekivalo. Malo je verovatno da je to zato što vlast pokušava da tu vest drži ispod radara javnosti – od 2000. do danas svaka vlast u Srbiji je to pokušavala da radi i da kontakte i saradnju sa NATO om prikaže kao rutinu. Pre će biti da je i glasačima vladajuće koalicije i samoj vlasti neprijatno zbog sadašnje situacije, pa su se ućutali i čekaju da vreme i novi događaji zatrpaju trenutna dešavanja.

To ne znači da reakcija nije bilo, pojedini mediji su doneli komentare čija se suština svodila na pitanja šta sporazum zaista znači, šta je "saradnja u oblasti javne diplomatije", da li bi ovim sporazumom NATO vojnici ubuduće trebalo da imaju slobodan tranzit kroz Srbiju i budu "zaštićeni" posebnim statusom, da li će NATO u biti omogućeno korišćenje vojne infrastrukture u zemlji (pristup vojnim objektima)...

U tekstu u "Politici" od 24. marta navodi se, između ostalog, da akcioni plan koji NATO ima sa kandidatima za članstvo omogućava Alijansi da postavlja izričite zahteve, dok IPAP ulogu svodi na savetodavnu. Osim toga, ističe se da je kretanje NATO vojnika po Srbiji definisano Sporazumom o statusu snaga (SOFA), koji reguliše privilegije i imunitet vojnika NATO a, i da je taj ugovor sa NATO om potpisao u Vašingtonu u januaru 2014. tadašnji ministar odbrane Nebojša Rodić, ali da ga Skupština još nije ratifikovala. Nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ Vuk Drašković, koji se često pominje kao potpisnik SOFA, u stvari je 2005. potpisao Sporazum o tranzitnim aranžmanima, kojima se garantuju imunitet i privilegije vojnika NATO a tokom prolaska kroz Srbiju (ali ne i zadržavanja), čime bi se olakšavao njihov transport na putu do misije KFOR a na Kosovu, ali ni taj sporazum nije stupio na snagu i nije primenjen jer nisu dogovoreni tehnički aneksi.

SADRŽAJ I NEDOUMICE: Što se samog ugovora tiče, na prvi pogled u najvećem delu on predstavlja skup poznatih činjenica i opštih mesta. Na primer, u poglavlju posvećenom političkim i bezbednosnim okvirima, spoljnoj i bezbednosnoj politici, navodi se da Srbija "U okviru programa PzM namerava da razvija dugoročnu, suštinsku i konkretnu saradnju sa NATO… Ovo partnerstvo će doprineti ostvarivanju strateških ciljeva osiguranja bezbednosti i trajne stabilizacije regiona Zapadnog Balkana i procesa njegove evrointegracije", uz dodatak da od pristupanja programu "Partnerstvo za mir" 2006. godine Srbija i NATO kontinuirano unapređuju međusobnu saradnju i dijalog, da Srbija vidi IPAP kao okvir za dalje jačanje te saradnje, bez težnje za članstvom.

Od konkretnih, "zemaljskih" stvari, u ovom poglavlju se kaže da je saradnja Vojske Srbije i KFOR a veoma dobra i da nastavlja da se razvija, kao i da je "Srbija istakla, a Alijansa primila na znanje, zabrinutost Republike Srbije u vezi sa odlukama NATO a o smanjivanju prisustva KFOR a i nastavku procesa tzv. defiksacije istorijskih, kulturnih i verskih spomenika." U suvoj definiciji krije se jedna od srpskih muka – dok se 1999. borila da NATO ne uđe na Kosovo, sada mora da moli NATO da tamo ostane, da bi zaštitio Srbe po enklavama, crkve i manastire, a kao uspeh mora da ističe da je generalni sekretar NATO a Jens Stoltenberg Vučiću obećao da nikakve kosovske oružane snage neće imati pristup severu Kosova.

To je samo jedna od muka u vezi sa Kosovom, druga je što Rusija, koja stoji kao najveća brana potpunom međunarodnom priznanju Kosova, budno motri na odnose Srbije sa NATO om i reaguje na svaki rečitiji znak približavanja Srbije Alijansi, ne uvek diplomatski. Na primer, 2011. godine na svečanom prijemu u ruskoj ambasadi u Beogradu, povodom 12. juna, Dana Rusije, među zvanicama se uz najviše predstavnike državnog vrha Srbije obrela i Svetlana Ražnatović, netom pravosnažno osuđena zbog mahinacija oko prodaje fudbalera Obilića. Njeno prisustvo u društvu srpskih zvaničnika ocenjeno je u javnosti kao žestok šamar srpskoj političkoj eliti. Nezvanično, razlog je bio trodnevna vojna konferencija koja je nekoliko dana pre toga održana u Beogradu, na kojoj su učesnici bili i načelnici generalštabova i predstavnici zemalja članica NATO a, Partnerstva za mir, Mediteranskog dijaloga, kao i visoki vojni predstavnici EU i NATO a, a organizator je bila Saveznička komanda za transformaciju. Uzalud je Dragan Šutanovac, tadašnji ministar odbrane Srbije, objašnjavao je da je konferencija bezbednosna, a ne politička i strateška, da nije striktno reč o NATO konferenciji, Rusi to izgleda nisu tako razumeli.

ŠIROK OTKOS: Uz definisanje odbrambenih i vojnih pitanja, u IPAP sporazumu se našlo mesta i za opisivanje mnogih aktivnosti koje nisu vojne. Neke su nesporno korisne, poput saradnje u "aktuelnim bezbednosnim izazovima, borbi protiv terorizma, kontroli naoružanja i zaštite od ‘sajber’ kriminala", ili daljeg unapređenja službi i jačanja kapaciteta za smanjenje rizika od prirodnih katastrofa, efikasnog saniranja posledica katastrofa. Mnogo je fraza poput onih da su za Srbiju u procesu integracije u EU važni demokratija, socijalna svest, otvorena tržišna privreda, efikasna državna uprava, mirno rešavanje sporova i poštovanje drugih naroda i kultura, regionalna saradnja, odnosi sa susedima, pominjanje mera u cilju jačanja nezavisnosti, transparentnosti, odgovornosti i efikasnosti pravosuđa, pojačanje borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala.

Laiku je svakako čudno otkud u sporazumu pretežno vojne organizacije i vlade Srbije toliko "nevojne" problematike. U delu ugovora o unutrašnjoj politici u okviru poglavlja posvećenog ljudskim pravima pominju se "unapređenje rodne ravnopravnosti, jačanje multikulturalnog dijaloga, mere za borbu protiv diskriminacije i unapređenje položaja pripadnika osetljivih grupa (naročito dece, žena, osoba sa invaliditetom, LGBT osoba, starijih), zaštita nacionalnih manjina i zajednica, veća inkluzija Roma, kao i smanjenje siromaštva". Našlo se mesta i za ekonomske reforme, gde se kaže da su prioriteti Srbije "održavanje makroekonomske stabilnosti, unapređenje dinamike privrednog rasta, održavanje stabilnosti cena i povećanje zaposlenosti i životnog standarda kroz ubrzano sprovođenje ekonomskih reformi i privlačenje stranih investicija", i da "proces privatizacije treba privesti kraju", pa deo o doprinosu bezbednosti kroz naučnu saradnju u kome piše da će Republika Srbija raditi na jačanju saradnje sa NATO programom "Nauka za mir i bezbednost"…

Tu je i deo posvećen energetici, u kome se navodi da je Republika Srbija "posvećena obezbeđivanju stabilnog i sigurnog snabdevanja energijom, posebno angažovana sa EU u cilju davanja doprinosa regionalnom energetskom povezivanju, otvorena je za učešće u projektima i planovima u cilju diversifikacije snabdevanja i jačanja energetske bezbednosti".

Sve u svemu, u pitanju je širok otkos u kome naizgled nema ništa sporno, no postavlja se pitanje zašto je uopšte potrebna medijska strategija, predviđena takođe u sporazumu (vidi okvir "Strategija ubeđivanja"), u kojoj će vlast objašnjavati stanovnicima prednosti saradnje sa NATO, ako je korist za Srbiju i njene stanovnike tako očita u svemu što u sporazumu piše.

Odgovor je jasan i predstavnicima NATO a i vlastima u Srbiji, kao i da će morati da protekne mnogo vode dok većina stanovnika Srbije poveruju da im NATO želi dobro. Sve to ne pomaže srpskim vlastima da balansiraju u nezavidnoj situaciji. Srbija je okružena ili članicama Alijanse ili kandidatima za članstvo, ulazak u Alijansu zvanično nije na listi uslova za pristupanje Evropskoj uniji, ali se podrazumeva. Zvaničan povod za početak ukrajinske krize koja je prerasla u građanski rat bilo je pitanje da li će Ukrajina u Evropsku uniju ili se okreće Rusiji, ali svima je jasno da je krizu izazvalo pominjanje približavanja Ukrajine NATO u. Srbija nije Ukrajina, niti se graniči sa Rusijom niti ima takav strategijski značaj, ali banalna je istina da u igri moćnih najviše trpe i podnose slabi. Knut Flekenštajn, poslanik Evropskog parlamenta, za "Danas" je rekao: "Ne bih da delim savete Vladi Srbije, ali na mestu Beograda gledao bih da odložim vojne vežbe sa Rusijom, ako ne i da ih otkažem", komentarišući vojnu vežbu najavljenu za septembar. Sa druge strane, srpska vojska je učestvovala u brojnim vežbama sa vojnicima NATO pakta, što je ruska strana sigurno primetila.

Kako god, ironijom sudbine je vladi koju predvode oni koji su vrištali o NATO plaćenicima zapalo da odlučuje o pojačanoj saradnji (ili približavanju) NATO paktu u nezgodnom trenutku, što bi se moglo protumačiti kao neka vrsta kosmičke pravde, ali ne treba likovati jer će posledice odluka vlasti trpeti svi građani ove zemlje. Kakvi će biti budući koraci srpske vlade po tom pitanju, teško je predvideti. Pozicija saradnje i sa NATO om i sa Rusijom je svakako najbolja ukoliko ju je moguće održati, ali to ne zavisi samo od vlasti u Srbiji, ko god da je čini.

Za sada, Rusija je uzdržano reagovala na potpisivanja IPAP sporazuma, što bi se moglo protumačiti kao procena da se tim sporazumom ništa spektakularno nije desilo. Iz reakcija Rusije će se i u budućnosti najbolje videti da li je Srbija još u ravnoteži ili se neumitno približava NATO u, i kako se tačno čita i tumači ono što je u tom sporazumu napisano.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---