---

Intervju – Miloš Milovanović, internacionalni konsultant FAO >

Zaokružen ciklus finansiranja

Šta donosi novi zakon o predžetvenom finansiranju poljoprivrede, koja poboljšanja bi on trebalo da ponudi, i koje još aktivnosti i projekte u Srbiji imaju FAO i EBRD

Miloš Milovanović, nekadašnji je (dugogodišnji) pomoćnik ministra poljoprivrede – zapravo, nekolicine njih – a sada radi kao internacionalni konsultant u Diviziji investicionog centra u organizaciji FAO (Food and Agriculture Organization of the United Nations). Povod za razgovor bio je približavanje stupanja na snagu (od 1. juna) Zakona o predžetvenom finansiranju.

"Činjenica da FAO i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) imaju šest projekata u Srbiji, daleko više nego u ostalim zemljama Jugoistočne Evrope, jeste jasan indikator da ovde postoji dobar potencijal u poljoprivredi i, nešto šire posmatrano, agrobiznisu", počinje priču Miloš Milovanović. "Među tih šest projekata, izdvajaju se dva tzv. politička dijaloga između privatnog i javnog sektora, koja FAO i EBRD ovde vode. Taj policy dijalog nedostaje mnogim zemljama, ne samo Srbiji, jer, generalno, ne postoji uvek dobra komunikacija između kreatora državne politike i onih na koje se te odluke odnose. Mi smo se u Srbiji odlučili da vodimo dva politička (policy) dijaloga u oblasti stočarstva, konkretno u oblasti mesa i oblasti mleka, jer smo prepoznali da trenutne performanse ova dva sektora nisu na nivou potencijala koji postoji u ovoj zemlji, u pogledu produktivnosti, kvaliteta proizvoda, vrednosti izvoza."

"VREME": Kako podići performanse tih sektora?

MILOŠ MILOVANOVIĆ: Verujemo da tu postoji značajna potreba za investicijama, koje bi, naravno oplođene adekvatnim znanjem i tehnikom, mogle da pokrenu ceo proces proizvodnje. Visokorazvijeno stočarstvo je garant visokorazvijene biljne proizvodnje, pre svega proizvodnje stočne hrane, dakle, to je ceo lanac koji se u potpunosti pokreće. Formirali smo jednu radnu grupu za meso i jednu za mleko, koje u sebi objedinjuju i predstavnike privatnog i javnog sektora, kao i akademske zajednice. Njihov zadatak jeste da se njeni predstavnici susreću kvartalno i da radna grupa služi kao platforma kontinuiranog dijaloga. Vrlo često privatni sektor ima problema u svakodnevnom radu, kao i nemogućnost da te probleme artikuliše prema državnom organu. Tu se mi pojavljujemo kao posrednici, kao neko ko želi da pomogne. Kroz tri sastanka ovih radnih grupa pokrenuli smo niz inicijativa – jedna od njih je protokol o komunikaciji u kriznim situacijama u oblasti bezbednosti hrane, i nadamo se da će on uskoro biti potpisan.

Nešto poput slučaja aflatoksina?

Ono što je važno jeste da slučajeve poput aflatoksina, možda u drugačijoj formi, imaju i mnogo razvijenije zemlje od Srbije – ešerihija koli u Nemačkoj, bolest ludih krava u Britaniji. Poenta je da je oblast bezbednost hrane veoma osetljiva, i da, koliko god zemlja bila bogata i uređena, ona ne može da isključi mogućnost takvih incidenata. Mi smo se, uz konsultaciju sa privatnim i javnim sektorom kroz radnu grupu, odlučili da razvijemo protokol gde bi se državni organi i privatni sektor obavezali na adekvatnu i pravovremenu komunikaciju kad dođe do incidenata, koja treba da rezultira slanjem artikulisane i koordinisane poruke javnosti, odnosno potrošačima. Ta poruka bi trebalo da pojasni šta je problem, na koji način se rešava, šta se preduzima tim povodom, i da potrošačima učvrsti poverenje u rad državnih organa. Pošto je Srbija veliki izvoznik, te su poruke ujedno usmerene i ka našim izvoznim tržištima. Za sada je ovaj protokol razvijen za oblast mleka, razvijamo ga za oblast mesa, i nadamo se skorom potpisivanju između Ministarstva poljoprivrede i predstavnika relevantnih udruženja. To je samo jedan korak ka našoj izvornoj ideji: adekvatnom institucionalizovanom dijalogu i rešenjima koji su od interesa za sve ljude koji se bave poljoprivredom, a konačno i za građane, kao potrošače.

EBRD i FAO su, uz Ministarstvo, učestvovali i u izradi Zakona o predžetvenom finansiranju. Šta je cilj ovakvog zakona?

To je takođe jedan od projekata, sada se radi na implementiranju ovog zakona, koji je usvojen krajem 2014. godine i stupa na snagu u junu. FAO i EBRD pomažu u implementaciji ovog zakona i 13. maja ćemo održati konferenciju na Novosadskom sajmu, gde ćemo koncept zakona i sve naše aktivnosti koje preduzimamo za njegovu implementaciju predstaviti svim zainteresovanima – bankarskom sektoru, industriji, poljoprivrednicima, udruženjima poljoprivrednika, medijima, akademskoj zajednici... Ideja ovog zakona je obezbeđivanje dodatne kreditne sposobnosti poljoprivrednika na osnovu njihovog budućeg roda. Suštinski, svako lice, fizičko ili pravno, već raspolaže određenim kapitalom u trenutku kada zasniva svoju proizvodnju – kada te parcele dospevaju za rod, one generišu određenu vrednost. Mi ovim zakonom omogućavamo da ta vrednost bude kolateralizovana, odnosno upotrebljena kao garancija za pozajmicu, koja može biti finansijska ili robna. To je veoma inovativan koncept za našu zemlju, i ovaj zakon omogućava uvođenje registra ugovora i zaloga koji vodi APR. Mi smo finansirali izradu softvera za taj registar, i softver će sa početkom primene Zakona biti u funkciji.

Ko će biti finansijeri poljoprivrednika?

Finansijeri mogu biti banke, a može biti i prerađivačka industrija, i to se već u određenoj meri radi. Na primer, postoje kompanije iz sektora prerade uljarica, poput Viktorija grupe, koja, ako se ne varam, već radi sa oko 300 kooperanata i koja u velikoj meri predfinansira njihovu proizvodnju. Zahvaljujući takvoj podršci, poljoprivredni proizvođači mogu pravovremeno da primene agrotehničke mere na svojim parcelama, a sa druge strane, mogu da upotrebljavaju kvalitetne impute koji garantuju viši i kvalitetniji prinos kasnije.

Kako će to konkretno da izgleda?

Uzmimo kukuruz za primer. Kukuruz dospeva za žetvu u oktobru, a poljoprivrednik može da uzme pozajmicu već u martu i kolateralizuje taj novac na osnovu budućeg roda na određenim katastarskim parcelama, i to na osnovu ugovora koji će biti javan i transparentan u APR-u. Na te parcele koje obrađuje, poljoprivrednik stavi, uslovno rečeno, teret, određenu obavezu i taj novac vrati u oktobru, kada njegova proizvodnja dospe na rod.

A šta ako, u međuvremenu, propadne rod?

Finansijer može zahtevati obavezno osiguranje, i to su neki od pozitivnih efekata koje očekujemo od ovog zakona, jer nije prejaka ocena reći da je tržište osiguranja u poljoprivredi apsolutno nerazvijeno, a to je svakako nešto što mora da prati poljoprivredu 21. veka. Savremena poljoprivreda, kakvoj mi težimo, mora da uzima u obzir rizike od događaja koji su se desili prošle godine, ili 2012, i koji će biti sve češći. Jasno, ovo je samo jedan dodatni način finansiranja, a ne magični štapić koji će da reši sve probleme. Ono što je izrazito važno, ovaj instrument je tržišno održiv, ne zahteva nikakvo administriranje od strane državnih organa i nema nikakvih troškova za državu. Koncept ovog zakona je preuzet iz Brazila, naravno, uz potpuno prilagođavanje našoj zakonodavnoj praksi. Brazil je ovaj zakon doneo 1994. godine i pozajmljivanja po osnovu ovog zakona se mere milijardama dolara godišnje. Interesantno je i da nisu banke dominantan izvor finansiranja, već prerađivačka industrija.

To će značiti i ukrupnjivanje proizvođača i prerađivača?

Sasvim sigurno će se desiti ukrupnjivanje na strani primarne proizvodnje, i ono je već u toku, pogotovo u industrijskim kulturama. Trendovi su takvi da ekonomija obima čini svoje, troškovi po jedinici proizvoda su niži na većim parcelama, a to ukrupnjivanje i jeste za očekivati u zemlji u kojoj je prosečna površina poseda i dalje veoma mala. Sa druge strane, postoje i odlični primeri poljoprivrednika sa teritorije Vojvodine, koji se dominantno bave industrijskim kulturama, gde se te površine mere u stotinama, pa i hiljadama hektara. Sasvim sigurno je da je Srbija konkurentna u tim industrijskim kulturama.

Šta će prerađivač imati od toga što plasira sredstva ili finansira poljoprivrednika?

Za prerađivača je ovaj način poslovanja bitniji nego za banku, jer za njega poljoprivrednik predstavlja izvor sirovinske baze, bez koje ne može. Takođe, ovo može indirektno biti jedan most građenja dobrog strateškog i partnerskog odnosa između jednih i drugih. Jer, koliko god je prerađivaču potreban taj poljoprivrednik, poljoprivredniku je prerađivač izrazito potreban, jer on sa tom robom nema gde. Očekujemo da ovaj zakon u praksi prvo počne da funkcioniše kod industrijskih kultura, ali nema prepreka da on funkcioniše i u drugim granama biljne proizvodnje. Ovo se odlično nadovezuje na projekat koji su takođe pomogli EBRD i FAO, a to je Zakon o javnim skladištima, koji je donesen 2009. Taj zakon podrazumeva kreditnu sposobnost poljoprivrednika na osnovu robe koju je već proizveo i deponovao.

Nema mnogo kreditno sposobnih poljoprivrednika.

Tako je. Poljoprivrednik raspolaže svojim proizvodom i Zakon o skladištima omogućuje da on taj proizvod deponuje u skladištu koje je javno, odnosno licencirano od strane Ministarstva poljoprivrede, i za svoj proizvod dobije robni zapis. Robni zapis je hartija od vrednosti, kojom on može da trguje, ili da ga deponuje u banku i na osnovu njega dobije kredit. Tako da se ovi zakoni dopunjuju – jer je Zakon o skladištima baziran na "postžetvenom" ili post-harvest principu, a ovaj novi zakon je baziran na pre-harvest principu – i oni omogućuju zatvorenost ciklusa finansiranja poljoprivredne proizvodnje i pre i posle žetve.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---