---

Intervju – Mari-Pjer Puarije, regionalna direktorka UNICEF-a >

Najbolja investicija

"Većina zemalja u regionu nema predstavu kako žive deca iz manjinskih grupa, deca sa smetnjama u razvoju, siromašna deca, ili iz manjinskih etničkih grupa. Srbija je jedna od malobrojnih koja je imala hrabrosti da sagleda realnost"

Trodnevna poseta gospođe Mari-Pjer Puarije, regionalne direktorke UNICEF a, našim državnim predstavnicima i kancelariji UNICEF a u Srbiji, bila je povod razgovoru koji sledi. Gospođa Mari-Pjer Puarije je regionalna direktorka UNICEF a za centralnu i istočnu Evropu i Zajednicu nezavisnih država.

Gospođa Puarije je regionalna direktorka UNICEF a od 2012. godine, i sa sedištem u Ženevi upravlja radom UNICEF a u Evropi i centralnoj Aziji. Pre toga je, sa dvadesetogodišnjim iskustvom stečenim u Aziji, Africi, Evropi i Latinskoj Americi, bila predstavnica UNICEF a u Brazilu. Inače, u UNICEF u je od 1984. godine, prvo sa sedištem u Njujorku, a zatim u Ženevi, gde je baš u vreme predgovora o usvajanju Konvencije o pravima deteta postavljena za rukovodioca Odeljenja za prava deteta. Potom je radila u Pakistanu, u Namibiji i u Mozambiku. Inače, gospođa Puarije je magistrirala na Nacionalnom institutu za orijentalne jezike i civilizacije (Sorbonne Nouvelle), a diplomirala je ekonomiju na Univerzitetu u Parizu nakon jednogodišnjeg studiranja na Harvardu.

Ovo je njena prva poseta Srbiji, i u vreme objavljivanja ovog broja "Vremena" još traje.

"VREME": Koji je povod vaše posete?

MARI-PJER PUARIJE: Ova poseta je deo moje nadležnosti i moja obaveza. Posećujem zemlje u regionu za koji sam zadužena kad se pojavi poseban razlog. Povod ovoj poseti su razgovori o narednom petogodišnjem planu saradnje između UNICEF a i Vlade Republike Srbije. Tekst tog programa je skoro završen. Došla sam da vidim situaciju na terenu, da se sretnem sa timom kancelarije UNICEF a u Srbiji i sa partnerima, i da vidim da li se na osnovu do sada postignutog očekuju povoljni dugoročni rezultati. Dalje sledi da mi u Ženevi proverimo da li je program usklađen sa globalnim prioritetima UNICEF a, i na kraju bi Izvršni odbor UNICEF a, na sastanku u septembru, trebalo i da ga formalno odobri.

Kakva je situacija dece u centralnoj i istočnoj Evropi i Zajednici nezavisnih država? Koji su najveći problemi sa kojima se deca i porodice suočavaju?

Iz perspektive UNICEF a, region Evrope i centralne Azije je poseban. Može se reći da je u tom delu sveta ekonomski razvoj bolji nego u drugim delovima, pa su zato i socijalni indikatori bolji. Među indikatorima koji se odnose na decu, na primer zdravstvo i obrazovanje, rezultati pokazuju da je smrtnost odojčadi u regionu smanjena, u mnogim zemljama čak više od 50 odsto. Zatim: 95 odsto dece je vakcinisano, smanjeno je prenošenje HIV a s majke na dete, a preko 90 odsto dece se upiše u školu. Znači, generalno gledajući, rezultati su dobri. Međutim, oni se odnose na nacionalni prosek, pa se zato u njima kriju veliki dispariteti. Neke grupe dece se izgube u tim pokazateljima: deca iz siromašnih porodica, deca sa smetnjama u razvoju, iz etničkih manjina kao što su Romi, deca iz udaljenih ruralnih oblasti, deca u institucijama. Na primer, stopa smrtnosti odojčadi među najsiromašnijom populacijom je 50 do 100 puta viša od nacionalnog proseka, među decom iz ruralnih oblasti je 40 odsto viša, a među decom manjina, na primer među Romima, dva puta je veća od nacionalnog proseka. Svi ovi rezultati su veoma slični indikatorima kakve smo dobili i u siromašnim azijskim zemljama, i u pojedinim zemljama Afrike.

Ovakvi indikatori su izazov za region. Naime, zna se da bolje edukovane i razvijene institucije regiona, partneri UNICEF a, mogu da urade mnogo toga za decu. UNICEF im postavlja izazov da to urade za svako dete, da ne dozvole da deca koju statistika ne vidi budu zaobiđena i zanemarena. Konkretno, za region kojem pripada Srbija, identifikovali smo deset ključnih rezultata koji su relevantni i za ceo svet. Na primer, u okviru obrazovanja, to je inkluzivno obrazovanje. Jer, ne možemo se zadovoljiti činjenicom da je u školu upisano 90 odsto dece. Šta je sa ostalom decom? Decom sa smetnjama u razvoju, decom manjina, onom koja žive u udaljenim krajevima zemlje, kao i svom ostalom izostavljenom decom. Zato je zadatak u regionu da se posebna pažnja posveti ovoj nevidljivoj deci.

Kakva je situacija dece u Srbiji u odnosu na region? Da li ima sličnosti? Koje su razlike?

Srbija je jedna od 22 zemlje regiona, ima srednji nivo dohotka, i ostvarila je veliki napredak u mnogim oblastima koje se odnose na decu. Veliki deo dece je uhranjen, ide u školu, zaštićen je zakonima, a uočava se i, s obzirom na proces evropskih integracija, da se Srbija ozbiljno bavi pitanjem socijalne inkluzije i posvećuje pažnju i grupama dece koja su u statistikama nevidljiva. Ako, na primer, govorimo o obrazovanju, skoro sva deca u Srbiji idu u osnovnu i srednju školu. Ali, iz siromašnih porodica ide njih 66 odsto, iz romskih osnovnu školu pohađa 64 odsto, a srednju samo 22 odsto. U vrtićima je 50 odsto dece opšte populacije, što je veoma visok procenat na nivou regiona, ali među tom decom je samo šest odsto romske i devet odsto dece iz siromašnih porodica. Romska deca mlađa od pet godina tri puta više zaostaju u rastu od druge dece zbog akutne neuhranjenosti.

Posebno bih istakla da je Srbija imala hrabrosti da uspostavi sistem razuđenih podataka, dok većina zemalja u regionu nema predstavu kako žive njihova deca iz manjinskih grupa, deca sa smetnjama u razvoju, siromašna deca, ili deca iz manjinskih etničkih i lingvističkih grupa. A takve dece ima u svim zemljama. Srbija je, znači, jedna od malobrojnih koja je imala hrabrosti da se suoči sa realnošću. Srbija sarađuje sa UNICEF om u prikupljanje podataka kroz Istraživanje višestrukih pokazatelja položaja žena i dece (MICS), i zato sad ja imam uvid u uslove i način na koji žive sva vaša deca. Treba odati priznanje takvoj zemlji koja je uočila disparitete zato što se time podiže svest, a svest jeste prvi korak ka promeni onoga što predstavlja problem. Zato je UNICEF ov prioritet da sarađuje sa Srbijom, i da joj pomogne da ono što država radi za decu, to radi za svu svoju decu.

UNICEF je posebno zainteresovan da u Srbiji pomogne odrastanje dece u porodičnom okruženju. Ta tema je zanimljiva za ceo region. Ovaj region ima najvišu stopu institucionalizovane dece u svetu. To je posledica nasleđa sovjetskog perioda, kada se smatralo da je država bolji roditelj deci od bioloških roditelja, zato što se oni nalaze u teškoj situaciji – siromašni su, bolesni, ili bez posla i stana, pa se smatralo da je država bolja opcija za njihovu decu. Znamo da državni smeštaj nikad nije dobra opcija za odrastanje deteta. Odrastanje van porodice i porodičnog okruženja odražava se na razvoj mozga i na detetove sposobnosti da funkcioniše kao građanin društva. Zato je pokrenuta kampanja da se deca izmeste iz institucija. Srbija je jedan od lidera ovog programa. Nije reč samo o zatvaranju institucija, već i o nalaženju načina kako da se ta deca iz institucija zbrinu. U tom pravcu Srbija je izgradila niz strategija. Prvo, 2011. godine je usvojen zakon kojim se zabranjuje smeštanje u institucije dece mlađe od tri godine. Zatim, razvija se sistem hraniteljskih porodica, i stručne podrške porodici kako bi se sprečilo razdvajanje deteta od roditelja. Takođe, u Srbiji se ulažu napori da se hraniteljstvo otvori i za decu sa smetnjama u razvoju, što je najteže postići. Mogu da kažem da je Srbija jedna od zemalja sa najnižom stopom institucionalizovane dece u regionu. Zato smo zamolili Srbiju da podeli to svoje iskustvo sa drugima. Predstavnici Srbije su izvestili i Izvršni odbor UNICEF a o ovim naporima i postignućima, a pre godinu i po organizovan je skup u Njujorku na kome je Srbija dobila mogućnost da podeli to svoje iskustvo i sa drugim zemljama. Predstavnici drugih država regiona dolaze u Srbiju da iz prve ruke dobiju informacije i na licu mesta se upoznaju sa primerima dobre prakse. Tako su predstavnici Moldavije nedavno posetili Srbiju.

Nasilje nad decom i među decom je veliki problem. Kako nasilje utiče na decu? Koje posledice ostavlja na dete? Vlada Srbije je, kao jedan od svojih prioriteta u kontekstu unapređenja prava deteta, identifikovala zaštitu dece od nasilja. Kako UNICEF pomaže?

Nasilje nad i među decom je globalni problem, ceo svet ga ima, svi društveni nivoi, sve etničke grupacije, svi nivoi obrazovanja. Problem nasilja postoji u kući, u školi, u institucijama. MICS istraživanje iz 2014. godine je pokazalo da je preko 40 odsto dece u Srbiji iskusilo neki oblik nasilnog disciplinovanja u kući. Nedavno istraživanje koje je UNICEF sproveo sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, pokazalo da 86 odsto dečaka i 77 odsto devojčica smatra da je rodno zasnovano nasilje opravdano. Ovaj pokazatelj navodi na pitanje šta društvo misli o tome, u kakvom okruženju bi želelo da odrastaju njihova deca. UNICEF je ohrabren spremnošću vaše vlade da se pozabavi ovim problemom. S obzirom na to da je, da bi se problem rešio, potrebna saradnja svih aktera u društvu, ohrabreni smo vešću da su Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i UNICEF u Srbiji organizovali važan skup koji se bavio nasiljem nad decom, na kome su učestvovala i druga ministarstva, i organizacije civilnog društva, i privatni sektor, sa namerom da se identifikuju uzroci nasilja i da se razmisli o strategiji kako da se nasilje smanji i suzbije. Država Srbije je uspostavila program za sprečavanje nasilja u školama, i zemlje u regionu su zainteresovane da ga repliciraju. Vremena su teška, sredstava je nedovoljno, pa je tim pre neophodno definisati prioritete gde da se ulože ograničena sredstva. Drago mi je što sam od tima kancelarije UNICEF Srbija čula da u Srbiji postoji volja da se strateški investira u mladu generaciju, zato što je to najbolja investicija. To nije samo dobra ideja, već i mudar potez, i to je pravi pravac za celo društvo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---