---

"Poznati analitičar i sociolog Jovo Bakić izjavio da mu je Aleksandar Vučić u Vladi pokazivao dosije Ivice Dačića o njegovim kontaktima sa Mišom Bananom." To bi moralo biti vest i tema koja će danima biti u žiži javnosti, nema nikakve sumnje. A to što nije, što je glasno prećutana i sem jednog kratkog poludemantija u "Danasu" potpuno ignorisana govori ne mnogo, već gotovo sve o srpskim političko-medijskim prilikama

Postoje teme koje vas svojom veličinom prosto prevaziđu. Jedna od takvih je, na primer, pisanje o obećanjima i obmanama Aleksandra Vučića – nema teksta kojim sam bio manje zadovoljan i u vezi sa kojim sam imao jači osećaj da nisam do kraja "obuhvatio" temu. I nije tu samo reč o enormnoj količini tj. kvantitetu. Još je važniji i još teže uhvatljiv "kvalitet", odnosno intenzitet, uzbuđenje, suze radosnice, intonacija i emocije sa kojima su obećanja izricana i kojima su praćena. Ne, to definitivno prevazilazi moći jednog čoveka – za to je potreban poseban institut. Da ne kažem institucija.

Slično je i sa temom (ne)postojanja cenzure, medijske kontrole i medijske slobode u Srbiji. Čovek se prosto zagrcne, zbuni i pomete skoro kao zlosrećni Bakić (ne Jovo, već onaj arhitekta, Dragoljub), kada je u studiju RTS-a, pritešnjen nedostatkom vremena, voditeljkom i Sinišom Malim, morao da odgovori – ali kratko, molim Vas!? – šta on to konkretno zamera projektu "Beograd na vodi". (Zamera sve, ne zna se šta pre i više, ali naravno da se to ne može objasniti jednostavno i kratko.)

E, tako se i ja zbunim kada me inostrani sagovornici, očito već prethodno solidno pripremljeni i brifovani, pitaju o stanju u srpskim medijima, po čemu je ono različito u odnosu na ranije stanje i na osnovu čega ja mislim da je toliko loše. Sve što kažeš ispada nekako bledo, komplikovano i nedovoljno efektno. Pomeneš "Mentalno razgibavanje", "Utisak nedelje", Srđana Škora... I tu već počinje da šlajfuje. Kreneš o tabloidizaciji – ima i kod njih toga. Zucneš o totalnoj kontroli, ljubazno primete kako u medijima ipak "ima kritike vlade".

I zaista, ima kritike vlade, ali nema kritike "vladara". A to već nije lako objasniti. Naime, ima pluralizma i slobode u smislu da možeš slobodno i pluralistički da pljuješ po opoziciji koliko te volja, po Rusima i Amerikancima, po ministrima, vojsci i po predsedniku države (sa posebnim akcentom na njegovu suprugu i ostalu familiju). Ma, možeš čak i po vladajućoj stranci, i generalno i konkretno. Demokratija je to. Samo, razume se, ne po Premijeru i njegovom okruženju. Upravo tako glasi uputstvo koje od vlasnika dobijaju urednici i novinari preostalih srpskih medija i informativnih portala. A sličan savet su sa najvišeg mesta dobili i članovi (najmanje) jedne patriotske opozicione stranke – "slobodno kritikujte sve, samo ne Šeika, posao sa Etihadom i ‘Beograd na vodi’". (I, kako vidimo, većina stranaka i gotovo svi mediji te se "prijateljske preporuke" vrlo striktno pridržavaju.)

Stoga, svim svojim bivšim i budućim sagovornicima, a da bih uštedeo i njihovo i svoje vreme i nerve, preporučujem tri sledeća karakteristična primera, nejednaka po važnosti, ali podjednako indikativna i "reprezentativna" za razumevanje aktuelnog medijsko-političkog trenutka i stanja srpskog društva u celini. Pa ako im ni posle toga nešto ne bude jasno, možemo razgovarati ponovo.

Primer prvi: Olja Bećković

O tome je već mnogo pisano i nema potrebe ponavljati. Ali treba podsećati. Ukinuta je najuglednija i najuticajnija politička emisija na eks-Ju prostorima, emisija koja je bila zaštitni znak B92 i čija je autorka, voleli je ili ne voleli, umela dobrano da postroji i oznoji vodeće predstavnike političke kaste. I sve se srušilo, takoreći, u trenutku – za primer i pouku. Ne mora zato Vučić da ide uokolo da uređuje medije, zavodi cenzuru i lično interveniše (mada pouzdani izvori vele da i to voli da radi). Nakon ovoga sa Oljom Bećković svima je poslata više nego jasna poruka. Kada se to NJOJ desilo, čemu li onda tek vi miševi ima da se nadate?! I "miševi" su poruku shvatili. Cenzure više nema, to jest skoro da nema – jer za njom praktično nema potrebe i jer, sem par kolumnističko-satiričnih izuzetaka, uskoro neće imati ko i šta da se cenzuriše. Niti čime da se senče pozitivni izveštaji o stanju ljudskih prava i sloboda u napredno evropskoj Srbiji.

Primer drugi: Istraživanje NSPM

Naizgled sitna stvar. Pre par nedelja (ne računajući "Vreme" i "Betu"), doslovno niko od nacionalnih televizija i dnevnih novina nije preneo rezultate velikog terenskog istraživanja NSPM, dok su naširoko objavili rezultate telefonske ankete dve druge agencije. Na prvi pogled, ništa sporno. Mediji su, zar ne, slobodni da pišu o čemu hoće i da slobodno biraju kom istraživanju će da poklone poverenje? Doduše, pre samo par meseci, kada je zimsko istraživanje NSPM pokazalo da je rejting SNS-a i Premijera i dalje veoma visok, te rezultate su preneli skoro svi. A ovo sada niko.

Neko naivan bi pomislio da je baš ovo zgodna prilika da se napravi medijski atraktivna tema. Pa da se u studio dovedu, na primer, autori istraživanja da pred kamerama ukrste argumente i popričaju o metodologiji kojom su došli do tako različitih rezultata – pa neka javnost prosudi. Ali ništa od toga, srpski urednici nisu ni naivni ni glupi. Zato su dva druga, uzajamno skoro identična istraživanja (SNS za dlaku preko 50 odsto, DS na ivici cenzusa), detaljno i široko prezentovana, dok je jedno potpuno prećutano (na stranu što je ovo prećutkivanje odjeknulo dosta glasno) i to – gle čuda – upravo ono koje je po prvi put konstatovalo ozbiljan pad rejtinga SNS-a i, što je još gore, primetan oporavak glavne opozicione stranke.

Ali su mere preduzete i one indirektno pokazuju da vlast, za razliku od urednika i konzumenata srpskih medija, dobro zna koji su rezultati pravi. Nivo obećanja ponovo je podignut do usijanja – uključujući i ono "ničim izazvano" da će penzije biti sigurno podignute do kraja godine – a na maksimum su dignute i mere protiv one jed(i)ne opozicione stranke. (Čovek prosto ne može da se zapita zašto se vlast i mediji uopšte toliko bave tim propalim DS-om, kada je on, je li, jedva prešao cenzus i samo što se nije ponovo pocepao i raspao.)

Primer treći, najveći: Bakić

I na kraju, Bakić. Ne onaj arhitekta. Već Jovo, sociolog i analitičar (u poslednje vreme, u javnosti najčešće pominjan kao saradnik na programskim dokumentima Borka Stefanovića).

"Poseban način vladavine Aleksandra Vučića jeste ucena i on izuzetno voli da se okruži ljudima koje može ucenjivati. Ivica Dačić je klasičan slučaj. On ima opširan dosije koji mi je Aleksandar Vučić pokazao u zgradi Vlade. U toj fascikli sa dosijeom Ivice Dačića nalaze se razne fotografije i transkripti razgovora sa Vanjom Vukićem i Ivicom Tončevim i njihovih zajedničkih susreta sa gospodinom Radulovićem, zvanim ‘Miša Banana’. Premijer želi Dačića uz sebe jer ga može ucenjivati, a ovaj je obavezan na apsolutnu poslušnost. Mora da sluša i ispunjava naređenja", ispričao je Bakić u emisiji "Zumiranje" 17. maja, a prenelo "Vreme" u broju 1272, od 21. maja ove godine.

Nema dalje. Kraj. Ende. "Pištolj koji se puši". Prekid filma. "Brejking njuz". "Poznati analitičar i sociolog Jovo Bakić izjavio da mu je Aleksandar Vučić u Vladi pokazivao dosije Ivice Dačića o njegovim kontaktima sa Mišom Bananom." Naslovi preko čitave strane. Specijalne emisije. Izjašnjavanje stranaka. Mišljenja stručnjaka. Koje su sve procedure prekršene? Ima li osnova za krivičnu odgovornost? Dilema bi, eventualno, mogla da bude samo naziv afere: "Bakićgejt"? "Dačićgejt"? Vučićgejt"? Ali da bi to moralo biti vest i tema koja će danima biti u žiži javnosti, nema nikakve sumnje. A to što nije, što je glasno prećutana i sem jednog kratkog poludemantija u "Danasu" potpuno ignorisana govori ne mnogo, već gotovo sve o srpskim političko-medijskim prilikama. Zato me debate o "cenzuri" tako nerviraju i vređaju inteligenciju svakog normalnog čoveka.

Koncentrišimo se još trenutak. Ovde su već svi oguglali na sve i teško je bilo čime bilo koga šokirati i iznenaditi. (To je, uostalom, mehanizam na koji ova vlast najviše i računa.) Obratite pažnju. Potpredsednik Vlade maše dosijeom premijera i otkriva njegov sadržaj pred čovekom kojeg prvi put vidi?! Ima li tu elemenata odavanja državne tajne, zloupotrebe položaja, iznošenja detalja istrage, neadekvatnog rukovanja dosijeima? Gde su specijalne emisije i rekonstrukcije događaja? Da li je neko o tome uopšte pitao Bakića – što je, uzgred rečeno, beskrajno važnije nego to da li eventualno piše eventualni program za eventualnu stranku Borka Stefanovića? Da li su novinari saleteli Ivicu Dačića da ga pitaju za njegovo mišljenje o čitavom slučaju? Znamo da ga ne bi imao, ali zar nije logično čuti – ili bar pitati – šta bivši premijer kaže o postupku svog tadašnjeg "prvog potpredsednika"? Je li se oglasio zaštitnik građana? Jesu li predstavnici sedme sile zucnuli o tome pred premijerom u nedavnom višečasovnom "preslišavanju" na B92?

Pritom, legitimno je imati različita mišljenja o samoj stvari. Moguće je sumnjati u verodostojnost svedočenja (mada ja ne sumnjam, a i sam Bakić je o tom događaju više puta govorio, iako nikad baš ovako javno). Moguće je pitati otkud to da se Bakić čitavog slučaja tek sada setio i je li to u nekoj vezi sa njegovim budućim političkim angažmanom. Moguće je tražiti istragu, suočenje, poligraf... Moguće je reći da je u pitanju još jedan napad na Državu i Premijera. Moguće je optužiti tajkune, opoziciju, ciju, biju, mosad ili kgb. Sve je moguće. Samo nije moguće preći preko toga kao da se nije dogodilo i kao da ništa nije rečeno.

A to što se prešlo, to jest što se čitava stvar pokušala potpuno prećutati, što se nije uzbudila javnost niti su se potresle strukture, najbolje govori o stanju duha i prirodi aktuelnog režima. Jer nije to vanbračno dete, udaja, ženidba, razvod, pa da eventualno teoretišemo o tome gde je granica ukusa, privatnosti, javnog interesa itd. Ne. Ovo je čist slučaj. Čista politika. I čist skandal. Radnja se dešava u zgradi Vlade, ličnosti su javne, a dokumenta službena. Ukratko, slučaj za najmanje jedan skupštinski anketni odbor. A verovatno i za nešto mnogo više.

* * *

Slobodan Antonić je ovu vlast kvalifikovao kao "autoritarni populizam baron-minhauzenskog tipa". I to nije loša definicija, samo što u takvoj formulaciji čitava stvar izgleda nekako benignije, veselije i bezazlenije – što, nažalost, uopšte nije slučaj. Naime, jeste da je groteskno i smešno, ali to uopšte ne znači da nije destruktivno, štetno i opasno. I, da. Umalo da zaboravim. Nemojmo se zavaravati, neće prestati niti nestati samo od sebe.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---