Konferencija »Da li smo svi jednaki u pristupu pravdi« >

Igra u kojoj se ne znaju pravila

Ustav iz 2006. garantuje pravo na besplatnu pravnu pomoć, u okviru dela koji se odnosi na ljudska prava, ali kaže da će to biti propisano posebnim zakonom, koga još uvek nema. Samim tim, građani Srbije već devet godina ne mogu da ostvare svoja Ustavom garantovana ljudska prava

Jednak pristup pravdi sa jedne strane podrazumeva postojanje propisa koji uzimaju u obzir potrebe i specifične okolnosti u kojima se nalaze ugroženi i marginalizovani građani, ali on podrazumeva i njihovu primenu koja ne zavisi od društvene moći onih koji traže zaštitu svojih prava. Da bi jednakost zaista bila ostvarena, potrebno je obezbediti pomoć onim građanima koji nisu u finansijskoj mogućnosti da plate troškove zastupanja, pravnog saveta i pravnog informisanja.

Učesnici konferencije nedeljnika "Vreme" bili su Irena Vojačkova Solorano iz Kancelarije Ujedinjenih nacija u Beogradu, Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava, Olja Jovičić iz Kancelarije zaštitnika građana, Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo, Marjan Maruna iz organizacije Civil Rights Defenders i Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku.

ZAKON I PRAVDA: Kada je reč o jednakim mogućnostima svih građana Srbije da pristupe pravdi, Marjan Maruna je istakao da je kod nas situacija takva da imamo dobre zakone, da su oni usklađeni sa međunarodnim standardima, ali se – ne primenjuju: "Mi ovde imamo jedinstvenu situaciju da Ustav građanima garantuje jednak pristup pravdi, a da ne postoji Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći koji je za to ključan. S druge strane, neformalni sistem besplatne pravne pomoći funkcioniše, jer nju pružaju nevladine organizacije, centri za socijalni rad... To ipak nije dovoljno da podmiri sve potrebe onih kojima je ta vrsta pomoći potrebna."

Po mišljenju Dragana Popovića, glavni problem Srbije je što se ovde sukobljavaju dve škole mišljenja, na pitanju da li je pristup pravdi ljudsko pravo ili nije: "O pristupu pravdi besmisleno je govoriti ako nema pravde, a pravde nema ako nema vladavine prava, dakle, ako nema sistema i ako nema institucija koje rade u interesu građana. Ovde se ne implementira čak ni Zakon o zaštiti lica sa invaliditetom. To znači da u ovoj zemlji desetine hiljada ljudi nemaju ni fizički pristup pravdi jer zgrade sudova i drugih institucija imaju arhitektonske barijere. Kad vi bez tuđe pomoći i ponižavanja ne možete da dođete do sudnice, o čemu da dalje pričamo kada je reč o pristupu pravdi?" Popović je dodao da su obe reforme pravosuđa u Srbiji započete sa dobrim namerama, ali da su na koncu proizvele potpuni haos u kom danas pravosuđe trpi i političke pritiske.

PRITISCI I EFEKTI: Kancelarija zaštitnika građana radi direktno sa onim građanima kojima je pristup pravdi otežan. Olja Jovičić iz Kancelarije zaštitnika kaže da naš Ustav, osim što garantuje besplatnu pravnu pomoć, zabranjuje diskriminaciju po mnogim osnovama, od socijalnog statusa, etnicitetu, rodu, polu, pa tako i diskriminaciju po osnovu pristupa pravdi. S obzirom na to da su politički pritisci nekoliko puta pomenuti kao otežavajući faktor za jednak pristup pravdi, bilo je reči o tome da li je pristup pravdi elementarno ljudsko pravo i da li se ono zbog političkih pritisaka u Srbiji svakodnevno krši. Na pitanje da li su nedavni skandal i direktni politički pritisci na ombudsmana Sašu Jankovića otežali rad njegove Kancelarije, Olja Jovičić dala je iznenađujuć odgovor: "Naprotiv, sada je veći broj građana koji znaju da naša Kancelarija postoji, čemu služi i više nam se obraćaju." Ona je dodala da nema potrebe pristup pravdi poistovećivati samo sa radom sudova: "Svi su tu odgovorni, i organi uprave, državna uprava, lokalne samouprave. Ponekad je ljudima potrebna samo informacija gde treba da ode, na koji šalter, da ostvari svoja prava. Jednak pristup pravdi nije jednak pristup sudovima, nego jednakost pred zakonima."

Fond za humanitarno pravo najaktivniji je na polju pristupa pravdi žrtava ratnih zločina: "Što se žrtava ratnih zločina tiče, nažalost, moram da konstatujem da je Srbija na najnižem nivou u čitavom regionu", kaže Sandra Orlović: "Mi moramo da se pozabavimo vrednosnim sadržajem pojma ‘pravda’, a to ne možemo bez uvida da je Srbija postkonfliktno društvo čije su institucije učestvovale u masovnom kršenju ljudskih prava. Nije isto govoriti o pristupu pravdi u Bugarskoj ili u Srbiji, BiH i na Kosovu." Orlović kaže da nigde ne postoji savršen model rešavanja problema u postkonfliktnim društvima, a nema ni univerzalnog recepta, jer je svaki konflikt drugačiji: "Ako pričamo o obeštećenju žrtava nemački primer reparacije je najsvetliji primer poštovanja dostojanstva žrtava. Ima dobrih primera i u Južnoj Americi, kao što su Čile i Argentina. Tamo postoje vrlo kreativne mere kako prepoznati potrebe žrtava, a onda i kako na te potrebe odgovoriti."

SINDROM NEDODIRLJIVIH: Milan Antonijević smatra da osim onih koji su uskraćeni za pristup pravdi treba naglasiti i kategoriju "nekažnjivih": "Jukom je pre dve-tri godine radio istraživanje koje je pokazalo na kojim sve nivoima postoji nekažnjivost. Mi smo pre nekoliko meseci podneli krivičnu prijavu protiv Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja zbog pokušaja pronevere sredstava namenjenih projektnom finansiranju nevladinih organizacija koje se bave socijalnim potrebama. Po toj krivičnoj prijavi se još uvek ne postupa." Antonijević smatra da fenomen nekažnjivosti obeshrabruje čak i one organizacije civilnog društva koje se bave pravnim pitanjima. Kao još jednu otežavajuću okolnost on navodi dužinu trajanja postupaka pred sudovima, što povlači pitanje poverenja građana u sudove. "Treba postaviti i pitanje odgovornosti sudija koji dovode do toga da Srbija gubi sporove pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Za njih ne postoji nikakva sankcija, iako upravo oni, svojim presudama dovode kako do kršenja ljudskih prava, tako i do toga da država na kraju plaća zbog njihovih grešaka." Kada je reč o kategoriji "nekažnjivih" i "nedodirljivih", Antonijević u nju svrstava i brojna javna preduzeća i institucije sistema. Kao primer navodi slučaj Roma iz nehigijenskog naselja u blizini Belvila, koje zastupa upravo Jukom: "Dakle, 2009. za vreme Univerzijade, neko je oko romskog naselja postavio ogradu koja je pala na trudnicu, stanovnicu tog divljeg naselja. Mi do danas nismo uspeli da dobijemo informaciju ko je naložio postavljanje ograde, ko je instalirao, a pritom nailazimo na brojne opstrukcije."

Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći Srbija čeka gotovo celu dekadu. Trebalo je da uđe u proceduru u decembru 2014, ali se to nije dogodilo. Ipak, gotovo svi učesnici okruglog stola zadovoljni su rešenjima aktuelnog nacrta, počev od toga da se proširuje krug davalaca besplatne pravne pomoći, do toga da je širok spisak kategorija koje imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć. Kada je reč o razlozima zašto toliko dugo Srbija čeka na ovaj zakon, učesnici su istakli da je reč o višegodišnjem kočenju pojedinih grupa koje su želele ekskluzivno pravo da budu pružaoci pomoći. Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći treba da omogući niz mehanizama za jednak pristup pravdi onim kategorijama građana koje ne mogu same da nađu put ka sudu ili organu javne vlasti. Ovim zakonom obezbeđuje im se kvalifikovana pomoć u njihovoj želji da zaštite svoja prava i slobode ili da ostvare neki interes. Ustav iz 2006. garantuje pravo na besplatnu pravnu pomoć, u okviru dela koji se odnosi na ljudska prava, ali kaže da će to biti propisano posebnim zakonom. Samim tim, građani Srbije već devet godina ne mogu da ostvare svoja Ustavom garantovana ljudska prava.

DVE ILUSTRACIJE: U Srbiji je mnogo primera građana kojima je onemogućen jednak pristup pravdi. Radi ilustracije izdvajamo dva najpoznatija na kojima je radio Komitet pravnika za ljudska prava.

Ostvarivanje prava iz socijalne zaštite za interno raseljene Rome koji žive u neformalnim naseljima i nemaju prebivalište na teritoriji opštine na kojoj žive od 1999. godine jer ne ispunjavaju uslove za prijavu na adresi na kojoj stanuju praktično je nemoguće bez ozbiljne pravne podrške i pomoći. Jedan od prvih slučajeva na kom sam radio upravo se odnosio na ovo pitanje gde je jedna romska porodica bez prebivališta i bez minimalnih prihoda koji bi im omogućili egzistenciju od 2001. godine pokušavala da ostvari pravo na novčanu socijalnu pomoć pred Centrom za socijalni rad.

Tek 2011. godine posle pokretanja novog postupka, žalbe i raznih dopisivanja sa organima uprave, nadležni Centar za socijalni rad je uvideo da ova porodica treba da ostvari pravo na novčanu socijalnu pomoć i da insistiranje na uslovu koji se odnosi na prijavu prebivališta koju oni nikada neće moći da ispune u stvari predstavlja posrednu diskriminaciju.

Pre nego što je Ustavni sud utvrdio da su odredbe prethodnog Zakona o parničnom postupku koje se odnose na obavezno advokatsko zastupanje u uslovima kad nema Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći neustavne imali smo svakodnevne primere koji su ilustrovali nejednakost u pristupu pravdi u Srbiji.

Tako se dešavalo da u upravnom sporu koji se vodi zbog "ćutanja uprave" nadležni sud zahteva od žene koja živi u neformalnom naselju bez ikakvih primanja da obezbedi advokata za zastupanje kako bi ona na kraju mogla da ostvari svoje pravo iz socijalne zaštite – pravo koje joj po zakonima i Ustavu ove zemlje pripada, ali ona ne može da ga ostvari dok ne plati advokata.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---