---

Tabloidi su dotakli profesionalno dno objavljivanjem fotografija leša nesrećno nastradalog dečaka. Kome to u Srbiji nije dovoljno šokantno da pročita vest o davljenju deteta, pa je potrebno taj horor "ilustrovati" fotografijom

Ovu nedelju su obeležila deca u čituljama. Nakon višednevne potrage za nestalim Stefanom Ilićem utvrđeno je da se udavio u rečici Karaš u neposrednoj blizini kuće. Nekako u isto vreme, doneta je presuda za ubistvo Tijane Jurić u Subotici, a počinilac je kažnjen maksimalnom zatvorskom kaznom od 40 godina.

Kada su ovo udarne vesti, opšta atmosfera na TV programima svakako mora biti sumorna. Sa zebnjom smo pratili vanredne vesti, pa je zemlja gotovo puna tri dana čekala da policija pronađe dvanaestogodišnjeg dečaka koji je prema prvim i nepouzdanim informacijama bio kidnapovan. Izvor tih podataka je bio njegov mlađi brat koji ima nepunih 9 godina. U ovom slučaju je postojalo nekoliko zamki na koje se, na sreću, televizije nisu upecale. Iako su poslovično gladni za skandalima svake vrste, elektronski mediji bili su neobično oprezni u izveštajima o potrazi za Stefanom Ilićem.

Nestao je dečak iz socijalno ugrožene porodice, sa margine društva i komplikovanim porodičnim odnosima. Jedini svedok bio je još mlađi maloletnik, njegov brat čija prava je trebalo dodatno zaštititi. Mesto nestanka je u blizini granice sa Rumunijom, pa je ceo slučaj mogao imati elemente međunarodnog incidenta. U prvim, neproverenim izveštajima pominjao se crni automobil kojim su se navodno otmičari vozili, a među njima se, prema priči, nalazio jedan ili više Roma sa upadljivim tetovažama "na zmaja". Bilo kakvo senzacionalističko izveštavanje moglo je imati ozbiljne reperkusije na odnose u multietničkoj sredini, na rast ksenofobije ili na žigosanje porodice.

Umesto toga, izveštavanje RTS-a i B92 (jer ove dve kuće zaista jedine imaju profesionalne informativne redakcije) fokusiralo se na tok policijske akcije. Naravno, tu su postojala ograničenja u davanju informacija u cilju zaštite istražnog postupka. U ovakvim situacijama povišene medijske temperature, od suštinske je važnosti da se objavljuju samo zvanične i proverene informacije. Naravno, boju tim pričama davale su izjave seljana koji su se našli u centru pažnje.

Na mene su najjači utisak ostavile policijske provere svih vozila na nekoliko punktova, što je potpuno ličilo na kadrove iz američkih filmova. Vanredne vesti i slike policije u akciji dovele su do stvaranja osećanja jedinstva kod gledalaca, koji počinju da navijaju da se dete pronađe i napetost prekine. Samo tragedije imaju taj medijski potencijal, koji se završava katarzom. U slučaju kidnapovane devojčice – bilo je to olakšanje kada je pronađena, a otmičari iz Francuske uhapšeni. Ovog puta nije bilo hepienda, priča se završila obdukcijskim izveštajem posle pronalaženja tela.

Za razliku od elektronskih medija, tabloidi su ozbiljno brljali u svojim izveštavanjima. Lice dečaka bilo je na naslovnim stranama ("Kurir", "Informer", "Blic"), što se može prihvatiti kao pomoć policiji u potrazi za nestalim dečakom. Međutim, u tekstovima je dominirao senzacionalizam, neproverene poluistine o poligrafu, o laganju roditelja, porodici, komšijama i naročito mlađem bratu. Kada je slučaj rešen, fokus tabloida premešten je na devetogodišnjaka koji je prikazan kao otelotvorenje demonskog deteta, zlog genija natprosečne inteligencije koji je uspeo danima da manipuliše policijom i medijima. Ne samo da je pređena granica dobrog ukusa, već se nije vodilo računa o dignitetu nastradalog i njegove porodice. Makar i da je kriv, maloletni brat ne može biti izložen medijskom pritisku ove vrste, što je dobro istakao čak i ministar Stefanović. Mislim da su tabloidi dotakli profesionalno dno objavljivanjem fotografija leša. Kome to u Srbiji nije dovoljno šokantno da pročita vest o davljenju deteta, pa je potrebno taj horor "ilustrovati" fotografijom?

Za razliku od TV priloga gde se pratila istraga, tabloidi kao da su tražili krivca za ovu nesreću. Pre istrage i suda, što svakako nije profesionalno.

Gotovo paralelno, dobili smo sudski epilog monstruoznog ubistva Tijane Jurić. Isti tabolidi prvo su pustili izvesne starlete da komentarišu njeno ubistvo da bi se kasnije zgražavali nad bezosećajnim izjavama Atine Ferari. Slična situacija zamalo da se desi sa nekakvim blesavim komentarom Mace Diskrecije na izgled nastradalog Stefana Ilića. Novinama treba fajt! Ubica Tijane Jurić je dobio kaznu kakvu je zaslužio, a čak je i njegov branilac u svojoj izjavi imao dovoljno obzira da ne vređa porodicu, koja je dobila jedinu moguću satisfakciju. Apsolutno nedovoljnu, jer devojčice više nema.

Verovao sam da se ovo nikada neće desiti, ali eto, dešava se. Usred kampanje da se smanje poreski nameti štampanim medijima, pokazalo se da postoje ogromne razlike u profesionalizmu. Elektronski mediji nisu podlegli maničnom žaru senzacionalizma, što se desilo tabloidima. Možda je baš porez taj dugo traženi regulacioni mehanizam kojim se mediji mogu oceniti. Ozbiljni mediji, manji porez, tabloidi – veći. Svi drugi apeli i protesti ostali su bez rezultata.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---