Iz predstave Slučaj Švejk

Bečki pozorišni festival >

Slučaj Švejk

Na nedavno završenom Bečkom festivalu premijerno je izvedena predstava Slučaj Švejk po motivima Hašekovog romana. Režiser Dušan David Paržizek stavio je naglasak na motive nacionalizma i aktuelne etničke napetosti u Evropi

Dušan David Paržizek je češki režiser koji je umetnički put započeo 1998. osnivanjem Kamernog pozorišta u Pragu, da bi danas, kao specijalista za austrijske i nemačke pisce, bio pozivan u najbolja pozorišta na nemačkom govornom području. Paržizek je ove godine sa inscenacijom Burgteatra Komika tame (prikaz predstave u "Vremenu" br. 1243) pozvan na dva prestižna festivala: Berlinske pozorišne susrete, festival koji okuplja deset najboljih predstava sa nemačkog govornog područja, kao i na Milhajmske pozorišne dane, gde se mogu videti najbolje savremene drame na nemačkom jeziku. Paržizekovo novo delo Slučaj Švejk je koprodukcija Bečkog festivala s praškim pozorištem Studio Hrdinu i nemačkim pozorištem Bremen.

Međunarodni ansambl sastavljen od čeških, austrijskih, mađarskih i nemačkih glumaca najjači je adut ove predstave, budući da Paržizek težište svoje obrade Hašekovog romana Doživljaji dobrog vojnika Švejka stavlja upravo na animozitete između različitih nacionalnosti austrougarske monarhije, pri čemu se jezik pokazuje kao jedan od instrumenata moći. Najveći deo teksta čine originalni citati iz Hašekovog romana, no i pored toga će onaj ko u inscenaciji traži postavku romana biti razočaran.

Hašekov nezavršen roman, objavljen 1923, ima četiri toma i hiljadu strana. On prikazuje neljudskost ratne mašinerije, ratno profiterstvo i ideološku zaslepljenost, a njegova satiričnost i britki sarkazam usmereni su na sve slojeve vojnog aparata monarhije – ne samo na više oficire nego i na sitne činovnike, sudstvo, bolnice, zatvore, štampu, policiju, tajnu policiju. Iz tog složenog višeglasja Paržizek je izvukao svega nekoliko osnovnih elemenata. Naglasak je na prikazivanju kontrasta između odsustva svakog entuzijazma čeških vojnika da se bore za ciljeve monarhije koje osećaju kao tuđe, i zagriženosti austrijskih oficira nemačkog porekla da te vojnike, koje kao Čehe preziru, silom nateraju da idu na front.

BEZ ŠVEJKA: Glavna noćna mora austrijskih oficira je, prikazuje Paržizek, istočni front (Galicija, koja je obuhvatala deo današnje Poljske i Ukrajine), odnosno prebeg njihovih vojnika češkog porekla Rusima. Radnja je usredsređena na suđenje Švejku koji biva optužen za veleizdaju jer je obukao rusku uniformu. Švejk se brani da ju je našao ostavljenu kraj jezera i obukao iz radoznalosti, da vidi kako mu stoji. Njegova odbrana se saopštava preko drugih lica budući da se Paržizek odlučio da se Švejk u komadu o Švejku – ne pojavljuje. To je s jedne strane uspela dosetka, ali s druge uzrokuje relativnu plošnost celine.

Šestoro učesnika suđenja nastalo je spajanjem nekoliko Hašekovih likova u jedan. General Fink ujedinjuje u sebi fanatičnog vojnika, antisemitu jevrejskog porekla, i katolika koji politički ideal katoličanstva vidi u okupljanju katoličkih evropskih zemljama pod habzburškom krunom. Ostatak personala čine kadet Bigler, prototip poslušništva, snishodljiv prema nadređenima, a podmukao prema podređenima; zatim češki vojnici Marek i Vanjek, trpeljivi i lako melanholični; takođe trgovac mađarskog porekla Kakonji, prikazan kao čudo od temperamenta. Budući da je Paržizek prijemčiv za tekuću pozorišnu modu da muške uloge igraju žene, a ženske muškarci, češki natporučnik Lukaš je kod njega natporučnik Lukašova, što mu je omogućilo da makar u pozorištu jednoj ženi vojniku dodeli slobodu da ima brojne ljubavne afere.

Na svedenoj sceni, koju je osmislio Paržizek, vidimo dugački sto i nekoliko stolica, iznad njih vise uveličani papiri iz kakanijskog vojnog priručnika. Odsutni Švejk je poput lakmusovog papira čiji slučaj izaziva hemijsku reakciju pokazivanja boja učesnika u suđenju. General Fink namerava da na licu mesta obesi Švejka. Kadet Bigler podseća da možda ipak nije loše da mu prethodno sude, ali tek zahtev Lukaševe, koja Švejku drži stranu, dovodi do toga da se slučaj ipak ispita. Kasnije će je optužiti da je Švejka branila iz ličnih pobuda, budući da joj je Švejk jednom prilikom bio kurir u ljubavnoj aferi, naravno na njemu svojstven način, uz prouzrokovanje totalne zabune i nemilih scena. Pokazaće se i da svi ostali imaju neku ličnu vezu sa Švejkom, pre svih sudija Fink, čije su alkoholne orgije i kockarski dugovi poznati Švejku.

JEZIČKA SREDSTVA: Niko tu nije sasvim čist i ponajmanje misli na to kako da se rat dobije. General je fanatik discipline, ali samo kad su u pitanju potčinjeni, koje naziva volovima i svinjama; uopšte su Česi najveći "simulanti", a Mađari "Huni u frakovima". Generalove tirade o ratu kao borbi za viši poredak, i Franji Josifu kao božjem izaslaniku na zemlji, u frapantnom su kontrastu s njegovom moralnom pokvarenošću, te sa animozitetima među narodima u monarhiji. General Fink prezire Čehe, a ne voli Mađare; Mađari preziru Čehe, a ne vole Nemce; Česima su odbojni najpre Mađari, a potom i Nemci (Austrijanci nemačkog porekla). Jezik se pokazuje kao moćno sredstvo za ponižavanje drugih, za isticanje njihove inferiornosti i ništavnosti. Sa ohološću vladara sveta, general Fink urla "Dojč! Dojč!", "ovde se govori nemački", kaže se "Budvajz! Budvajz!", a ne "Buđejovice". Agresija sadržana u tome, špicevi sa kojima je to izgovoreno, kazivala je više od mnogih drugih iskaza u predstavi. Olujni karakter imao je i Kakonjijev nastup, koji je proleteo kroz salu do bine, uz bujicu reči na mađarskom. Kada on generalu Finku iznova kaže "Đula", što je njegovo ime, Fink to ponavlja, misleći da govori "dobar dan", što je trgovcu povod da ismeje Finkovo nepoznavanje mađarskog. I dok je prethodno Fink ismevao nemački izgovor čeških vojnika koje je saslušavao, ponavljajući posprdno njihove reči, sada Kakonji ismeva Finka. I Česi iskazuju svoj odnos prema monarhiji preko jezika, na subverzivan način: jedan od vojnika se pravi da ne zna nemački, pa ga drugi vojnik prevodi sa češkog, a povremeno ga u njegovom interesu prevodi i pogrešno.

Svako prezire drugog što ne zna njegov jezik, iako ni on sam ne zna jezik drugog; svakom je drugi, naročito brojno manji narod, manje vredan od njegovog. Nameću se asocijativne strelice u pravcu Evropske unije: trvenja, prikriveni animoziteti, borba za vođstvo i uticaj, sve to odlikuje, često samo prema spolja složnu, Evropsku uniju. Zajednicu ravnopravnih naroda i jezika u kojoj, ipak, neprestano raste broj pristalica desničarskih partija koje se profilišu kao zaštitnice nacionalnih interesa, što u praksi podrazumeva širenje netrpeljivosti prema domaćim strancima i sopstvenim državljanima stranog porekla. Za Paržizeka je, kako stoji u programu predstave, knjiga o Švejku "dobrodošao povod da pokaže etničke napetosti u Evropi i da diskutuje o stabilnosti i o sposobnosti za demokratiju danas ujedinjenih zemalja".

Zadržavajući se previše dugo na neuspeloj aferi Lukaševe s Kakonjijem, Paržizek se približava burleski, otupljujući time satiričnu oštricu i razblažujući iskaz o prirodi rata. S druge strane, ta afera mu je povod da prikaže momenat zbližavanja naroda, simbolizovan u poljupcu Čehinje i Mađara, zbog kojeg se na bini više ne pevaju nacionalne himne i rodoljubive pesme, nego ljubavna balada. Da je najbolje kada se ljudi ne ophode jedni prema drugima kao prema nosiocima ideologija, te da je osećanje zajedništva moguće na drugim osnovama, Paržizek je demonstrirao tako što je publiku u pauzi pozvao na binu, na pivo i gulaš. Publika je pozorišnu žurku s oduševljenjem prihvatila.

Paržizekova zasluga je već u tome što je podsetio na Hašekov roman. U jubilarnoj godini Prvog svetskog rata u Austriji je izašlo na desetine knjiga o sociološkim i kulturološkim aspektima rata, ali Hašekova knjiga nije dobila nikakav publicitet. Šteta, budući da se iz romana o Švejku može mnogo više naučiti o pozadini Prvog svetskog rata i njegovim današnjim implikacijama nego iz većine tih knjiga.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---