Obraćanje javnosti >

Prenemaganja na volej pitanja

Na vanrednim konferencijama za medije teme fokusirane uglavnom na Vučića i njegove muke, a njegovo ponašanje najviše nalik osobi koja ima nerešiv sukob sa svojim neposrednim okruženjem. Ono što ostaje upamćeno posle ovih hepeninga nisu saopštene informacije, već premijerovi konflikti s prisutnima i njegove verbalne odmazde odsutnih

Iako voditelji jutarnjeg programa više nego često najavljuju kako će se tog dana u toliko-i-toliko časova građanima obratiti premijer Aleksandar Vučić, teško se post festum prisetiti makar jednog događaja koji je bio toliko važan da bi zahtevao tako pompezno obraćanje. Sve što je tokom poslednjih godinu dana izgovorio na tim vanrednim, navodno važnim i urgentnim obraćanjima, premijer je zapravo mogao da saopšti na mnogo drugih, svakako manje teatralnih načina.

Njegovi prethodnici, koji su u mnogim stvarima bili isto toliko dramatični, skloni glumi i veličanju svog lika, za svog su vakta – recimo – organizovali svega nekoliko konferencija za novinare, obično izuzetno važnim povodima. A i te je, za razliku od Vučićevih, prenosio RTS i eventualno još jedna ili dve TV stanice.

Ipak, premijer ne odustaje. Prethodne sedmice građani i građanke Srbije opet su imali priliku da čuju kako će se baš on žrtvovati u njihovo ime, kako će baš on pognuti glavu pred srebreničkim žrtvama (opet ne zbog žrtava, nego zbog Srbije) i sl. Zašto, dakle, Vučić mora da se uslika baš u Vladi, baš pred novinarima svih redakcija, baš u direktnom prenosu? Kome se u tim prilikama obraća? I, konačno, ko su ti ljudi koji veruju u ono što tada vide i čuju?

SAMO KADA IMA SMISLA: Ova pitanja mogu da se posmatraju na različite načine, gde je onaj marketinški jasniji i jednostavniji, a onaj političko-psihološki i dalje teško razumljiv svakom ko je imao priliku da vidi makar jedan Vučićev "vanredni" nastup. Što se marketinga tiče, pre svega se postavlja pitanje o razlozima za toliki broj konferencija za medije – tim pre što je svetli Vučićev primer počelo da prati još nekoliko njegovih ministara, te se i oni "vanredno obraćaju" češće nego bilo koji od njihovih prethodnika.

"Mi uvek savetujemo klijentima da organizuju konferencije samo kada ima smisla, odnosno kada imaju da saopšte nešto od interesa za opštu javnost. Inače kažemo da to niko neće da proprati, odnosno da na takav način neće moći da ostvare svoje komunikacione i poslovne ciljeve. Isti princip važi i za političke stranke", objašnjava za "Vreme" Aleksandra Hristov, direktorka Hristov Consultinga, a i međunarodno sertifikovana konsultantkinja u oblasti strateških komunikacija. "Pored konferencija postoje i drugi alati komunikacije, kao što su susreti sa medijima, saopštenja za medije i slično. Pritom, svako prema unapred pripremljenoj komunikacionoj strategiji, ako je ima, odlučuje šta i kada organizuje, odnosno na koji način će to što saopšti biti zapaženo, ili uvaženo kod ciljne grupe kojoj se obraća. Vidim da to mnogima ne polazi od ruke."

Naravno, ako čitavu tu stvar pogledamo iz drugog ugla, čini se da marketing ili PR u klasičnom smislu tu i nije tema onih koji organizuju ili premijeru savetuju organizovanje vanrednih konferencija za novinare. "Te konferencije za medije ne odgovaraju na pitanja o stvarnosti, one impostiraju nešto što nije stvarnost. To su predstave. Sam njihov tok – da se ne odgovara na pitanja, već se govori ono što hoće, kao i njihova dramatika i neprekidna lična priča – pokazuje stav Država – to sam ja", kaže za "Vreme" Borka Pavićević, pozorišna rediteljka i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju. Po njenim rečima, ove konferencije za medije zapravo su jedina institucija države. "Nemate sudstvo, nemate parlament, imate zaštitnika građana u konfliktu, ali zato imate konferencije i preko njih saopštavate to što imate. Paradoks je da su danas činjenice života, iz bilo koje sfere, potpuno razoružane, i da nijedna činjenica iz realnosti ne može glasača da opomene na ono što se radi s njegovim životom. To se sve instalira preko tih obraćanja. Toliko medijsko prisustvo stvorilo je psihozu kod ljudi, kao kad u kući imate nekoga ko je stalno pijan. Upravljanje konferencijama za medije stvorilo tremolo u odnosu na ono što će se javno reći. Jer, to nisu izveštaji, to nisu odgovori na pitanja, razjašnjenja. To je vladanje uz pomoć vlastitog teksta i onoga šta ti u određenom trenutku hoćeš. Zato vlast nema konferencije za novinare. Vlast jeste konferencija za novinare."

Na ovakve teze mnogi će odgovoriti činjenicom da su konferencije za novinare odlično sredstvo komunikacije u kriznim situacijama, a da je Srbija zemlja koja je vazda u nekom vanrednom stanju. Ipak, ta argumentacija pada u vodu čim se prisetimo svih onih bombi, ubistava, hapšenja, skandala, demonstracija, prebijanja, svih onih gladi i beznanađa, svih onih godina poniženja i propasti u kojima nadležnima nije na pamet padalo da se obraćaju plebsu i nešto mu objašnjavaju. Ni to, naravno, nije normalno i poželjno, ali Aleksandar Vučić kao da je otišao u potpuno drugu krajnost, u kojoj stvara krizu čak i tamo gde je nema. "Često se stiče utisak da oni na taj način pokušavaju da, iako nemaju šta značajno da saopšte, zapravo podižu tenziju. To ipak ne znači da će time postići rezultate. Štaviše, takav stav može biti kontraproduktivan", kaže Aleksandra Hristov, naglašavajući da je organizacija hitne konferencije zaista neophodna kada su u pitanju prave krize, kao što su nesrećni slučajevi, pad helikoptera, otmice itd. "Tada se svima na jedinstven način upućuju jednoznačne poruke o onome šta se zapravo desilo. Tako se izbegavaju spekulacije i nagađanja. Osnovno pravilo je reci sve i reci odmah, a ja bih dodala i svima, tako da se to najbolje upravo postiže organizacijom konferencije za novinare."

UVEK DRUGAČIJI OD DRUGIH: Jedan od elemenata važnih za odgovor na pitanje da li su ova pompezno najavljivana pojavljivanja Aleksandra Vučića (loš) politički marketing ili nešto drugo, svakako je scenario ovih skupova. Jer, čak i ako prihvatimo tezu da su tolike konferencije neophodne (a nisu), one svakako ne liče na događaje koji se isto nazivaju, a koje organizuju bilo kompanije, bilo različite organizacije, bilo Vučićeve inostrane kolege. Na tim događajima, oni koji se obraćaju medijima obično se smeškaju i kada im nije do osmeha, trude se da budu čak i kulturniji nego inače, ali pre i iznad svega – odgovaraju na postavljena pitanja ili makar pričaju o onome zbog čega su konferenciju organizovali.

Na konferencijama o kojima je ovde reč pitanja su uglavnom kao tek izašla iz Vučićevog kabineta, teme fokusirane uglavnom na njega i njegove muke, a njegovo ponašanje najviše nalik osobi koja – hajde da upotrebimo "upeglanu" formulaciju – ima nerešiv sukob sa svojim neposrednim okruženjem.

Dosadašnja praksa pokazuje da ono što ostaje upamćeno posle ovih hepeninga nisu saopštene informacije, već premijerovi konflikti s prisutnima i njegove verbalne odmazde odsutnih. U tom smislu, ističe se odgovor na pitanje o medijskim slobodama (kada je koleginicu Tamaru Spaić obavestio da ona neće biti srećna štagod joj odgovorio), kao i čuveni performans u kojem je "Vreme" označio kao "Miškovićev" medij. Nakon što je "Vreme" objavilo sporne elemente ugovora koji je potpisala njegova vlada, što je sasvim legitimna tema i za izveštavanje, ali i za reakciju premijera, Vučić je tokom svog "vanrednog" pojavljivanja – uz uobičajene bolne uzdisaje tokom čitave konferencije govorio o "jednom mediju", "Miškovićevom mediju" itd. Tek na kraju, uz takoreći porođajne muke i posle "volej pitanja" iz jedne od podobnih redakcija, nekako je bolno promumlao da je, eto, reč baš o "Vremenu".

U briljantnoj analizi konferencije koju je Vučić održao u aprilu, nakon objavljivanja izveštaja o padu vojnog helikoptera, kolega Zoran B. Nikolić na sajtu "Cenzolovka" njegov nastup opisuje ovako: "Vučić se u odgovorima čvrsto držao već nabrojanih teza, vešto je koristio i najmanju nepreciznost u pitanjima novinara da skrene sa teme. Naglašenom agresivnošću je jednim novinarima razbio koncentraciju, a druge zaplašio tako da su izbegli da pitaju nešto što bi premijera moglo jako da razljuti. Kada je ipak na kraju sateran u ćošak, prvo se napravio nevešt, a onda je sve kojima takve stvari padaju na pamet nazvao nenormalnima i zlima. Uopšte, njegovim nastupom su dominirali pokušaji moralne diskvalifikacije i moralne ucene kritičara i potencijalnih kritičara." Ta konferencija je i inače dobar primer onoga što Vučić obično radi, pošto se baš tom prilikom u više nego ogoljenoj formi videla sva "raskoš" premijerovih verbalnih mahinacija, spinova i zamena teza. Bio je to jedan mučan događaj tokom kojeg su novinari optuženi za sve, izuzev za sam pad helikoptera. Mada, imajući u vidu atmosferu, ni to nikog ne bi iznenadilo.

TRPLJENJE RADNJE: Osim scenarija, bitan momenat Vučićevih medijskih predstava svakako je i emocija – svojevrsni "patos" koji se teško može opisati, a postao je sastavni deo političkog života u Srbiji. Jedna od njegovih pojavnih formi jeste patetika – izgovaranje poetskih verbalnih konstrukcija, uz pripadajući facijalni izraz. Podsećanja radi, to su oni trenuci u kojima Aleksandar Vučić gleda u daljinu i skoro suznih očiju pripoveda o vojnicima koji su izginuli čisteći bombe, kako bi deca mogla da beru borovnice; ili kada ponosito diže glavu i kaže kako je "ovo otvorena zemlja, zemlja radnika i seljaka, onih koji marljivo i pošteno rade, a ne tajkunsko-politička prćija".

Pošto je Vučić sve, samo ne glup i neobrazovan čovek, nije jasno zašto je u svoje nastupe uključio nešto što bi dobar režiser izbacio i iz gimnazijskog prazničnog recitala. Iz marketinške pozicije, reč bi možda mogla da bude o vrlo konkretnom cilju. "Kada je u pitanju upravljanje promenama, što ova vlada, bar se tako izjašnjava, želi da postigne, neophodno je da lideri trgnu ljude iz uljuljkanosti i fokusiraju se na rešavanje problema. Dizanje tenzije neophodnosti promena kroz emotivni nastup, jeste jedan od mehanizama za njihovo pokretanje. Emocije su potrebne, ali kao i sve u životu, izbalansirano i sa merom. Premijer Vučić jeste dosta na tome radio. Međutim, da bi se promena zaista ostvarila, nije dovoljno biti dramatičan i emocionalan", objašnjava Aleksandra Hristov.

Na pitanje šta bi savetovala Vučiću da je kojim slučajem njen klijent, ona kaže da bi mu sigurno savetovala redovne konferencije za novinare Vlade Srbije, pošto vlade u većini zemalja u svetu imaju redovne konferencije gde saopštavaju svoje prioritete i ono što je bitno sa stanovišta javnosti. "Druga je priča ko bi bio glasnogovornik za koju temu. Sigurno mu ne bih savetovala da se on sam izjašnjava o svemu. Takođe bih mu savetovala da, kada od novinara dobije pitanje, na njega odgovara odmah, brže i konkretnije, bez velike uvodne priče i udaljavanja od teme."

Pitanje na koje bi mogli da odgovore samo Vučić i njegovi savetnici jeste kome se oni zapravo obraćaju i šta oni zapravo žele vanrednim konferencijama za novinare. To, naime, nije baš najjasnije iz njegovih nastupa: niti čovek tada odgovara na pitanja, niti saopštava bilo šta od dugoročnijeg značaja. Govoreći o mimici koja prati Vučićevo, ali i patetisanje njegovih saboraca, Borka Pavićević naglašava emociju kao bitan element čitave ove priče: "To je trpeći stav. Oni kao da snašaju, da trpe radnju. To je kod njih uplitanje emocije u nešto što je samo posao, zahtev da budu voljeni. Nije dovoljno što si poslušan i zastrašen. Ne. Moraš još i da me voliš, moram da ti budem drag. Ti jednostavno hoćeš da imaš ono što imaju drugi, ne samo u smislu cipela Borka Stefanovića, već i u smislu časti, ugleda, ljubavi i svega. To je istorijski i socijalni animizam, piše sve kod Balzaka. Kad je moje – to je sada moje. A to se oseća i u neprekidnom osvrtanju na prethodnu vlast."

Ako je to sve tako, logično je zapitati se ko je čovek koji može da "proguta" toliku dozu izmeštenih emocija, toliko patetike, toliko praznih reči i toliko svega onoga što se nudi na vanrednim premijerovim pojavljivanjima. Sagovornica "Vremena" ponavlja da je to sve jedan teatar i da je "stvarnost u odnosu na taj teatar postala alternativna": "Ljudi onda prenebregavaju sopstveni realizam i sopstveni život i preneseni su u taj virtuelni. Sve to im pruža neku nadu. Ljudi kupuju tu priču zato što druge priče nema, ili zato što im ona deluje utešno, ili njihov život čini nevažnim u odnosu na obećanu budućnost. Život uopšte ima malu vrednost ovde, kod nas stalno izostaje stvarnost. Mi imamo samo prošlost i obećanu budućnost. A stvarnost stalno izmiče, stalno postoji razlika između dogovorenog javnog mnjenja i onoga što javnost zapravo jeste. Mi imamo paralelne živote."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---