---

Je li narod čiji premijer smerno okreće drugi obraz, da ga pogodi kamenica ili makar plastični upaljač, mogao naoružavati i finansirati vojsku koja je počinila genocid?

Nemio događaj došao nam je kao kec na jedanaest, sada kad znamo da je premijer van životne i estetske opasnosti. Iskreno, čovečanstvo nam je postalo odveć dosadno, tim pre što ni ono samo nije neka cvećka: mi taman zabašurimo šta smo sve radili, šta smo potpomagali i za šta smo navijali pre više od dvadeset godina, kad se neko nađe pametan da nam iznova natrlja nos, pa jesu li Nemačkoj, na primer, šezdeset pete godine, a toliko je godina prošlo od hajde da kažemo omanjeg prekoračenja najnužnije odbrane naših u Srebrenici, jesu li o nemačkama Ujedinjene nacije donosile stalno nove rezolucije o ratnim zločinima i holokaustu, dobro, jeste Nemačka posle kapitulacije bila podeljena, i na dve države, i podeljena između vodećih sila ondašnjice, ali zar nismo i mi još kako podeljeni?!

Mi zaboravimo na Kapetan Dragana (da je sreće imali bismo Kapetan Draganovu ulicu ili Kapetan Draganovo zdanje, dar Fonda "Kapetan Dragan" rodu serbskomu), verolomna Australija ga izruči nikom drugome nego Hrvatskoj, zemlji koju Kapetan nije želeo više da poseti ni kao turista, tja, navodno je i Kapetan Dragan prekoračio ovlašćenja vojnog instruktora i ogrešio se o etiku borilačkih veština čije je raznobojne pojaseve nosio oko srpskog struka: pa zar bi, da je odista komandovao tolikom vojskom i karavojskom, ostao i dan-danas u činu kapetana?!

Do pre nekoliko dana nad glavom nam je bio crni oblak rezolucije o Srebrenici, pa je i predsednik vlade, koji još nije znao hoće li ići na pomen, morao da izvoznici rezolucija očita bukvicu: "Ovo poručujem iz srca Šumadije!" (a to je oblast sa možda najviše srdaca: ko god shodno potrebama službe ode u neko ustaničko i hajdučko mesto južno od Beograda nazove tu geografsku širinu i dužinu srcem Šumadije), neće Srbe niko ponižavat, dok je meni na ramenu glave, tako odzvanja preteći deseterac rođen u prečistoj savesti srpske vrhuške, koja jeste i devedesetih godina bila hiperaktivna u politici, ali Srbija nije učestvovala u ratu, ergo, nije mogla da počini ni prosečan ratni zločin, a kamoli genocid kojim engleska rezolucija vrvi li vrvi.

Iako je u svojoj širokogrudosti i želji da njegova vlada bude prvorazredna prihvatio velestručnu pomoć Tonija Blera, premijer je, okružen brkatim Šumadincima, podsetio Britaniju da Srbiju ne može niko ponižavati, ovo je premijerova opsesija i uzrečica – strah od ponižavanja... Samo što predsednik naše vlade ne dopušta sebi jednoličnost, kao autori rezolucije, genocid pa genocid, nego u svojoj pretnji šara: jednom kaže da neće Srbiju niko ponižavati, drugi put kako Srbiju niko ne može da ponižava, treći put da Srbiju niko ne sme ponižavati...

&

U basnama su ljudski karakteri (kao god i ljudska istrajna beskarakternost) prikazani kroz životinje kojima je u tu svrhu podarena moć govora, nama se posrećilo da imamo političare koji državama pridaju osobine, a naročito strasti ljudi, naša elita celu zapadnu poluloptu, ili da kažemo njezin severni deo, doživljava kao izvor trajne netrpeljivosti, prezira i želje da Srbija i Srbi budu poniženi. Srbija na kolenima! Kako bi se zvala stilska figura gde su države, državni savezi, federacije i vojni paktovi viđeni kao ljudsko biće, kome (biću) čak ni njegovi interesi nisu toliko važni, koliko mu je stalo do toga da malu državu Srbiju vidi presamićenu, osramoćenu, očerupanu, zarozanu i oproštenu od svakog ljudskog i državnog dostojanstva. I sami građani prigrlili su ovaj žanr: "Amerika ne može očima da nas vidi", "Engleskoj pođe pena na usta kad neko pomene Srbiju", "Nemačka i Austrija nisu još zaboravile od koga su dobile po labrnji u dva rata koje su same lično one izazvale", Milošević je svojim pravnim naslednicima, ali i puku, ostavio matijanski zavodljivu rečenicu da ju svak ima istetoviranu sa unutrašnje strane kože: "Srbija se saginjati neće..."

Naša vlastela žudi za metaforama i apstrakcijama, opija se njima: na jednoj strani su slava, ugled, veličina. Na drugoj su sramota, poniženost, osrednjost, psihička neupadljivost. Elita luduje za velikim rečima i gestovima, političarima se ne omakne nikad da kažu "stanovništvo": jedinica njihove titanske mere jeste narod. Narod je skupina za koju radosno daješ glavu (po mogušćstvu ne baš vlastitu), ali za narod hoćeš i da pišeš svima čije adrese imaš, od Putina do engleske kraljice. Ako se jednoj vojnoj jedinici spočitava izvestan natprosečno masovan i okrutan masakr (zvani zvanično genocid), našem predsedniku draže je da se uvredi, nego da, na primer, kaže: "Znate šta, Srbija nije bila u ratu, otuda ni ratni zločin ni genocid ne može pasti na dušu toj državi. Ako su genocid počinili naši sunarodnici u Bosni, nama je žao, iskreno nam je žao žrtava, žao nam je ožalošćenih; na neki način, drukčiji naravno, žalimo i same počinioce, ali Rezolucija o Srebrenici ima sa državom Srbijom veze koliko ima i sa Kostarikom, Finskom ili Japanom."

Ali je i meni teško ugoditi, kad g. Nikolić ne ode u Srebrenicu, ide mi na živce, kad Vučić ode na pomen, pitam se koga tamo predstavlja: odlazi kao dobar, saosećajan komšija? ...

Da. Neka bude onda tako.

To bi nam svima služilo na čast.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---