---

Prilog kulturi sećanja >

Zabranite fudbal

U "Vremenu" broj 883, od 7. decembra 2007, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Aleksandar Ćirić napisao je otvoreno pismo Ministarstvu sporta. Nažalost, Saša više nije s nama – preminuo je 18. maja 2014. posle kraće i teške bolesti. Redovima koje je potpisao pre osam godina ni danas se nema šta bi dodati ni oduzeti

Fudbal u Srbiji trebalo bi zabraniti pre nego što njegove posledice na društvo, građane i omladinu definitivno postanu pogubne i nepopravljive, a organizovani i običan kriminal, nasilje, prevara, krađa, nameštanje, protivpravno bogaćenje i političko mešetarenje zauvek postane deo normalnog ponašanja. Ako već nije.

Kako se i uređene zemlje ne bi povele za primerom Srbije kao međunarodno-pravnim presedanom, zabrana bi mogla biti oročena na neko vreme, najmanje 12 godina. Zašto?

Zato što bi sedmogodišnja deca mogla odmah da počnu s pikanjem fuce u prvom osnovne, pod uslovom da su dobri đaci i, naravno, pod blagonaklonim pogledom učiteljice, zatim nastavnika fizičke kulture (s naglaskom na kulturi) i, najzad, uz podršku kvalifikovanog srednjoškolskog profesora. Posle tih 12 godina školovanja, sad već punoletna, prva generacija novih igrača stekla bi pravo da na pravom fudbalskom terenu odigra turnir. Na osnovu ocene njihove upućenosti u fudbalske veštine i znanja, praktične primene elementarnog fer-pleja, lepog vaspitanja i primernog vladanja, jedna kvalifikovana komisija ocenila bi događaj, uključujući tu i ponašanje publike, obezbeđenja, medija, aktivnih političara vlasti i opozicije, posledice po javni red i mir, funkcionisanje javnog saobraćaja i sve druge elemente od značaja za odluku da li će povratak fudbala na stadione biti dopušten i pod kojim uslovima.

Pomenutih 12 godina može se višestruko korisno upotrebiti.

Policija bi za to vreme temeljito uvežbala postupak identifikacije huligana i odgovarajuće zakonske procedure. Sudstvo bi, takođe, po sili zakona uvežbavalo postupak po zakonu o sprečavanju nasilja na stadionima, sve dok ne postane funkcionalno i efikasno. Zabrana fudbala omogućila bi da se postojeći stadioni i tereni korisno upotrebe u različite svrhe. Pokriveni najlonom, mogli bi predstavljati značajan doprinos razvoju povrtarstva kao plastenici, uzgajališta cveća, ali i kao pašnjaci u stimulaciji obnove nacionalnog stočarstva. Ovce bi svakako doprinele kvalitetu trave na igralištima (šišanje i nađubrivanje, istovremeno) kakva su danas – ukoliko fudbal ponovo bude dozvoljen.

Zabranu fudbala na određeno vreme mogle bi pratiti zabrane – na neodređeno – organizovanja "fudbalskih saveza" (osim kao specijalnih odeljenja organa gonjenja i pravosuđa) i sportskih kladionica.

Šta bi još bila očigledna korist?

Vlada bi konačno mogla da u skupštinsku proceduru pusti već nekoliko godina spreman Zakon o sportu. Fudbalski mešetari ne samo dva naša "najveća fudbalska kluba" već godinama ometaju donošenje zakona zbog dva njima sporna člana. Jednim se reguliše pitanje vlasništva onih armirano-betonskih skalamerija ispod Dedinja i drugde po Srbiji, a drugim određuju uslovi za privatizaciju sportskih – fudbalskih, pre svega – klubova i društava. Ono što se nekada zvalo "društveno-sportski radnik" danas se razgranalo u menadžere sportskih i stadionskih buvljaka u kojima se trguje svim i svačim – od živih ljudi, preko sportskih džidža-bidža, navijačkih rekvizita za obući se od glave do pete i naoružanja od petarde i baklje do topovskih udara i ozbiljnog oružja, kako hladnog tako i vatrenog – a sva ta pokretna i nepokretna imovina odavno je viđena i tipovana kao nasleđe za decu i, biće, unučad.

Sve sportske terene i objekte odmah i bespovratno nacionalizovati, privremeno ili stalno im – zavisno od slučaja do slučaja – promeniti namenu, konzervirati ili prodati na kilo.

Iz procedure donošenja zakona biće isključena sva fizička i pravna lica za koja se osnovano sumnja da su ikada besplatno gostovala u ložama fudbalskih stadiona, da su neposredno ili posredno učestvovala u bilo kakvim "fudbalskim" poslovima ili se o njima izjašnjavala u bilo kom svojstvu ili s koje bilo funkcije. To će postupak učiniti kratkim i jasnim.

U pripremi zabrane treba biti fleksibilan, što znači da se umesto reči "fudbal" u tekst može uneti bilo koji drugi sport – na primer, košarka – kako bi se već poodmakle katastrofe u drugim "nacionalnim sportovima" mogle rešavati u istom, efikasnom obrascu.

A šta će biti posle 12 godina zabrane? Prosto: Srbiju će zapljusnuti generacija zdravih osamnaestogodišnjaka koji u fudbalu uživaju, publike koja se njihovom umeću divi a ponašanju aplaudira, policije koja na stadione izlazi bez oklopa, sedi okolo pijuckajući kafu i sokiće – pa zbog toga zabranu treba produžiti.

Najzad, moglo bi tu biti i spomenika onima koji zabrane fudbal. Jer su radili na polzu naroda, u javnom interesu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---