Intervju – Ivan Jani Novak, Laibach >

Uspon na planinu Paektu

"Autentična ‘narodna’, tradicionalna folk muzika danas je stvar prošlosti, istorije, i ona najfinije i najbrutalnije definiše karakter određenog naroda i kulture. Savremena (turbo) folk (i popularna) muzika, koja uveliko vulgarizuje tradiciju, ali zato nije ništa manje precizna u definiciji narodskog karaktera. Obe verzije folk muzike utemeljene su na Blut und Boden filozofiji, iako se savremena verzija bar donekle pokušava prodavati kao izraz globalnog kôda. Za Laibach je ‘muzika iz naroda’ u principu ona koja ubija i zbog koje se gine"

Bauk Laibacha ponovo kruži Srbijom. A zatim se seli u Severnu Koreju.

Najpre 31. jula nastupaju na 49. Zaječarskoj gitarijadi, gde sviraju i Darko Rundek Cargo Trio, Gibonni & Vlatko Stefanovski, Dubioza kolektiv, Guano Apes, Therapy?, Električni orgazam, Van Gogh, Kerber, Galija, Generacija 5... Zatim ih 6. avgusta čeka nastup na devetom izdanju trodnevnog Lovefesta u Vrnjačkoj Banji. Laibach će nastupiti prvog festivalskog dana i zvanično otvoriti program Jack Live bine. U Vrnjačkoj Banji uz Laibach nastupaju i Fedde Le Grand, Dubfire, Booka Shade, Juan Atkins, James Zabiela..., dok će na bini posvećenoj gitarskom zvuku biti Hladno Pivo, Elemental, Eyesburn, Goblini, Atheist Rap, Marčelo, Who See i mnogi drugi.

A onda odlaze u Pjongjang, gde će 19. i 20. avgusta održati koncerte čija je najava obišla planetu. U razgovoru za "Vreme" Laibach govore o ovom gostovanju, narodnoj muzici, Pesmi Evrovizije, svojoj publici, aktuelnoj izložbi u Modernoj galeriji u Ljubljani NSK od Kapitala do kapitala: događaj poslednje decenije Jugoslavije, otvorenoj do 16. avgusta, koja rekapitulira istoriju Laibacha u okviru umetničkog pokreta Neue Slowenische Kunst, čija je tradicija prema kustoskinji izložbe Zdenki Badovinac aktuelnija nego ikad (samoukidanjem), 35-godišnjici rada koju su obeležili 4. jula u Radničkom domu u Trbovlju i na planini Kum...

"VREME": I moja mama je u rekordnom roku saznala da uskoro nastupate u Severnoj Koreji (što je kompliment za vaš PR štab). Možete li da kažete nešto o kontekstu tog nastupa? Kako je do njega došlo, tj. kojim putem ste dospeli u Severnu Koreju, i to u periodu ekstremne političke napetosti u ovom delu Azije?

JANI NOVAK: Mame obično znaju najbolje. Tim se projektom bavimo otprilike godinu dana i tek sad smo dobili čvrste garancije da smo u tu zemlju dobrodošli. Glavni inicijator i organizator celokupne ekspedicije je norveški kulturni aktivista Morten Traavik, čovek koji je režirao naš video za pesmu Whistleblowers i koji već godinama svojom aktivnošću otvara vrata Severne Koreje. Došao je na ideju da je sad pravo vreme za Laibach u Severnoj Koreji, a mi smo se s time složili.

Najavljuje se da ćete izvoditi svoje hitove, severnokorejske narodne pesme, popularni severnokorejski hit Ići ćemo na planinu Paektu i melodije iz alpskog mjuzikla Moje pesme, moji snovi. Kako ste koncipirali ovaj repertoar i kakvoj se publici on obraća?

Odlučili smo da pripremimo program koji će komunicirati s percepcijom korejske publike, koja u estetskom i vrednosnom smislu funkcioniše u potpuno drugim paradigmama nego zapadnjačka publika. Sviraćemo im stvari koje su im barem donekle poznate. Melodije iz mjuzikla Moje pesme, moji snovi, recimo, dobro znaju jer u visokim školama uče engleski na osnovu tih pesama. Znaju i za neke stvari Beatlesa, pa ćemo im svirati našu verziju Across the Universe i slično.

Kakav je, uopšte, vaš odnos prema "muzici (iz) naroda"? Šta je za Laibach folk muzika ?

Autentična "narodna", tradicionalna folk muzika je danas stvar prošlosti, istorije, i ona najfinije i najbrutalnije definiše karakter određenog naroda i kulture. Uz nju danas postoji i savremena (turbo) folk (i popularna) muzika, koja uveliko vulgarizuje tradiciju, ali zato nije ništa manje precizna u definiciji narodskog karaktera. Obe verzije folk muzike – i tradicionalna i savremena – utemeljene su na Blut und Boden filozofiji, iako se savremena verzija bar donekle pokušava prodavati kao izraz globalnog kôda. Za Laibach je "muzika iz naroda" u principu ona koja ubija i zbog koje se gine.

Da li je vaš odlazak u Severnu Koreju manifestacija čežnje za političkom utopijom, solidarnosti sa "drugošću", nostalgije za razlikama, implicitna kritika novog hladnog rata i aktuelnih geopolitičkih razdora, sve zajedno ili nešto sasvim drugo?

Sve ste rekli u pitanju, nemamo bolji odgovor. A ono nešto sasvim drugo ionako je nemoguće definisati (ili je možda čak i bolje prećutati).

Da li postoji mesto (geografska lokacija) gde Laibach danas ne bi nastupao iz ideoloških razloga?

Nema takvog mesta jer su sve ideologije relativne, jedino je Laibach apsolutan, pa stoga nema razloga protiv kojeg ne bismo mogli apsorbirati.

U Estoniji je pre nekoliko godina pozorište NO99 osnovalo politički pokret United Estonia. Njihova strategija komunikacije s javnošću u nekim aspektima veoma podseća na ono što su u ranijim fazama radili Laibach i NSK. Kako napreduje vaš rad na partijskom (samo)organizovanju i da li je gostovanje u Pjongjangu povezano s ovim aktivnostima?

U kontaktu smo s aktivistima iz celog sveta, a neki od njih su pokazali izrazitu želju da pokrenu organizaciju partijskih ćelija Spectre u vlastitim sredinama. Delimično je i gostovanje u Pjongjangu povezano s tom partijskom mrežom.

Nakon albuma Spectre i numere Eurovision moram da pitam sledeće: kada bi NSK država imala medijski aparat i bila članica Evropske unije za radiodifuziju, da li bi je Laibach predstavljao na Evrosongu? Premda vaša numera iznosi viziju političke (ne)stabilnosti Evropske unije, a ne govori o samoj Evroviziji, ipak me zanima kako Laibach gleda na ovu muzičku manifestaciju?

Bilo je već davno – kad je Evrovizija još bila politička metafora udružene Evrope – tih ideja, da bi Laibach trebao na Evrosong, ali do toga na kraju nije došlo. Danas je taj isti Evrosong samo još spektakularna karikatura Evrope, gde bi i pošten teroristički gest najverovatnije ispao kao deo scenarija. Zato nemamo neku veliku želju ili potrebu da se tu pojavljujemo. Ali nikad se ne zna...

Laibach je jedan od prvih bendova s prostora bivše Jugoslavije koji se "probio" na internacionalno tržište i postao deo globalne muzičke industrije. Kako danas vidite svoju poziciju na tom tržištu? Da li je Laibach prevashodno globalni, "regionalni" ili nacionalni "brend" i na koji način se politika identitetskog inženjeringa na ovdašnjim prostorima odražava na ono što radite?

Samo "tržište" je pojam koji izbegavamo, jer je previše determinisan i možda je famozna muzička industrija prostor u kome u stvari postoji najmanje Laibacha, ali nas zato ima svuda okolo. Mi svakako jesmo i globalni i nacionalni brend, ali se nacije ne mogu odlučiti čiji.

Uočila sam tendenciju da se u medijskim izveštajima o vama proizvedenim izvan prostora bivše Jugoslavije naglašava da bend "samo parodira totalitarizam". Da li ova potreba da se internacionalnoj publici jasno stavi do znanja da su Laibach (ipak) "dobri momci" predstavlja neku vrstu pritiska i prećutne cenzure koja utiče na vas. Šta Laibach na ovaj način dobija, a šta gubi u umetničkom i marketinškom smislu?

Ništa; svaka je interpretacija u kontekstu Laibacha moguća, ali nijedna od njih nije definitivna. Laibach može biti sve što ljudi maštaju o njemu, a istovremeno on je ništa od toga.

Kako Laibach definiše totalitarizam danas?

Totalitarno je danas još uvek sveobuhvatno, ali i ono što nije (ljubav i smrt).

Nakon svih ovih godina, možete li da kažete nešto o svojoj publici? Ko su bili ljudi koji su pratili vaš rad u osamdesetim godinama, a kakva je vaša publika danas? Da li postoji nešto što im je zajedničko i, s druge strane, nešto što ih međusobno bitno razlikuje ili razdvaja?

Ljudi su ljudi, u osamdesetim kao i danas, i mnogo toga ima zajedničkog između generacija. Ali u osamdesetim je publika verovala u budućnost (iako je možda pevala, da "budućnosti nema"), a danas, kad budućnosti zaista nema, publika veruje u prošlost, koje apsolutno više nema. Ili ne veruju u ni u šta – što u momentalnoj situaciji i nije tako loše.

Da li proslava 35-godišnjice vašeg rada u Trbovlju i izložba o Laibachu i NSK-u u Modernoj galeriji u Ljubljani, koja je otvorena do 16. avgusta, obeležavaju neki poseban period refleksije o vašem dosadašnjem radu? Na koji način ste koncipirali i koordinisali ove događaje? Da li oni najavljuju neki preokret u budućnosti?

Svaki naš jubilej koristimo isključivo zato da se napravi inventar i da se sakupljeni materijal pospremi u podrum, da se lakše diše i što pre ide dalje, sa što manje prtljaga. Izložbu o Laibachu i NSK-u u Ljubljani je pripremila sama direktorica Moderne galerije, Zdenka Badovinac, koja se odlučila za istorijski i faktografski prikaz razdoblja između 1980. – kada nastaje Laibach – preko 1984. kada je ustanovljen Neue Slowenische Kunst, do 1992. – kada je proglašena država NSK (a Neue Slowenische Kunst je tada ukinut). Svaka je grupa (Laibach, Irwin, Gledališče sester Scipion Nasice, etc.) prikazana samostalno, a uz to postoji i zajednička soba NSK, gde izložba definiše princip koji je povezivao sve te grupe u zajedničkom pokretu. Danas Neue Slowenische Kunst više ne postoji, ali postoje izložba i katalog. I, naravno, postoji Laibach, koji je večan.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---