Vreme dece >
Konvencija u teoriji i praksi
Konvencija o pravima deteta Ujedinjenih nacija je dokument sa najviše ratifikacija na svetu – do sada ga je potpisalo 195 država. Svaka od njih je prihvatila obavezu da bude zakonski odgovorna za njegovu primenu. Takođe, svaka članica Konvencije je obavezna da redovno izveštava Komitet Ujedinjenih nacija o tome kako i u kojoj meri ispunjava ugovor koji je potpisala
Republika Srbija je članica Konvencije o pravima deteta i potpisnica dva njena fakultativna protokola – Protokola o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji i Protokola o učešću dece u oružanim sukobima. Republika Srbija preuzela je obavezu da, u skladu sa članom 44. Konvencije, podnosi Komitetu za prava deteta, nadzornom mehanizmu Ujedinjenih nacija koji prati primenu Konvencije u državama članicama, inicijalne i periodične izveštaje o načinu primene Konvencije i opcionih protokola uz nju, i o poštovanju zagarantovanih prava deteta. Prošle godine je usvojen i treći Fakultativni protokol uz Konvenciju o postupku po pritužbi koji jasno štiti pravo deteta da uloži žalbu kada mu se krše prava. Srbija ga još uvek nije ratifikovala.
Da li se Srbija pridržava odrednica Konvencije UN koju je potpisala, i da li i na koji način štiti prava svojih najmlađih sugrađana određenih tom istom Konvencijom?
Komitetu su do sada iz Srbije podneta tri inicijalna izveštaja, jedan koji se odnosi na primenu same Konvencije i druga dva na primenu fakultativnih protokola, kao i kombinovani Drugi i Treći periodični izveštaj. Drugi i Treći periodični izveštaj su, umesto marta 2013. godine, poslati tek ovog maja. Na pitanje zašto se kasnilo više od dve godine, iz Kancelarije za ljudska i manjinska prava dobili smo sledeći odgovor:
"Kancelarija za ljudska i manjinska prava dostavila je Drugi i Treći periodični izveštaj Komitetu za prava deteta UN nakon što ga je razmotrio Savet za prava deteta i Vlada usvojila 7. maja ove godine. Činjenica da se izveštaj odnosi na petogodišnji period, da sadrži kompleksne podatke o pravima deteta u različitim oblastima društvenog života i da je Srbija od Komiteta dobila 80 preporuka po kojima treba da postupi, ukazuje da je sama izrada izveštaja složen i dugotrajan proces i da je u njegovoj pripremi učestvovao veliki broj državnih institucija i relevantnih organizacija civilnog društva. Takođe, u međuvremenu je izmenjena i procedura UN u vezi sa formom ovog dokumenta te je već pripremljen izveštaj morao da se prilagodi novoj proceduri. Osnovni cilj celog ovog procesa bio je da se izradi kvalitetan izveštaj sa ažuriranim podacima kojim će se Komitetu za prava deteta pojasniti eventualne dileme i dati precizni odgovori u vezi sa primenom preporuka koje je Republika Srbija dobila u prethodnom izveštajnom periodu."
Među učesnicima izrade ovog izveštaja bila su i deca i mladi, odnosno unete su i njihove preporuke iz Izveštaja o ostvarivanju prava deteta u Republici Srbiji iz ugla dece i mladih (videti okvir), što ga, prema oceni Kancelarije za ljudska i manjinska prava, čini značajnim. "Naglašavamo da deca u Republici Srbiji od 2008. godine aktivno učestvuju u procesu izveštavanja o primeni Konvencije. Te godine su po prvi put pred Komitetom za prava deteta predstavili poseban izveštaj dece – Koalicije dece i mladih "Prava deteta u Srbiji – kako to vide deca". To je istovremeno i prvo učešće dece iz Srbije pred jednim međunarodnim ugovornim telom, a što je i Komitet ocenio kao model dobre prakse.
U periodičnom izveštaju dat je pregled stanja prava dece u državi kao i mere koje su preduzete u cilju njihovog unapređenja i zaštite i, kako su za "Vreme" objasnili u Kancelariji za ljudska prava, naglašeno je da se sistem prava deteta u Srbiji kontinuirano unapređuje. "Tokom proteklih godina država je uložila velike napore u usklađivanju nacionalnog zakonodavstva sa Konvencijom u različitim oblastima ostvarivanja prava deteta i donela niz novih zakona kojima se ta prava unapređuju: Zakon o socijalnoj zaštiti, set zakona u oblasti obrazovanja kojim je uvedeno inkluzivno obrazovanje, zakoni koji su pomogli u dugotrajnom procesu rešavanja statusnih pitanja, pre svega Roma, izbeglica i interno raseljenih lica, zatim zakoni u oblasti zdravstvene zaštite dece, kao i Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polnih sloboda o nezastarevanju seksualnih delikata prema maloletnicima."
Dubravka Filipovski, narodna poslanica, članica Odbora za prava deteta Narodne skupštine Srbije (Odbor je posebno stalno telo, razmatra predlog zakona sa aspekta zaštite prava deteta, prati sprovođenje i primenu zakona i drugih akata koji uređuju položaj i zaštitu deteta...), dodaje da je "Republika Srbija uz Konvenciju UN potpisala i Fakultativni protokol o postupku dostavljanja i razmatranja predstavki koji jasno štiti pravo deteta da uloži žalbu kada mu se krše prava. Očekujemo da Vlada Republike Srbije utvrdi Predlog zakona o potvrđivanju ovog protokola i uputi ga Narodnoj skupštini. Gospođa Filipovski posebno ističe Zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju koji propisuje "princip jednakog prava i dostupnosti svih oblika predškolskog vaspitanja i obrazovanja bez diskriminacije i izdvajanja po osnovu teškoća i smetnji u razvoju i invaliditeta", i kaže da su nakon usvajanja Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja stvoreni osnovni preduslovi za sistemsku i institucionalnu podršku kako bi svako dete bilo uspešno uključeno u obrazovani sistem.
Da li su ti zakoni primenjeni u praksi?
Dragan Vulević, načelnik u Sektoru za brigu o porodici i socijalnu zaštitu u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kaže za "Vreme" da "u osnovi Ministarstvo ocenjuje da se Republika Srbija pridržava međunarodnih konvencija kojima se definišu prava deteta i uređuje sistem zaštite prava deteta. Osnovni zakoni iz oblasti socijalne, dečije i porodične zaštite dece se poštuju, s obzirom na to da Ministarstvo kao republički organ uprave za ove oblasti kreira i predlaže one propise koji se objektivno mogu primenjivati i koji se primenjuju. Međutim, Ministarstvo ocenjuje da postoji određeni prostor za unapređenje ove oblasti i na tome se intenzivno radi kroz definisanje izmena i dopunama Porodičnog zakona, Zakona o socijalnoj zaštiti i Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Sve promene i unapređenja moraju se posmatrati kao proces koji permanentno traje, i ocenjivati kroz postojanje objektivnih, pre svega ekonomskih uslova za dalji razvoj. Republika Srbija, bez obzira na sva ograničenja, ne odustaje od daljeg unapređenja sistema zaštite prava deteta."
Dubravka Filipovski kaže da Odbor, shodno svojoj nadležnosti, kontroliše sprovođenje donetih zakona u praksi pomoću četiri radne grupe, u čemu odlično sarađuju sa UNICEF-om i sa organizacijama civilnog društva koje se bave pravima deteta, i smatra da iako je Srbija napravila značajan napredak u unapređenju prava deteta, još uvek postoje deca koja su isključena iz sistema socijalne zaštite, obrazovanja, zdravstva i koja nemaju jednaku korist od ovih institucija. "Odbor za prava deteta je u proteklom periodu posvetio posebnu pažnju jednoj od ovih osetljivih kategorija dece, deci koja žive i rade na ulici, pa je obrazovana Radna grupa koja se bavi praćenjem stanja i unapređenjem položaja i prava dece čiji se život i rad odvijaju na ulici. Zatim, činjenica da među migrantima koji u novije vreme dolaze u Srbiju ima i veliki broj dece bez pratnje, suočila nas je s nizom problema: finansiranje usluga njihovog zbrinjavanja koje pružaju Centri za socijalni rad u pograničnim opštinama, nedostatak smeštajnih kapaciteta, kadrova... Najranjivijoj grupi među migrantima bila je posvećena jedna od sednica Radne grupe koja brine o takozvanoj deci ulice."
Iz Kancelarije za ljudska prava ocenjuju da je primena zakona u praksi najveći problem i da je "preko 80 zakona značajnih za ostvarivanje prava deteta međusobno teško uskladiti jer ovako veliki broj propisa čine normativni okvir nepreglednim. Zato su, na primer, još uvek slabe tačke sistema deca romske nacionalne manjine koja su češće žrtve diskriminatornog vršnjačkog postupanja i deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom koja se nalaze u nepovoljnijoj poziciji čak i među decom bez roditeljskog staranja. Takođe, "deca ulice" su brojna i ranjiva. Dosadašnja saznanja o perspektivama i potrebama ove dece su skromna i nesistematična, a postojeći mehanizmi zaštite i usluge pomoći i podrške su u nedovoljnoj meri razvijeni. Usvajanje krovnog zakona o pravima deteta će umnogome doprineti rešavanju navedenih problema. Međutim, država kontinuirano preduzima brojne mere u najboljem interesu deteta, pre svega na suzbijanju diskriminacije, sprečavanju zlostavljanja i zanemarivanja, kao i zaštiti njihove bezbednosti."
Na koji način država rešava problem nasilja nad decom?
Suzbijanje nasilja nad decom je velika tema ovog Odbora, kaže Dubravka Filipovski, i navodi da je njihovom inicijativom Narodna skupština 2013. godine usvojila Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, zakon u javnosti poznat pod nazivom Marijin zakon. "Ovim zakonom je značajno unapređen sistem sprečavanja i kažnjavanja ovih krivičnih dela, a najznačajniji efekat ovog Zakona je ukidanje zastarelosti roka za pokretanje postupka protiv počinilaca. Takođe, 16. jula ove godine usvojen je i Tijanin zakon, koji podrazumeva obavezu hitnog postupanja policije u slučaju prijave nestanka lica, kao i saradnju i koordinaciju policije sa drugim organima i građanima, što predstavlja pozitivan pomak u odnosu na prethodno zakonsko rešenje."
Stvarne razmere nasilja u porodici teško je proceniti, smatra Dragan Vulević, "ali je verovatnije da je ono veće i ozbiljnije nego što bilo kakvi statistički podaci mogu da pokažu. Imajući u vidu da su posledice nasilja u porodici teške telesne i duševne patnje uglavnom žena i dece (od zastoja u razvoju, različitih oblika disfunkcija i devijacija, pa sve do bolesti, invaliditeta i smrti) te da su neka od tih dela posebno traumatična za žrtvu (na primer, incest), u novo porodično zakonodavstvo Srbije uvrštene su i materijalnopravne i procesnopravne odredbe o zaštiti od nasilja u porodici. Smisao ovih odredbi jeste u tome da, pre svega, spreče da nasilje koje se već dogodilo u porodici bude nastavljeno ili da eskalira u još opasnijem pravcu. Drugim rečima, namera zakonodavca u ovom slučaju bila je da deluje preventivno i odvraćajuće, kako ne bi došlo do većeg ugrožavanja života, fizičkog ili psihičkog integriteta, odnosno slobode jedne osobe ili ozbiljnog narušavanja razvoja njene ličnosti."
Koalicija za monitoring prava deteta u Republici Srbiji, kojom koordiniše Centar za prava deteta, radi na pripremi Drugog i Trećeg periodičnog alternativnog izveštaja o primeni Konvencije o pravima deteta u Republici Srbiji. Šira javnost biće upoznata sa izveštajem i njegovim najvažnijim nalazima 20. novembra 2015. godine na dan kada je 1989. godine Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila Konvenciju o pravima deteta. Biće to prilika da se uporede i suoče ocene državnih tela i nevladinih organizacija o tome kako Srbija poštuje i sprovodi Konvenciju o pravima deteta.
Zaštita od tabloida
Konvencija o pravima deteta štiti privatnost dece i mladih. Nedavni nestanak dečaka u jednom vojvođanskom gradu, koji je nekoliko dana nakon nestanka pronađen mrtav u reci, ukazao je da mediji ne vode računa o ovom pravu svakog deteta na svetu.
"Tragedija koja je zadesila ovog dečaka i njegovu porodicu propraćena je u medijima na način koji možemo okarakterisati tabloidnim", kaže za "Vreme" Ivana Stevanović, predsednica Centra za prava deteta. "Informacije su bile objavljivane bez prethodne provere njihove istinitosti, često bez navođenja pouzdanih izvora, polovične informacije su nadograđivane, intervjuisani su ljudi čije izjave nisu bile relevantne za pomenuti događaj, dok su naslovi birani na sada već uobičajen način za novine u Srbiji – sa ciljem da izazovu senzaciju. Ako u javnost dospe netačna informacija, onda javnost trpi štetu jer je dezinformisana, a ukoliko u javnost dospe informacija koja je zakonom ili etičkim načelima zaštićena od objavljivanja, onda se onome o kome je ta informacija neposredno nanosi šteta jer je povređeno njegovo/njeno zakonom zaštićeno dobro. Dakle, u oba slučaja postoji kršenje nečijeg prava, odnosno dobra, a to znači da bi neko trebalo i da bude odgovoran za takvo kršenje. Ovaj događaj ćemo iskoristiti kao povod za još jedan apel medijima da izveštavanje o deci upodobe osnovnim načelima novinarstva, javnog poretka i pravnog sistema Republike Srbije."
Javnost ima potrebu i pravo na informisanje o događajima u društvu, i ovo načelo nalazi svoje mesto u mnogim zakonima, objašnjava Marija Petrović, advokatica, stalna konsultantkinja Centra za prava deteta, i podseća kada se ne sme objaviti informacija o licu mlađem od 18 godina. "Zakonom o javnom informisanju i medijima je predviđeno da se maloletnik ne sme učiniti prepoznatljivim u informaciji koja može da povredi njegovo pravo ili interes. Dalje, objavljivanje informacija iz privatnog života maloletnika uslovljeno je saglasnošću roditelja, ali i maloletnog lica određenog uzrasta: dete od 16 godina može dati saglasnost za objavljivanje informacije za svog pokojnog roditelja, sledstveno i za sebe. Informacija o privatnom životu može biti objavljena bez saglasnosti lica, kada je javni interes za njeno objavljivanje pretežniji u odnosu na interes lica o kojem se objavljuje informacija. Ovo je norma koju moramo sagledati u kontekstu pravila iz drugih relevantnih zakona. Zakonik o krivičnom postupku predviđa da su glavni pretresi javni (interes javnosti da ima informaciju je pretežniji u odnosu na pravo na privatnost lica koje se nađe u postupku). Ipak, ovo pravilo ne važi kada se u postupku kao oštećeno lice ili učinilac krivičnog dela nađe maloletno lice jer zakon predviđa mogućnost isključenja javnosti radi zaštite maloletnog lica. Zato su postupci u kojima se sudi maloletnom licu uvek zatvoreni za javnost, odnosno interes javnosti nije pretežniji od interesa maloletnika. Zatim, javnost se može isključiti i po Zakonu o parničnom postupku, dok Porodični zakon u potpunosti isključuje javnost u sporovima koji se tiču porodičnopravnih odnosa."
Zaključak je: granice prava javnosti da bude informisana omeđene su pravom i interesom maloletnog lica da informacije o njemu ne dospeju u javnost. Ili, konkretno: pravo maloletnog lica na zaštitu privatnosti je u pravnom sistemu Republike Srbije jače pravo od prava javnosti da bude informisana.
POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI
|  |
ODŠTAMPAJ TEKST
|
|||
| |||||
|
| |||||
POVEZANI ČLANCI
Vreme dece >
Gde su sva deca
Sonja Ćirić
Iz Konvencije o pravima deteta
Član 2.
1. Strane ugovornice ove Konvencije će poštovati i obezbeđivati prava utvrđena ovom Konvencijom svakom detetu koje se nalazi pod njihovom jurisdikcijom bez ikakve diskriminacije i bez obzira na rasu, boju kože, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo uverenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovinsko stanje, onesposobljenost, rođenje ili drugi status deteta, njegovog roditelja ili zakonskog staratelja.
2. Strane ugovornice će preduzeti sve odgovarajuće mere kako bi se obezbedila zaštita deteta od svih oblika diskriminacije ili kažnjavanja zasnovanog na statusu, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju detetovih roditelja, zakonskih staratelja ili članova porodice.
Iz ugla dece i mladih
Kako deca i mladi ocenjuju da li im je u praksi omogućeno da ostvaruju svoja prava, bila je tema Izveštaja o ostvarivanju prava deteta u Republici Srbiji čiju je izradu koordinisao Centar za prava deteta iz Beograda. Izveštaj je pripremljen na osnovu rezultata istraživanja sprovedenog 2012. godine u kome je učestvovalo 1358 dece i mladih iz deset mesta u Srbiji, prosečne starosti 15 godina. Učestvovali su deca i mladi iz Dečjeg informativno-kulturnog servisa DX, grupa dece i mladih pri Centru za prava deteta, zatim mladi aktivisti programa Društva za razvoj dece i mladih Otvorenog kluba iz Niša, i mladi članovi i članice omladinskog kluba pri Užičkom centru za prava deteta iz Užica.
Evo njihovog mišljenja.
Participacija dece i mladih je slabo prisutna na nivou lokalne zajednice: 67,9 odsto dece i mladih smatra da ih niko do sada nije pitao za mišljenje o važnim pitanjima za život u njihovim gradovima i opštinama. Takođe, samo 18,3 odsto dece i mladih je zainteresovano da se njihovo mišljenje uzme u obzir na nivou lokalne zajednice, a 13,3 odsto na republičkom nivou. Ono što u izvesnoj meri ohrabruje je uvođenje određenih oblika konsultacija sa decom i mladima i prikupljanja njihovog mišljenja u vidu anketa, upitnika i fokus grupa. Međutim, zabrinjava činjenica da se 21,6 odsto dece i mladih izjasnilo da im nije posebno važno da se njihovo mišljenje uvaži u školi. S druge strane, deca i mladi nisu dovoljno uključeni u donošenje odluka u školi, pa se tek preko 60 odsto dece i mladih izjasnilo da ih u školi pitaju za mišljenje vrlo retko ili nikada. Zabrinjava i podatak da je samo 36,7 odsto članova učeničkih parlamenata zainteresovano za participaciju u školi.
Deca i mladi preporučuju da je neophodna edukacija dece od najranijih uzrasta, o pravima koja imaju, ali i o tome kako da ih koriste i kako da izraze svoje mišljenje, zatim podizanje svesti o važnosti prava na participaciju. Smatraju da je neophodna i edukacije roditelja, zaposlenih u školama i šire javnosti o značaju prava deteta na participaciju, kao i monitoring vlasti u pogledu otvorenosti za participaciju dece i mladih. Stvaranje ohrabrujuće i prihvatajuće klime u školi, koja će učeničkom parlamentu stvarno omogućiti da kroz njega deca ostvare svoje pravo na participaciju, preporuka je na koju su ukazala deca i mladi.
